E-novine, udarna pesnica hrvatske jezičke politike

Izgleda da je i onaj Branko Radičević izdajnik: Slobodan Antonić, otkriva zaveru

Photo: mc.rs

Opsednut je Antonić e-novinama, zbog čega nam je osobito drago. Nije ga mrzelo da kopa po e-arhivi kako bi pronašao što više dokaza našeg “proustaškog srbijančenja”. Nepopravljivi je Antonić mrsitelj muda, i to samo zato što nije kadar da skonta najprostije jezičko pravilo – da se pridev “srbijanski” odnosi na ono što dolazi iz zemlje zvane Srbija, dok “srpski” označava etničku pripadnost nekoga ili nečega što ne mora nužno biti ograničeno samo na teritoriju Srbije

Ne znamo da li je Slobodan Antonić raskinuo s Đokuom Vukadinovićem, ama ne mogasmo ne zamjetiti da skoro uopšte više ne piše za njihovo nekoć zajedničko čedo NSFM, dočim za putinovski Fond strateške kulture piskara češće nego ikad. A i gluplje nego ikad, dapače.

I večito mu neka rđava dlaka smeta. Još ako je dotična dlaka srbijanskog namesto srpskog porekla, Antoniću momentalno pada mrak na oči, ispred kojih mu, kao crvena marama pred razjarenim bikom, stoji bolno retoričko pitanje: “Dokle više sa ‘srbijančenjem’?”. Tada Antonić ne okleva, ne drema, već novu kolumnu brže-bolje sprema.

A što je brzo, to je, jelte, i kuso, što se na Antonićevom primeru posve jasno vidi: “Kada je nedavno Bata Živojinović preminuo, Blic i Politika su ga predstavili kao ‘srpskog i jugoslovenskog’, dok su ga Al Džazira i Avaz nazvali ‘srbijanskim’ glumcem. Takođe su, ovih dana, bosanski mediji (Avaz ili N1) Zorana Kesića, upućujući na njegovo izmotavanje sa Miloradom Dodikom, uredno nazvali ‘srbijanskim komičarem’, dok je najnoviji intervju vođe stranke ‘Dosta je bilo’ u BiH izašao pod naslovom: ‘Saša Radulović, sarajlija i srbijanski opozicionar’“.

Uočavate li podlu zaveru? Ne uočavate?! Nemoguće, bre. Okej, imate pravo na još jedan pokušaj: “I hrvatski mediji i političari, uz bosanske, uredno koriste izraz ‘srbijanski’. Tako je doskorašnji predsednik hrvatske vlade Zoran Milanović, usred izbegličke krize, bio izjavio: ‘Ja sam jedan od većih prijatelja Srba u Hrvatskoj, ali Srbijanci – to je nešto drugo’“.

Da sam znao za Antonića, izbacio bih ponešto iz rječnika: Vuk Karadžić, neoprezan

Izvor: s.tf.rs

A? Šta sad kažete, sinovi kusi! Verovatno mislite isto što i Antonić (premda reči “misliti” i “Antonić” u istoj rečenici nikako ne slute na dobro): “Time je još jednom potvrđena sistematska jezička politika Hrvatske, usmerena na stvaranje razlike između Srba iz Srbije i Srba van nje. Središte te politike jeste leksema ‘Srbijanac’“.

I sad, pošto je ustanovio tko stoji iza sistematskog rastakanja jedinstva srpskog etničkog korpusa, ništa mu više ne stoji na putu da nas udavi nizom besmislenih primera.

TI SE USTAŠKI BESPRIZORNICI SPRDAJU ČAK I SA NAŠIM PATRIJARHOM, ŠTA TEK MI, OBIČNI SRBIJANCI, DA OČEKUJEMO: Za hrvatske medije, kada je reč o bilo kojoj ustanovi ili pojavi u Srbiji, pridev „srpski“ jednostavno ne postoji. Ne samo da Hrvatska zna jedino za „srbijansku vladu“ ili za „srbijanskog predsjednika“. Čak i Gospodin Irinej, za hrvatske medije je samo „srbijanski patrijarh“.

ĆIRJAKOVIĆ UPOZORAVA – HRVATI JESU NAJVEĆI SRBOMRSCI, ALI NI AMERI MNOGO NE ZAOSTAJU: U vezi sa ovim poslednjim, Zoran Ćirjaković skreće pažnju da je i Radio Slobodna Evropa, koju finansira vlada SAD, svojim „programima na južnoslavenskim jezicima“ takođe počeo da govori: „srbijanski patrijarh“. Sličnu, još dosledniju jezičku politiku, upozorava Ćirjaković, vodi Southeast European Times, glasilo čiji je „sponzor“ „Američka komanda u Evropi“.
 

I Vuk Karadžić je sumnjiv: Antonić u lovu na izdajnike

Photo: mc.rs

MOŽDA AUSTOUGARSKA VIŠE NE POSTOJI, AMA NAM I DALJE PRAVI MALU DECU: Političko razlikovanje pri­de­va „sr­bi­jan­ski“ od „srp­ski“, kako objašnjava lektor Gradimir Aničić, u javnom govoru po­ti­če iz 1882. godine, kada je Kneževina Srbija postala kraljevina. Tada je iz Beča došao protest u kome se tvrdi da kralj Milan „ne može biti srpski, već srbijanski kralj“. „Austr­ougarska je uv­ek ins­is­ti­rala ­na­ pridevu `srbij­anski`­ j­er im je svak­a Srbija­ van Beogradskog pašaluka b­il­a prevelika“, podseća Aničić.

+++

Preboleo bi Antonić nekako to što nas tradicionalni neprijatelji “srbijanče”, ali šta će sa naše gore listovima sklonim sličnom antisrpskom ponašanju: “I ne samo da su hrvatski, bosanski i američki mediji prepuni ‘Srbijanaca’. Ova leksema proširila se i po Srbiji, naročito u medijima koji su novcem ili ideologijom vezani za Hrvatsku i/ili SAD”.

Redom će zatim Antonić iznabrajati sve “domaće izdajnike” kojih se bude setio, iskusno pritom ostavljajući najbolje za kraj. A koga drugog nego “najustaškiji” od svih “ustaških medija” u Srbiji: “Beogradski medij koji je najdosledniji u ‘srbijančenju’ svakako su E-novine. U njima se u potpunosti sledi hrvatska jezička politika. Tako u E-novinama postoji: ‘srbijanska Vlada’, ‘srbijanski premijer’, ‘srbijanski predsednik’, ‘srbijanski parlament’, ‘srbijanski bezbednosni aparat’, ‘srbijanski mediji’, ‘srbijanska delegacija’, ‘srbijanska prestonica’, ‘srbijanska ministarstva’, ‘srbijansko tržište’, ‘srbijanska istorija’, ‘srbijanska stvarnost’, ‘srbijanski ministar zdravlja’, ‘srbijanski prevoznici’, pa čak i ‘srbijanski fudbal’ u kome se igra ‘srbijanski šampionat’”.

Samo napred, Antoniću! Nisi svestan koliko nas pališ kad nas ovako kudiš: “Naravno, u E-novinama uz pridev ‘srbijanski’ najčešće ide i neka negativna reč ili sintagma, pa tako u ‘srbijanskom političkom mraku’ slobodno divljaju ‘srbijanski neonacisti’ i ‘srbijanske neonacističke bande’, poput ‘srbijanske fašističke falange Naši’, zbog čega je neograničeno na delu ‘srbijanski fašizam’, a zvanična politika ‘srbijanske državne olupine’, bar kada je reč o ratnim zločinima, nije ništa drugo do ‘srbijanska zajebancija’ (naslov ovog teksta je, inače, karakterističan za sliku Srbije koju daju E-novine: ‘Država unapređenih koljača’). E-novine se toliko trude da izbegavaju reč ‘srpski’, da umesto ‘velikosrpski’ radije kažu ‘velikosrbijanski’. Zbog toga u E-novinama čitamo o ‘velikosrbijancima’, ‘velikosrbijanštini’, ‘velikosrbijanskim sakaludama’, ‘velikosrbijanskom skupu’, ‘velikosrbijanskim ekstremistima’, ‘velikosrbijanskom ološu’, ‘velikosrbijanskom čoporu’, ‘velikosrbijanskoj kurti&murti i radojici&milojici’, ‘velikosrbijanskoj klerofašističkoj bandi Dveri’, ‘velikosrbijanskim orgijama’, ‘pomahnitalim velikosrbijancima’, ‘velikosrbijanskom trabantu’, ‘velikosrbijanskom fanatiku’ itd.”

Od Vuka Karadžića: Poklon za Antonića

Opsednut je Antonić e-novinama, zbog čega nam je osobito drago. Nije ga mrzelo da kopa po e-arhivi kako bi pronašao što više dokaza našeg “proustaškog srbijančenja”. Nepopravljivi je Antonić mrsitelj muda, i to samo zato što nije kadar da skonta najprostije jezičko pravilo – da se pridev “srbijanski” odnosi na ono što dolazi iz zemlje zvane Srbija, dok “srpski” označava etničku pripadnost nekoga ili nečega što ne mora nužno biti ograničeno samo na teritoriju Srbije.

Tako, recimo, srbijanski fašisti ne moraju obavezno biti i etnički Srbi, iako u praksi najčešće jesu, već i pripadnici manjina koje žive u Srbiji, s obzirom da na virus fašizma (i nacizma), nažalost, nije imun nijedan narod, pa čak ni jevrejski. S druge strane, četnici iz Republike Šumske svakako ne mogu biti srbijanski već isključivo srpski.

Da je malo pažljivije pratio opus e-novina, Antonić je mogao primetiti da, za razliku od njega, mi nismo nešto preterano opterećeni “srbijanstvom” nauštrb “srpstva”. Često nam se čak dogodi da reč “srpski” upotrebimo tamo gde bi zapravo pravilnije bilo reći “srbijanski”. Naprosto zbog toga što smo isuviše normalna i opuštena ekipa da bismo se zamarali takvim jezičko-čistunskim sitnicama baš u svakoj prilici.

Ali zašto bi to Antonića uopšte zanimalo kad mu se ionako više isplati da glumi zabrinutog rodoljupca: “Pitaće pojedini neupućeni ili naivni čitalac, kako da napravimo jezičku razliku između Srbije i srpskih krajeva, a bez korišćenja često pejorativnog atributa – ‘srbijanski’? To se najbolje može uraditi terminima ‘srpski’ i ‘svesrpski’. A razlika unutar srpske nacije može se lako napraviti kroz složenice ‘Srbi iz Srbije’, ‘Srbi iz Republike Srpske’, ‘Srbi iz Crne Gore’, itd. Najvažnije je, kao što je studiozno pokazao profesor Miro Lompar, u svojoj knjizi Duh samoporicanja, ne nasedati na tuđu i neprijateljsku kulturnu i jezičku politiku. Tako taj opasan klin između ‘Srba’ i ‘Srbijanaca’ neće moći da razori ono što uvek mora da ostane jedinstveni srpski nacionalni korpus”.

Ovakve je budalaštine čak i nama mrsko komentirati. Nekome čiji je mozak zatrovan najprimitivnijim oblikom nacionalizma (i ostalih srodnih “izama”) apsolutno niko nije dovoljno Srbin i patriota; osim, razume se, njega samog. Cenimo da je za Antonića i Vuk Karadžić “izdajnik srpstva”, budući da je u rečnik srpskog jezika lično uveo pojmove “Srbijanac” i “srbijanski”.

Kao i Branko Radičević, jerbo u svojoj čuvenoj pesmi “Đački rastanak” kaže: “Srbijanče, ognju živi, ko se tebi još ne divi”. Posebno je sumnjiv Obren Pjevović, tekstopisac i kompozitor kog su – gle čuda! – optuživali da je težak nacionalista, a koji je, da podsetimo, napisao nadaleko poznati refren “jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci”. Tu ustašku podmetačinu koju nam je Pjevović lukavo uvalio kao kukavičje jaje valja pod hitno prepraviti. Imamo i predlog, i to kakav: “jelek, anterija i grožđe rođeno na vrbi, po tome se znaju Srbkinje i Srbi!” Jes’ da zvuči idioitski, ali baš zato bi i bilo po Antonićevom ukusu, zar ne?

Na kraju, koncu i posletku, možda nismo ni morali da se ovoliko cimamo oko analize Antonićevog uratka ako imamo u vidu da njegov kompletan lik i delo izvesno staju u jedan prost zaključak. A koji glasi: bio srpski ili srbijanski, hrvatski ili “hrvatijanski”, autoritarac, kako god ga okreneš, ne može biti ništa drugo osim – autoritarac.