Diktator s ljudskim likom

Iako ima dana kada je atmosfera u redakciji "kao na koncertu YU grupe", kako bi rekao kolega Tončić, uglavnom se mnogo dobro zabavljamo. I kad je najgore, kad napadaju sa svih strana, spolja, iznutra, dok rovare, pljuju neuko i nemušto. Naročito tad. I dok se neprijatelji ne usuđuju da polemišu s nama, možda zato što im pisanje nije jača strana, mi se borimo tekstovima. Njihov krajnji domet su tužbe i čaršijska ogovaranja, jer su "sve svoje tekstove ispričali konobaru" (opet Tončić). Kada sam 2013. postala deo redakcije e-novina, spontano sam počela da zapisujem izjave kolega, da beležim opaske i dijaloge i uživam u svakodnevnoj stand up komediji, koja je za razliku od ovih domaćih zapravo duhovita. Godinu i po dana kasnije shvatili smo da materijala ima dovoljno za knjigu. Srećom, nismo je objavili, pa smo tako izbegli (još jedan) finansijski gubitak. Umesto u štampanom izdanju, ono što smo govorili čitajte kako i dolikuje – u elektronskoj formi. Kako reagujemo na dnevne događaje, novinske naslove, užasne tekstove, vremenske nepogode, svakodnevni kretenizam, čitaćete u nekoliko cenzurisanih nastavaka, do 22. jula

Luković: Dušane, kako se zove ona umetnost gde oni idu ćuteći i prave pokrete?

Komarčević: Pantomima?

Luković: E, to!

***

Tončić (ulazi u kuhinju, standardni komentar zbog Gašinog obilnog ručka): Narod gladuje, a neki samo jedu… Nekad se znalo, pesnici bili boemi, gladovali, a sad…

Gaša punim ustima potvrđuje.

Tončić: Znaš, Gašo, ti bi trebalo da poradiš na svom imidžu… mislim, pasulj sa kolenicom, nije to za pesnika, gde to ide… tvoj je, bre, ručak epskih razmera, Ilijada!

***

Ovi droga, ovi seks, ovi vade kurac, sise… Posle ja manijak!

Luković

***

Žrtva sam svojih dobrih ideja!

Luković

***

U ovom trenutku samo ću citirati Radeta Bulatovića: „Radilo se, pa se i zaradilo!“

Tončić

***

Naravno da nisam najčitaniji… Kad me Toma stavlja u Dormeo jastuke!

Tončić (o poziciji svog teksta na portalu)

***

Iz mene Luković govori, ovo je opasno!

Tončić

***

Ja da sam bio na njenom mestu, ja bih mene kaznio zbog iživljavanja!

Luković o sutkinji

***

Lukoviću, imaš profani muzički ukus, moram priznati.

Sandra

***

Osveta je slatka kad se služi preko Tanjuga.

Luković

***

Šta da vam kažem, iskustvo nam je palanačko, a o tome bi mogao da govori hobit iz rupe u zemlji.

Tončić

***

Ponašajte se kao da nemate glavnog urednika, radite šta hoćete!

Luković

***

Tončić (čita novine): Bolja plata, više seksa!

Komarčević: Osećam neku promenu otkad sam u Slobodnoj Evropi.

Tončić: I tamo te karaju?!

***

Luković: Razmišljam da odem u penziju.

Tončić: Ljudi, nemojte da se ložite. To su Staljinove fore.

***

Tu su bili pokloni za prvaka, jedna jabuka, onako… vidi se da sam jadna…

Sandra opisuje unutrašnjost torbe koju su joj ukrali

***

Nariču mi ovde, jebala ih Šar-planina! Svaka ženska vokalna grupa zvuči kao parastos, kao ukop!

Tončić o pevačicama pod prozorom

***

Toma: Moraćemo da smislimo neku podlost.

Luković: Evo, za minut!

***

Je l’ ostao neko u toj partiji? Je l’ ostalo 100 ljudi?! I tih 100 što je ostalo jebe se međusobno!

Luković o DS-u

***

Podsetila me je na zlatne sedamdesete i na Varteks.

Tončić o Sandrinom oblačenju

***

Njihove žene su presrećne – izvešće ih u grad, jebote! Poslednji put su videle grad dok je dvojka išla oko “konja”!

Tončić o „Porodičnoj šetnji“

***

Dobro je što držim nivo, što ne idem nisko, ne zadajem niske udarce. Moralno, visoko, etički, NUNS-ovi standardi, KODEKS!

Luković

***

Dostojanstven sam u porazu… NJEGOVOM!

Luković o Đilasu (nakon smene)

***

Ne budi član Dveri – odjebi familiju!

Pera Andreju, Markovom sinu

***

Osoblje, slušajte, imam jednu molbu… mislim, naredbu. Ne mogu ja da molim, ja samo mogu da naređujem. Od danas, kad god pominjete Demokratsku stranku, morate da se trudite da dostignete nivo mržnje Gorana Necina, a i da budete još gori, ako je ikako moguće.

Luković

***

Tončiću, spremaj se, ideš na teren! Slušaj naslov: Pukao tobogan s decom na Sajmu!

Marko

***

Sve što počinje na DELETE – ne diraj!

Marko

***

E, ako je iz Sremske Mitrovice, je l’ mitrovački ili mitrovićki?

Luković

***

Seme nade položeno je u matericu moje potrebe finansijske.

Luković, parafrazira Lompara

***

Luković (prelama Tončićev tekst): Ovo ću da izbacim, a tebi ću da dam tekst privatno, da pokazuješ pokoljenjima.

Tončić: Ali, ja neću imati pokoljenja!

Luković: Jok! A ona deca s televizije?! Sve su to tvoja deca! Gladna deca što jedu iz onih tanjira!

***

Komarčević: Protesti u Tuzli, Sarajevu, Zenici, Sanskom Mostu… A Šumska spava. Boli njih kurac.

Tončić: Ćuti, bolje je tako. Oni ako ustanu, ima da zapale džamiju.

***

Svako ko umre pre Dobrice Ćosića – zajebao se. Dok Dobrica ne umre, ja bih ukinuo smrtnost.

Toma, dok je Čika Pisac još bio živ

***

Smislio Lazanski novu reč, jebote! Pa, šta bi ti i ja trebalo da radimo!

Pera Tomi

***

Sandra (Lukoviću): Dobar si, stvarno si dobar. Dobar si, ali to vešto kriješ.

Komarčević: Piši!

Luković: Piši, piši „Kako sam zajebavala Lukovića“, u zagradi – beskonačno!

***

I posle – Tončić paranoik… Što tražim ovde malo bezbednosne kulture!

Tončić

***

Dajem konja za pivo!

Luković

***

Ljubav na ljubav ide… Pare se brane lepotom!

Luković

***

Iz principa ne idem u hotele koji nude popust za decu!

Tončić

***

Ne možeš od govana da napraviš pitu, ali možeš, recimo, punjenu tikvicu.

Luković

***

Sandra, pomozi, kako se zove moja omiljena pesma Robija Vilijemsa?

Luković

***

Sanjam Borhesa… Ovog, Brojgela!

Luković

***

Samo bih sedeo tako i gledao jebo… Jebo! Ovo, bre, nebo!

Luković mašta o nekom leskovačkom restoranu

***

Kako beše ona pesma Tome Markovića – Ona plače, on je nežno grli?

Luković

***

Kako ljudima upada sekira u med, sve im upada! A ja se borim da dignem šupu za koke!

Necin

***

Mislio sam da smo normalniji.

Luković povodom fotografija članova redakcije

***

Sandra (Tončić joj kaže da objavi neku vest, ona neće): Ja ne mogu, Toma mi je nadređen…

Tončić: Ali, Tomo, to je faktografija…

Toma: Baš me briga, ne sviđa mi se faktografija.

Tončić: Šta ja mogu, i meni si nadređen…

Toma: Hvala Bogu, konačno!

***

Luković: Necin, ja sam diktator s ljudskim likom!

Necin: To meni nije problem!

***

Luković: Uvodimo dežurstvo nedeljom, ubacujemo tekstove ujutro, kaže Stanko da je primetio neke rupe u radu…

Sandra: Rupe? Pa, reci ti da i mi primećujemo određene rupe…

Pavlica: Sandra, svaka čast, ti si pravi borac za radnička prava.

***

Luković: To, detinjstvo! Puder, beli luk, žumanca! I dojenje. Dojio sam majku do druge, treće godine. Ne, ozbiljno, jedva me odvojila od sise. Stavljala je ljutu papriku. Zato sam tako zdrav. I nadmoćan.

Sandra: Puder?

Luković: Stavljali mi da se ne ojedem.

***

Pavlica: A o čemu je knjiga?

Gaša: Crni kvadrat na crnom kvadratu, postmodernističko izdrkavanje.

***

Tončić (o „Zabranjenom pušenju“): To je bend za decu… Nije to za mene…

Toma: Dobro, treba omatoriti da bi se to shvatilo. To ti je kao pedofilija, ide s godinama.

***

Rođen sam sam, živim sam… Sve loše već sam doživeo.

Tončić

***

Tončić ima više prijatelja od mene! To je poražavajuće!

Sandra

***

Tončić (čita Danas): Čitam uglavnom Peščanik i e-novine…

Sandra: Ko je taj pacifista?

Tončić: Milan Mumin.

Sandra: Aaaa, „Love hunters“.

Necin: Da, da, Milan Mumin – veliki vojvođanski mislilac.

***

Tončić (čita neki portal): Muškarac vidi pravo lice žene tek posle 19 meseci veze!

Sandra: Toliko treba da čeka?!

Necin: Treba biti mentol pa upoznati nekog tek za 19 meseci. A koliko ženi treba da upozna muškarca?

Toma: Pola sata.

Necin: Ako se opusti i popije malo, onda to ide i brže.

Tončić: Nije tačno!

Sandra: Evo ga ovaj, odmah udara kontru!

Tončić: Nije kontra, nego… Usudio bih se da kažem da ga ona nikad suštinski ne upozna…

Necin: E, to je već tačno… Ako malo dublje razmisliš… Žena ne upozna muškarca dok god je živa. Obično ga nadživi, ali posle razmišlja o tome kakav je bio!

***

Zašto smo tako siromašni?!

Tončić

***

Ti znaš da sam ja slab na ljudske sudbine.

Luković, verovatno Tončiću

***

Luković: Šta to gledaš, Boki?

Tončić: JAG.

Sandra (ironično): To je Lukovićeva omiljena serija.

Luković: Bila nekad, pre 30 godina.

Sandra: Stvarno?

Luković: Ma ne, nisam je nikad ni gledao.

Tončić: Pa, Peki, toliko mrtvih Srba nema nigde…

Luković: Ima sad, može da se nađe i u novim serijama.

Tončić: E, jebiga, plaćenik Sušić! Ala su mu našli ime…

Luković: Ćuti, ja sam gledao u nekoj seriji – Turčin Haris Marinković!

Sandra: Pa, za to su Turci krivi, sve su naše prisvojili. Živeo guslar! (U vezi sa utakmicom Zvezda – Galatasaraj i guslarom koji je „nastupio“ u međuvremenu.)

***

Luković: To je mala kratka rubrika sa strane, za ponedeljak…

Tončić: Boki ne piše male kratke rubrike sa strane… Ni za ponedeljak, ni za bilo kad!

***

Tončić: Velika je mržnja ovde, Tomo.

Toma: I treba da bude.

Povodom teksta koji je Tončić pisao o plivanju za „krst časni“

***

Tončić: Ne znam nijedan eufemizam za „felacio“.

Luković: Ne znaš nijedan?

***

Tončić: Nije da nismo muvali ribe i na Kemu.

Milan: Kako ko.

***

Ponudila mi je prodavačica kod Miloja leskovačku mućkalicu – i tu sam popizdeo!

Tončić

***

Toma: Ja sam čuo da su je sve žene u Brankovini mrzele.

Tončić: To sam i ja čuo – da se kresala kao zver!

O Desanki Maksimović

***

Toma: Kad ukucaš „komunalna policija“ samo izlaze slike na kojima nekog biju!

Sandra: A reklamirali ih kao „vaš komšija“! Onaj što mazi kuče, razumeš…

Tončić: Pa, ako mazi kuče, taj tek nije normalan! Oni su tako formatirani.

***

Šta su Grci izmislili osim razmišljanja?!

Necin

***

Marko: Uzimam ja sir iz frižidera…

Necin: Imaš i sir u frižideru?! Kako se ljudi lako odaju! Da nije dimljeni možda?

Marko: Nije, onaj za kuvanje, švajcarski…

Necin: Auuu, u pičku materinu!

Marko: Ma, slučajno se tu našao…

Necin: Ma, nemoj, što se meni slučajno ne nađe?!

***

Strašni su mi međunaslovi. Mislim da su čak i neukusni.

Luković

*Kraj trećeg dela