Na pizdama svijet ostaje

Photo: Goran Necin

Opet smo ga popušili. I životni prostor nam se još više smanjio. Ostajemo polako, kao ribice u isušenom jezeru, da dahćemo na suhom, svaki za sebe. I da polako nestanemo. Izbrisani, vremenom, i iz kolektivne memorije

Jebiga, ostavio sam sav posao od koga trenutno živim, a koji me ubija (ali jebiga, svako zadovoljstvo se plaća, pa kad nećeš da budeš prostitutka i rektalni alpinist, i pokupiš se iz svake redakcije u kojoj počnu da se igraju cenzure i zabrana, onda kulači i pati) i sjeo da napišem nešto što bi bilo objavljivo u zadnjim satima vašeg/našeg portala, ali… ne ide. Samo me depresija poklopila do kraja. 

Šta sad, u pičku materinu?

Dok ste postojali, postojala je i nada da ću nekad kad (ili ako) izadjem iz ove crnačke kurčine, u kojoj sam već predugo, imati gdje šta napisati.

Mada sam se polako gasio (i sve manje i manje pisao i za vas) jer sam, vremenom, ostavši bez mogućnosti da objavljujem u vlastitoj zemlji, ostao i bez užitka u pisanju i doveo u pitanje smisao razračunavanje sa ovdašnjom stokom najrazličitije sorte.

Photo: www.anhava.com

Nije to isto, jebiga. Uostalom, zato ste i vi zazirali od opcije da promijenite državu iz koje ćete djelovati. Finta i jeste u tome da budeš unutrašnji a ne vanjski neprijatelj. Stoci. Fašističkoj ili mediokritetsko-konformističko-podaničko-kukavičkoj, svejedno je.

Jebiga… I ima se reći svašta i nema se reći ništa. Čemu, naime? Sve je jasno.

Opet smo ga popušili. I životni prostor nam se još više smanjio. Ostajemo polako, kao ribice u isušenom jezeru, da dahćemo na suhom, svaki za sebe. I da polako nestanemo. Izbrisani, vremenom, i iz kolektivne memorije.

Na pizdama svijet ostaje.

Jebiga.