Etničko čišćenje mrtvih

Izvor: www.imdb.com

Film "Dubina dva" nije rekonstrukcija, ni sudski postupak, on ne postavlja pitanje državnom vrhu, sadašnjem i nekadašnjem, zločincima na komandnim mestima, ratnim bogatašima. Njime se postavlja pitanje publici dokle će šmirati da ne zna otkud smrad koji se širi Srbijom, kada će početi da oseća muku i da povraća. Jednoga dana, zašto ne verovati, Centar za obuku policijskih jedinica "13. maj" u Batajnici postaće memorijalni centar. Duže od sedam decenija nije adekvatno obeležen kompleks koncentracionog logora Staro sajmište, toponim stradanja zatvorenika iz Drugog svetskog rata. U Batajnici se to ne bi smelo ponoviti

Izvor: www.imdb.com

Možda dokumentarni film Ognjena Glavonića Dubina dva i jeste eksperimentalan, kako je najavljen, ali jedino eksperimentalno sledi nakon njegove projekcije, novo ispitivanje stepena odsustva želje jednog društva da se suoči sa posledicama vlastitog nacionalizma, mržnje, suludih ideja o etničkom čišćenju, sa masovnom grobnicom koju je, posredstvom unezverene države, smestilo u neposrednu blizinu glavnog grada. Odnos prema ovom artefaktu (kamera Tatjana Krstevski, montaža Jelena Maksimović, zvuk Jakov Munižaba, produkcija Non-Aligned Films, Fond za humanitarno pravo, Cinéma Defacto, Francuska) biće još jedno čitanje novije istorije, samo naizgled lakši posao za loše đake, prihvatanje ili odbacivanje činjenica da država u kojoj žive nema nikakve veze sa herojskom mitologijom, nego da predstavlja nesavesnu tvorevinu koju su osmislili banditi, masovne ubice nemoćnih.

I da se ne lažemo, nikoga Ognjen Glavonić i ekipa filma nisu predstavljali nigde u inostranstvu, do sebe i grupu istomišljenika, producente neželjene istine i žrtve, nekada žive ljude, one čiji su posmrtni ostaci završili u tercijernoj grobnici na Kosovu, nakon Suve Reke i Batajnice, gde su bili pokopani. Njihove porodice i preživele, poput Širete Beriša, žene izrešetane gelerima i mecima srpskih policajaca, zato što je Albanka. Svedokinje u okrutnim sudskim postupcima i u Glavonićevom filmu.

Učinak odbrane srpske svete zemlje ubijanjem žena i dece knjižili su realizatori etničkog čišćenja mrtvih; obični ljudi, podložni strahu, potkupljivi, manje ili više mentalno ranjivi. Čuli smo u njihovim svedočenjima reči pretnja i naređenje, ali i novac, stan, penzija… Jedan je svedok pomenuo smrad i povraćanje, bilo mu je muka dok su leševi civila istovarani.

Za učešće u operaciji nema krivih, niko nije odgovarao pred domaćim sudom. Prirodu režima u kojem je sve moguće, koji se nađe u problemu, izazvanom njegovom zločinačkom prirodom, ovaj film ogoljuje i samom faktografijom, najpre bestijalnim ubijanjem civila, zatvaranjem žena i dece u piceriju, bacanjem bombi u lokal i pucanjem u sve koji daju znake života. Potom, sumanutom idejom da se leševi potope u Dunav, da se izmisli priča o tome da su u kosovskoj hladnjači bili Kurdi, da se posmrtni ostaci voze do Beograda.

Iza svega je stajao vrhovni ubica Slobodan Milošević, na terenu su svoju maksimalnu kreativnost ulagali haški osuđenici. “Nema tela – nema zločina”, piše u belešci jednog od njih, sa sastanka kod predsednika SRJ. Da se ne zaboravi.

Izvor: www.imdb.com

Film Dubina dva nije rekonstrukcija, ni sudski postupak, on ne postavlja pitanje državnom vrhu, sadašnjem i nekadašnjem, zločincima na komandnim mestima, ratnim bogatašima. Njime se postavlja pitanje publici dokle će šmirati da ne zna otkud smrad koji se širi Srbijom, kada će početi da oseća muku i da povraća. Autor Ognjen Glavonić, rođen 1985. pita zašto njemu i njegovoj generaciji niko nije rekao šta je bio državni posao države u kojoj žive.

S punim pravom, utoliko, autor ne pristaje da bude priređivač filmskih žurnala “Zastava filma”, ili reditelj menjanja sagovornika na stolici, kako se ovde često poimaju dokumentarci. Vide se lišće i ogolelo drveće, apokaliptične scene, kao citat starih majstora, čuju užasavajuća svedočenja, ali i vetar i Dunav, u kadrovima koji su na momente predugi i, naizgled, nefunkcionalni. Kao da formom ostavlja vreme za razmišljanje. U svakom slučaju, poručuje da nije izvršilac edukativnog državnog posla u Srbiji koja to ne želi da radi već četvrt veka, nego uzgaja brutalno obmanute naraštaje i priprema ih za sledeću klanicu.

Izvor: www.imdb.com

U tom kontekstu, budućnost ovog filma je zacrtana – biće vlastima upotrebljiv jedino kao dokaz nečega čega nema, svedočanstvo o navodnoj činjenici da je u državi u kojoj živimo definitivno odvojeno dobro od zla, da su zločinci u zatvorima, da ne sme više biti žrtava. Svedočanstvo besramne izmišljotine. Ta se činjenica sada ne nazire.

Ostaci pristojnog sveta mogu da “prisvoje” film, jer Dubina dva, kazaće tokom razgovora nakon beogradske premijere Sandra Orlović, direktorka FHP, “jedini je memorijal žrtvama zločina na Kosovu čija tela su nađena u Batajnici”. Jednoga dana, zašto ne verovati, Centar za obuku policijskih jedinica “13. maj” u Batajnici postaće memorijalni centar. Duže od sedam decenija nije adekvatno obeležen kompleks koncentracionog logora Staro sajmište, toponim stradanja zatvorenika iz Drugog svetskog rata. U Batajnici se to ne bi smelo ponoviti.