Knjigom do pripadnosti srednjem sloju

Photo: LA

S obzirom na nepoverenje koje izazivaju male literature i interno povlašćen položaj nekih društvenopolitičkih radnika koji su i pisci, većina njih gradi međunarodnu karijeru za domaće potrebe, razmećući se oko kuće internacionalnim ugledom, dok njihove knjige jedva ako završe izvan podruma izdavača koji ih je objavio zahvaljujući donaciji. Između formalnog prevođenja na najveće jezike i istinske recepcije u regionu, svakako biram ovo drugo

Ljubljanska LUD Literatura objavila je na slovenačkom jeziku zbirku priča Igora Marojevića Mediterani, a ovih dana očekuje se izlazak iz štampe njegovog romana Majčina ruka, u najznačajnijoj slovenačkoj izdavačkoj kući Beletrina. Prošle godine Marojević je proveo mesec dana u Novom Mestu i dao brojne intervjue za slovenačke medije.

*Izgleda da su se tamošnjim izdavačima dopale i intrigantne Beograđanke?

Razgovarao sam sa ljudima iz ljubljanske izdavačke kuće Apokalipsa, koja objavljuje i istoimeni književni časopis. Dogovor je, a koliko znam poštuje se, da tri prevodioca – u ovom slučaju Dijana Matković, Urban Vovk i Jurij Hudolin – prevedu po trećinu knjige, što zvuči kao zanimljiv projekat, naročito za nekog ko zna slovenački.

Photo: Nikola Ilić

*Kako se u poslednje vreme navodi u tvojoj biografiji, značajnije si prevođen na Pirinejskom poluostrvu i u regionu?

Tamošnje izdavaštvo se oslanja na tržišnu logiku, pa je od pojave svetske ekonomske krize u dobroj meri nazadovalo, mnoge izdavačke kuće su propale, prodaja knjiga je u stabilnoj silaznoj putanji… U Sloveniji i Makedoniji, pa i u celom regionu, osim u Srbiji, pošto je reč o manjim interpretativnim zajednicama i opredeljenju većine izdavača da cene knjiga formiraju na osnovu otkupa Ministarstva za kulturu, a ne džepa potrošača, na delu je pretežno modifikovano samoupravno izdavaštvo, potpomognuto i fondacijskim novcem. To ima i dobrih i loših strana: na primer, srpsko resorno ministarstvo, za razliku od gotovo svih ostalih u regionu, ne dodeljuje stipendije za projekte u nastajanju domaćih pisaca. Međutim, ispada da takav princip ima i uvrnut pozitivan efekat: dok dobar deo Slovenaca i dalje ima drugih, opipljivijih načina da pokaže da pripada srednjem sloju, kod nas se to maltene svodi na kupovinu knjiga, a dosta je jeftinih: potroši čovek pet evra na nov naslov, na nešto što se ne maže na ’leba i tako dokaže i sebi i drugima da i dalje pripada srednjem sloju. Naravno, ne odnosi se to na sve kupce, ali na dobar deo nažalost da.

*Koja je razlika u tretmanu srpskog pisca objavljenom na nekom od velikih jezika i u regionu?

U idealnom slučaju, kakav je u tom smislu bio onaj Milorada Pavića, autora prevede značajna izdavačka kuća i njegovo delo dobije na pravoj recepciji. U praksi, s obzirom na nepoverenje koje izazivaju male literature i interno povlašćen položaj nekih društvenopolitičkih radnika koji su i pisci, većina njih gradi međunarodnu karijeru za domaće potrebe, razmećući se oko kuće internacionalnim ugledom, dok njihove knjige jedva ako završe izvan podruma izdavača koji ih je objavio zahvaljujući donaciji. Između formalnog prevođenja na najveće jezike i istinske recepcije u regionu, svakako biram ovo drugo.

*Hoće li se šta promeniti predstojećim izborima u tretmanu kulture i, uopšte, knjige?

Mislim da o tome niko uticajan ne razmišlja. Konačno, o značaju kulture dovoljno govori to što dok su se i pre održanih izbora u štampi pojavila nagađanja o tome koji „bitan“ resor će koji kadar da zauzme, dotle i kad se izbori završe redovno se u prvo vreme ni ne pominje kome je zapalo Ministarstvo kulture. Ne znam što se bez veze muče: ako im je tako najlakše, neka konačno ukinu to Ministarstvo i raspodele resore kako god hoće, ako treba i bez održanih izbora.

*Šta se onda hoće ovim izborima?

Eksterno, verovatno da određena formacija sa više odgovornosti i punim mandatom završi odnosno otvori stvari za koju su je evroatlantski partneri planirali, pre svega bitne spoljnopolitičke poteze u vezi sa Evropskom unijom, Kosovom, Bosnom i Hercegovinom i, možda, NATO-m, koje pre nje nijedna vladajuća struktura nije bila u stanju da završi odnosno otvori. Za ovdašnju upotrebu je poenta, čini mi se, u smanjivanju učešća proevropske opozicije u parlamentu i povećanju antievropske, kako bi se alternativna opcija kroz svoje zvanične predstavnike prikazala kao ono što i jeste – pre svega neozbiljna, a zatim ekstremna i škodljiva – i posredno ojačala značaj poželjnog diskursa. Slične zadatke je ultradesnica, nekada svesno, a nekad i ne, kod nas u poslednjih 25 godina vazda vredno završavala a što je bila i njena najznačajnija uloga, ne računajući rane devedesete kada je okrvavila ruke do bicepsa.