Mi smo jedna mala kuća, nismo osvetoljubivi

Iako ima dana kada je atmosfera u redakciji "kao na koncertu YU grupe", kako bi rekao kolega Tončić, uglavnom se mnogo dobro zabavljamo. I kad je najgore, kad napadaju sa svih strana, spolja, iznutra, dok rovare, pljuju neuko i nemušto. Naročito tad. I dok se neprijatelji ne usuđuju da polemišu s nama, možda zato što im pisanje nije jača strana, mi se borimo tekstovima. Njihov krajnji domet su tužbe i čaršijska ogovaranja, jer su "sve svoje tekstove ispričali konobaru" (opet Tončić). Kada sam 2013. postala deo redakcije e-novina, spontano sam počela da zapisujem izjave kolega, da beležim opaske i dijaloge i uživam u svakodnevnoj stand up komediji, koja je za razliku od ovih domaćih zapravo duhovita. Godinu i po dana kasnije shvatili smo da materijala ima dovoljno za knjigu. Srećom, nismo je objavili, pa smo tako izbegli (još jedan) finansijski gubitak. Umesto u štampanom izdanju, ono što smo govorili čitajte kako i dolikuje – u elektronskoj formi. Kako reagujemo na dnevne događaje, novinske naslove, užasne tekstove, vremenske nepogode, svakodnevni kretenizam, čitaćete u nekoliko cenzurisanih nastavaka, do 22. jula

Sandra (povodom veselog žamora koji dopire iz kuhinje): Boki i Gaša se baš sprijateljili.

Dušan: Svako se sprijatelji sa Tončićem kad je u kuhinji.

***

On je bio iritantan i znao je da ga zavuče Srbima.

Tončić o Vici Vukovu

***

Tončić (gleda rezultate LOTO izvlačenja): Imam tri pogotka.

Komarčević: Šta to znači?

Tončić: Znači da ću još uvek da se bavim trivijalnostima, umesto da čitam izveštaje sa berze.

***

Gaša (čita ili sluša uvod Peščanika): Posle ovoga možeš samo da se obesiš. Ako se budem besio, besiću se iz drugih razloga.

Tončić: Pitanje je samo – šta ste do sada čekali!

Gaša: Ako se do sada niste obesili – onda ništa!

***

Luković: Boki, vidi, pomiriši me. (Naginje se ka njemu)

Tončić: Dobro…

Luković: Zašto se zaustavljaš samo na vratu? Čemu ti služe ruke?

Tončić: Mnogo toga je ovde dozvoljeno…

Luković: Kakav dijalog, a? Dijalog iz pakla!

***

Dačić Jarac, Vučić Riba! Ko nama vodi državu!

Sandra, o astrološkim profilima

***

Želim da gledam kako se zabijaju čavli u lijes zvani Demokratska stranka! To će za mene biti Dvoržak!

Tončić

***

Luković: To su trenuci retki, a tako česti.

Tončić: Retki ili česti?

Luković: Toliko su česti, da poželim da budu retki!

***

Tončić: Lukoviću, u čemu je tajna vašeg uspeha?

Luković: Ja sam genije.

Tončić: Da li ponekad posumnjate u to?

Luković: Ne. Ne!

***

To se zove istraživačko novinarstvo – tražiš i nađe ti se!

Luković

***

Tomo, kako se zovu one babe što leleču profesionalno?

Luković

***

Komarčević (o sirupu protiv kašlja): To ide na šest sati, na osam sati?

Luković: Ma, ide, bre, na kurac!

***

Dno je kada vidiš da i oni iz “Proleća” odišu bogatstvom.

Tončić

***

Moram sve da kontrolišem! Vi ste točkići – ja sam mozak!

Luković

***

Svaku zabludelu ovčicu primićemo u naš tor – patrijarh Luković

Luković

***

Kad se stvore uslovi i kad jednog dana Luković bude rekao “otpustio sam nekog”, ja neću više imati gde da gledam!

Tončić

***

Od mog raspoloženja zavisi vaša budućnost!

Luković

***

Idem tekst da pišem o sebi rođenom!

Luković

***

Luković (povodom Bednarove skandalozne fotomontaže – Perina slika u Srebrenici i dodat natpis „Mali mi je ovaj broj“): Sad mu se svi raduju na Peščaniku, sad se svi smeju, ha-ha-ha.

Sandra: Da neće da ga zaposle možda?

***

Ljudi nestaju iz impressuma preko noći!

Luković

***

Mi smo, bre, jedna mala kuća, humanistička redakcija, nismo osvetoljubivi.

Luković

***

Ovde kod nas se priča “svaki treći Mađar se ubio” i opet ne znam kako im uspeva da ih ima više od nas.

Necin

***

Odoh kući. Ja sam doživeo katarzu neku, ne mogu više.

Luković

***

Necin: Prepričavao sam Ljilji kako sam jeo! (…) Ti (Tončiću) i treba da jedeš ajvar, ti si sa juga… Ja ću slanine, a ti ajvar… Neka jede svako svoje!

Tončić: Kakav je to gastro separatizam?!

***

Baš mi je lepo u redakciji, samo nas četvoro, ne treba nam niko! Samo da ne čuju oni što nisu ovde i rade!

Luković

***

Kad god mi se raspada privatni život, budem kum na venčanju. Kad mi se raspada život na faksu, budem koreferent.

Milan

***

Sandra: Mi smo dobijali kolektivne ukore.

Tončić: E, pa kad ste svi kolektivno bežali! Ja sam bio soler.

Sandra: Tako smo i mi imali solera. A u stvari je bio pička.

***

Očigledno smo slušaniji od pojedinih radio emisija!

Marko

***

Ja malo snosim odgovornost za tebe. Ti više nisi pod libelom.

Tončić Sandri

***

Sandra (čita vest sa Tanjuga): Preminuo milijarder Dajhman, evropski bog obuće. Tanjug – tačno. Boki, je l’ si čuo?

Tončić: Šta čuo, ja sam pozvan na sahranu, jebote!

***

Ti u svakoj vesti vidiš Vukašinovu štampariju!

Tončić Lukoviću

***

Jao, postoji neka Bojana Tončić. Voli Natašu Bekvalac, Tropiko bend i Cecu… Ova je iz Leskovca! Ja ništa nisam priznavao, to da se zna!

Tončić

***

Što je lepa Tomina (Tome Markovića) slika, u pičku materinu! Kako je lep i sexy! Neće se on meni više ovde oglašavati!

Luković

***

Napravićemo dobar naslov, neki odvratan naslov!

Luković

***

Tončić: Video sam jednu torbu…

Sandra: Dobio?

Tončić: Ne, VIDEO! Odmah ti! Gledaš u tuđ tanjir, u tuđu šniclu, razumeš…

Sandra: Tuđa šnicla zelenija.

***

O, bože, nemamo folder “kanibalizam”, strašno!

Milan

***

Ne mogu sam sebe da nađem u sebi.

Luković

***

Luković: Milane, ti si moje sidro.

Milan: Na dnu okeana.

***

Ne, koleginice, pogrešili ste, nisam ja Milan Ćulibrk. Bojim se da u tom smislu ne mogu da Vam pomognem. Ali, ukoliko Vam zatreba izjava o masovnim grobnicama, tu sam.

Tončić

***

Luković: Jedva čekam da sačekamo ponoć večeras.

Tončić: Što ponoć?

Luković: Zato što ćemo raditi do ponoći.

***

Danas sam majstor kratkih formi od četiri reda.

Luković

***

Pa, da je jedina… Pre bih jeb’o vepra, kuče besposličara, drvo!

Luković o starleti Mimi ORO

***

Sandra: Nisam ljubitelj biljaka, životinja i, uopšte, živog sveta…

Komarčević: Pitam se što te Tončić zgotivio tako brzo!

***

Dobro, bre, valjda znaš kakvi ludaci rade ovde…

Sandra

***

Kaić: Ne mogu svaki put kad nešto napišem da dobijem grdnju…

Luković: Nije to grdnja nego pretnja! Pa, nisi prosuo mleko, jebote!

***

Sandra: Lukoviću, jesi l’ čuo da je Đoković pobedio Federera?

Luković: Ne. U čemu?

***

Tončić: Mrzi me da otvaram usta, mnogo je glupo.

Toma: A kad te je to sprečavalo?!

***

Toma: Hoćeš kuću u plamenu, hoćeš leševe?

Tončić (nakon dužeg razmišljanja): Kuću u plamenu. Al’ ne tu kuću, već celo selo.

Uobičajeni proces prelamanja i opremanja Tončićevog teksta

***

Pavlica: Boki, ko tebi da intervju, odmah ga hapse.

Tončić: A neki i umru.

***

Peki, ti si za mene, onako, kombinacija Šona Konerija i Erika Kleptona.

Tončić Lukoviću

***

Onaj što pravi decu od ništa.

Tončić o Stojkoviću, čuvenom genetičaru iz Leskovca

***

Ispred suda smo najstariji bili moj diktafon i ja.

Tončić

***

Reci joj da hoda po vrlo tankom ledu. Malopre je imala izlet u nepoznato!

Luković Tončiću, o Sandri

***

Jebote, iz čista mira napravih kolumnu!

Luković

***

Nova uređivačka politika – kratko i glupo.

Luković

***

To je super za Tončića: ima melodrame, al’ su svi mrtvi na kraju.

Sandra o turskim serijama

***

Svi (nakon što je Tončić ispričao monolog Mitketa): Je l’ si učio taj monolog?

Tončić: Da.

Svi: Kojim povodom?

Tončić: Zbog žena!

Sandra: Prvo Mitke, pa SMF.

Tončić: Tematski sam neuhvatljiv!

***

Ja ću ga nabodem, meni fakultet ne smeta!

Tončić

***

Jao, što sam lep! Jebote, što sam lep! Otvorite baner!

Luković

*Kraj drugog dela