Odelo ne čini političara

Photo: blogspot.com

Poslovična usiljena ozbiljnost naših najviših rukovodilaca nije karakteristična samo za Vučića. Toma je još grđi po tom pitanju. On je, uostalom, najbolji dokaz da nečija ozbiljna i svečana pojava uopšte ne garantuju pametno izlaganje, naprotiv. Ili da se vratimo malko u bližu povijest, pa da se prisetimo njegovog prethodnika Tadića. Koji se vazda upinjao da deluje dostojanstveno, ne kontajući da je tada još smešniji, a ujedno i žalosniji, nego inače. A tek Koštunica s onom pobožno-tugaljivom grimasom, k’o da je, božemeoprosti, na sahrani

Photo: blogspot.com

Čak i u ovako nezavidnoj e-situaciji, toplo letnje vreme ište opuštene teme. A tema koju trenutno imam na umu je em opuštena, em prava letnja. No, to što je opuštena i letnja, u neku ruku pomalo i “zajebantska”, ne znači da o njoj ne treba ozbiljno porazmisliti.

Elem, pre jedno 10-15 dana, kad behu one nesnosne vrućinčine, naletim ja na svom TV prijemniku na neku Vučićevu konferenciju za štampu, a on – za divno čudo, prilično dobrog raspoloženja (valjda braća Hrvati behu dali inicijalnu saglasnost za poglavlja) – u odelu, sa sve kravatom, zakopčan do grla. Pogledam sebe – maltene u gaćama šećkam po kući i opet se kuvam od neizdržive žege, a premijer na +40 u punoj ratnoj, pardon, službenoj opremi!

Isprva mi ga beše žao, pomalo me čak grizla savest što nisam na njegovom mestu pa ne moram da se pržim pod upeklom letnjom zvezdom. Šta sve siroti političari moraju da trpe kad su na važnoj funkciji, pomislih, baš im nimalo ne zavidim. Jeste da većinu vremena provode u klimatizovanim prostorijama ili automobilima, ali opet, postoji nemali broj prilika kad su na otvorenom, gde klima uređaja nema, a oni, mučene duše, ni tada ne mogu da se raskomote.

A onda se presabrah. Čekaj, kažem sebi, a zašto pa da ne mogu? Ko to političarima određuje kako će se obući? Niko sem njih samih. Okej, mogu da imaju savetnike za sve i svašta, pa i za takozvani stajling, ama ne moraju da slušaju njihove savete ako im ne odgovaraju.

Zaista, gde piše da političari moraju da se oblače baš na određeni način i baš u svakoj prilici kada su izloženi “očima javnosti”? A čak i da negde piše, zar nije baš cool biti buntovnik s dobrim razlogom koji krši glupa i besmislena pravila ne bi li bila promenjena ili, u ovom slučaju, čak sasvim ukinuta?

Ne kažem, naravno, da bi sad političari po svaku cenu trebalo da počnu da izbegavaju tradicionalni stil odevanja; ima, na kraju krajeva, ljudi kojima klasična odela odlično stoje i koji umeju da ih nose šmekerski. Samo kažem da ne moraš i usred leta da se zlopatiš u svečanoj odeždi samo zato što si važno državno mudo. Jednostavno, može čovek super da izgleda i u majici i starkama na primer, i da pritom govori jako pametno i nadasve šarmatno. Poenta je da se treba obući onako kako se najkomotnije osećaš; jedino na šta valja obratiti pažnju je da se fino uskladiš, premda čak ni to nije od krucijalne važnosti u poređenju sa kvalitetom onoga što ćeš tom prilikom imati za reći. Odelo ne čini čoveka, a budući da je i političar, gle čuda, ipak čovek, biće da ne čini ni političara.

Photo: blogspot.com

Apropo odevanja, odnosno tzv. “dres koda”, napraviću načas sitnu digresiju koja se ovog puta ne tiče političara, već je opštijeg karaktera. Oduvek me je, naime, mučilo jedno pitanje: zašto je, recimo, na plaži normalno biti u gaćama, a u gradu se to smatra nepristojnim? Ako se tobožnja “nepristojnost” odnosi na eventualnu neprijatnost koju bi drugi ljudi mogli osetiti gledajući vas razgaćenog, onda bi im valjda i na plaži trebalo biti jednako neprijatno kao i na ulici, zar ne?! (Ili u javnom prostoru zatvorenog tipa, takođe). Eto nam, dakle, još jedne zgodne teme za razmišljanje, onako usput.

Kraj digresije, vraćamo se pređašnjoj diskusiji. Elem, nije problem samo u tom, da kažemo, uštogljenom stilu oblačenja političara, pogotovo kad su na najodgovornijim funkcijama. Jednako me, ako ne i više, nerviraju i njihovi smrtno ozbiljni nastupi u domenu komunikacije sa javnošću. Uvek zvanični, gotovo nikad opušteni, naročito kad su na vlasti. Kada su opozicija, još i umeju da se opuste, barem neki od njih.

Opet mi u pamet dolazi Vučić – šta mu mogu kad je on trenutno “glavni baja” u svekolikih Srbalja. Muka me u’vati kad ga vidim u onoj njegovoj čuvenoj patetičnoj pozi, uzdignuta čela i prkosnog pogleda, k’o da je, daleko bilo, Srbija na samrti, a on bdije nad njom štiteći je od lešinara koji jedva čekaju da navale sa sviju strana. Opusti se, čoveče, niko nije umro.

Ono, neću da grešim dušu, ume premijer tu i tamo i da sebi da oduška. Da se onako iskreno nasmeje tokom svojih javnih istupanja, a zna i da usput ubaci kakvu vrcavu dosetku. To su zapravo jedine situacije kad mi kao gledaocu prijaju Vučićeva TV pojavljivanja, zato je prava šteta što nije malo češće “u elementu”. A čim ga vidim da se namrčio i smrknuo, brže-bolje menjam kanal da ne bih morao da ga psujem što i na mene posredstvom malog ekrana prenosi “negativnu energiju”.

Photo: 1x.com

Daleko od toga da je ta poslovična usiljena ozbiljnost naših najviših rukovodilaca karakteristična samo za Vučića. Toma je još grđi po tom pitanju. On je, uostalom, najbolji dokaz da nečija ozbiljna i svečana pojava uopšte ne garantuju pametno izlaganje, naprotiv. Ili da se vratimo malko u bližu povijest, pa da se prisetimo njegovog prethodnika Tadića. Koji se vazda upinjao da deluje dostojanstveno, ne kontajući da je tada još smešniji, a ujedno i žalosniji, nego inače. A tek Koštunica s onom pobožno-tugaljivom grimasom, k’o da je, božemeoprosti, na sahrani.

Ima li izuzetaka? Ima. Tačnije, bilo je. Nažalost, samo jedan. I još više nažalost – pokojni. Zoran Đinđić. Đinđić je, realno, i u mnogo čemu drugom bio pozitivan izuzetak, pa zašto ne bi bio i u ovome. Što se stila oblačenja tiče, i on je, ruku na srce, dok je obavljao premijersku funkciju vodio računa da mahom nosi odela kao i ostali visoki dužnosnici, ali je zato jedini umeo da u javnoj komunikaciji bude opušten, duhovit i sve to uz onaj spontati dečački osmeh. Naprosto, sa urođenim šarmom koji ga je krasio, nije ni mogao biti drugačiji.

Ne znam da li to ima neke veze, ali ostaje činjenica da ga još niko nikad nije prevazišao po kvalitetu politike koju je sprovodio kao premijer. Verovatno je baš zato toliko i smetao raznoraznim mračnjacima ovdašnjim. Znali su koliko je kopalja ispred njih, a takvi to ne opraštaju. U stvari, kad bolje razmislim, možda ja i nisam u pravu kad priželjkujem da se naši političari opuste i “uprirode” svoje ponašanje. S obzirom na to kako je prošao Đinđić, možda bi im stvarno bilo pametnije da baš i ne liče previše na njega u tom pogledu. Ali bar neka nastoje da, koliko je god to u njihovoj moći, kopiraju njegovu politiku reformi i sveopšte modernizacije. Doduše bez veronauke, koja nam je, osim što je krajnje antimoderna, poslužila i kao bolan dokaz kako i najbolji ponekad znaju gadno da pogreše.