Država ne traži državne ubice

Sećanje na ubijene gardiste: Porodice Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića

Photo: Tanjug

Vojnike je ubilo treće lice, potvrdili su nalazi vrhunskih laboratorija, nema svedoka zločina, ali ima vojnih agenata, tvoraca falsifikata i beskrupuloznih lažljivaca; bivši ministar vojni čita krimiće i, kao, postavlja pitanja, šećući na slobodi (po topčiderskim zaslugama), Tadić Boris, kao bivši predsednik, nema vremena, Ustavni sud je delegitimisan, kao i pravosuđe po meri i savesti Vladimira Vukčevića i Vuka Tufegdžića, porodice žrtava su trajno unesrećene, a vojska u koju su poslale decu ih je oblatila

Pre punih jedanaest godina država Srbija nasrnula je na sebe samu, ubivši Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, vojnike na straži u vojnom objektu “Karaš”, najverovatnije u okviru sveobuhvatnog civilno-vojnog projekta čuvanja ratnog zločinca Ratka Mladića. Nema svedoka, nema krivaca, a država-ubica angažovala je najsposobnije stručnjake za zastrašivanje, izmišljotine, podmetanja, uništenje ljudskih sudbina – efekat je bio i ostao poguban, a danas se srbijansko društvo ponovo suočava sa volšebnim sintagmama “politička pozadina” (u izvršenju) i “nedostatak političke volje” (u istrazi). Konačno, država je brutalno zgazila i svoju najvišu sudsku instancu, Ustavni sud. Ova je institucija, naime, naložila Višem tužilaštvu i Višem sudu u Beogradu ubrzanje istrage, o čemu nema nikakvog traga u javnosti.

Zastupnica porodice ubijenog Dražena Milovanovića Olgica Batić rekla je u ponedeljak u Topčideru, da je postupak “u fazi istrage”, te da su veštačenja nepobitno pokazala da su gardisti ubijeni.

“Da je postojala politička volja, nešto bi bilo učinjeno do sada, ne bi se čekalo sedam godina da neko tvrdi da su ubijeni, pa nisu ubijeni. Ako morate da tražite da se veštačenje obavi iz Visbadena, pa neko negira to veštačenje, pa morate da tražite superveštačenje FBI, očito je da politička volja, na žalost, ne postoji”, konstatovala je Olgica Batić.

Ona je istakla da je poslednja istražna radnja bila saslušanje Branka Krge, načelnika Generalštaba VJ u vreme zločina, na zahtev advokata porodica žrtava. I Ratko Mladić je uputio na Krgu kao na potencijalnog svedoka.

Žrtva državnih ubica: Dražen Milovanović

Photo: Stock

Služba za uništavanje ljudskih sudbina

“Krga je ostao dosledan onome što je i javnosti rekao, a to je da nema apsolutno nikakva saznanja, da i nije bio u zemlji kada su izvršena ubistva u objektu iza nas”, rekla je Batić.

Advokat Predrag Savić rekao je za E-Novine da je “Karaš” korišćen za mnogobrojne nelegalne radnje. On konstatuje da je kontinuitet nelegalnog korišćenja tog objekta dug i da tu treba tražiti jedan od uzroka zašto su vojnici likvidirani.

“Oni su glavom platili zato što su dvadesetak minuta kasnili u patrolu, dobrovoljno su se prijavili, jer je jedan vojnik bio bolestan i naleteli su na nekoga ili na nešto, što nisu smeli da vide i tu su nažalost prvo razoružani, pa likvidirani”, podseća Savić.

Prema njegovim rečima, pravni tim porodice radi po instrukcijama Vladana Batića, sada pokojnog, koji je i postavio temelje istrage i da njega nije bilo, kako je istakao Savić, ne bi se ni danas govorilo o rasvetljavanju krivičnog dela ubistva, već bi se i dalje demantovale, kako je rekao, “laži VBA i ostalih delova nerefomisanih bezbednosnih službi”.

“Veštačenja su nepobitno pokazala da su deca ubijena i imamo situaciju da u izvesnoj meri možemo biti optimisti, a to pokazuje i činjenica da je ove godine prvi put na skupu prisutna policija, koja nam je pomogla, ako ništa, da pređemo ulicu. Do sada su nas sprečavali u istrazi, a sada nas makar ne ometaju”, ističe Predrag Savić.

Formirati anketni odbor

Otac ubijenog Dragana, Janko Jakovljević rekao je da društvo i država “nisu mnogo uradili”.

“Zamolio bih premijera Vučića da formira anketni odbor i da se dođe do istine, ko je pobio decu i zašto. Mi hoćemo samo istinu, znamo da nam se ne mogu vratiti deca, hoćemo samo da znamo ko ih je pobio”, rekao je Jakovljević.

Petar Milovanović, otac ubijenog Dražena, apelovao je da se istraga aktivira.

“Ne tražimo ništa nemoguće, samo nek se jednom kaže ko je pobio našu decu”, rekao je Milovanović.

Roditelji i prijatelji gardista upalili su sveće ispred ulaza u vojni objekat “Karaš”, a bile su prisutne i Žene u crnom, koje su razvile transparent “Nikad nećemo zaboraviti zločin u Topčideru”. U saopštenju Žena u crnom ističe se da “ni jedanaest godina nakon zločina država nije pogledala istini u oči i nije javno priznata čak ni mogućnost da su vojnici pre smrti videli tada najtraženijeg haškog begunca Ratka Mladića, nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske”.

“Opstrukcija istrage propraćena je neistinama, i to je jedino što se i danas servira građanima i građankama Srbije, uz bezočno i nemilosrdno povređivanje porodica ubijenih mladića. Ključni nalaz nezavisne komisije, da je vojnike ubilo treće lice, potvrđen je u referentnim laboratorijama, ali ta činjenica, kao i nesporni podatak da je u vreme zločina u topčiderskoj kasarni bila smeštena jedinica koja je štitila Ratka Mladića, ne dopiru do javnosti Srbije. Žmuri se pred činjenicom da je oficir, osnovano osumnjičen za osmišljavanje i realizaciju genocida nad Bošnjacima u Srebrenici, godinama boravio u Srbiji, svojoj ‘sigurnoj kući’, dok su njeni građani istovremeno bili i Mladićevi domaćini i njegovi taoci. Stoga od državnog vrha (u prvom redu od ministarstava policije, odbrane i pravde) zahtevamo i zahtevaćemo da se odmah prekine opstrukcija istrage ubistva Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića i da se saopšti prava istina i o njihovom ubistvu i o skrivanju Ratka Mladića u objektima Vojske Srbije. To je jedini način da se Srbija odmakne od ratne prošlosti i zločina počinjenih u njeno ime. Zahtevamo da nadležne institucije kazne sve naredbodavce i počinioce zločina u Topčideru i da se obezbedi pravda za porodice žrtava!”, naglašava se u saopštenju Žena u crnom.

Ratna prošlost i mirnodopski zločin

Rečenicom iz izreke presude Ustavnog suda, kojom se usvajaju ustavne žalbe očeva vojnika Milovanovića i Jakovljevića, priznaje se da su vojnici pobijeni i da je pogaženo pravo na pravično suđenje. Nakon svih opstrukcija, zvuči kao čist nadrealizam: “Nalaže se Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i Višem sudu u Beogradu da preduzmu sve mere kako bi se pretkrivični postupak okončao u najkraćem roku”.

Predsednik Srbije u vreme topčiderske tragedije bio je Boris Tadić. On, kao državnik, državnički je rekao da će dati izjavu čim budu gotovi nalazi laboratorije američkog Federalnog istražnog biroa. Danas se, u vezi sa zločinom nad armijom kojom je komandovao, ne oglašava. A bio je direktni svedok činjenice da je Srbija pokrenula beskompromisni aparat vojnih službi i pravosuđa, koristeći uobičajeni rukopis denunciranja, podmetanja, pretnji i ucena. Tu je nejeksponiraniji bio bahati, nasilni vojni istražni sudija, kapetan Vuk Tufegdžić. Ubijeni vojnici i njihove porodice diskvalifikuju se i vređaju na najmonstruozniji način – Vojna obaveštajna služba postaje vidljiva i preteći raspoložena, obilazi redakcije i pod pretnjom pokušava da u novine ugura tekstove sačinjene u vojnim laboratorijama za izradu falsifikata i gnusoba.

Nerasvetljeno ubistvo: Dragan Jakovljević

Photo: Stock

Ne postiže zadovoljavajuće rezultate, ustalasala se laička i stručna javnost, sa silom nametnutim zaključcima nisu se mirili članovi unesrećenih porodica, zastupnici odbrane, nevladine organizacije i, uopšte, javnost lišena straha. A Vojska i politički vrh želeli su da dvostruko ubistvo gurnu pod tepih, oslobode se leševa kao u kriminalističkom filmu, da zatvore slučaj, uz besmisleno obrazloženje, po kojem je jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo. Njihove su se uloge tobožnjih ubice i samoubice menjale u zavisnosti od procene uverljivosti za koju je sertifikat izdavala Vojna obaveštajna služba. Tako su prvi rezultati o ubistvu i samoubistvu, nakon obdukcije, potpuno promenjeni – ubica i samoubica bio je najpre Dražen Milovanović, a potom, nakon ekshumacije, Dragan Jakovljević.

Smrt dolazi “iznutra”

Došlo se do neoborivih dokaza iz vrhunskih laboratorija Sjedinjenih Američkih Država (Federalni istražni biro i Office of the medical examiner – Michigan) da je vojnike ubio, zasad misteriozni, treći čovek. “Iznutra, iznutra!” poslednja je reč koju je izgovorio i ponovio vojnik Dražen Milovanović.

Tragično se, i u slučaju Topčider, javnosti podsmevao falsifikator na radnom mestu tužioca za ratne zločine Vladimir Vukčević: “U trenutku ubistva vojnika Ratko Mladić je bio u jednom stanu na Novom Beogradu. To je prilikom rekonstrukcije njegovog kretanja, koje smo radili sa predstavnicima Haškog tribunala, nedvosmisleno utvrđeno. Dakle, ako je bio na Novom Beogradu, u stanu, nije mogao biti na Topčideru u kasarni u trenutku ubistva vojnika”.

Kakva, gotovo tufegdžićevska sposobnost zaključivanja.  Nije Mladić uzalud bežao dok su ga, navodno, lovili, uvek dovoljno daleko. Vukčević i njegovi. I Tadićevi.

I bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić, infantilni tragač za istinom u krimi-romanima, stameno principijelni lažljivac, koji – možda i zbog topčiderskih zasluga – uživa na slobodi: “Pa, bilo je onih koji su smatrali da je Vojska činila zločine u ratovima u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu…”, progovara Davinić (Knjiga “Slučaj Topčider – Anatomija državnog zločina”, ŽUC, Novi Sad, 2014.), pripisujući “neprijatelju” tobožnje izmišljotine o zverstvima srbijanskih vojski, kreirajući nakaznu logiku, po formuli – tako Vojsku blate i danas.

Ljubitelj kriminalističkih romana: Prvoslav Davinić

Photo: Dragan Kujundžić

I taj beše ministar vojni: “Obdukcioni nalaz je sadržao neke elemente zbog kojih sam kao laik, ali ljubitelj kriminalističkih romana počeo da postavljam određena pitanja…”

Nemoj neodređena, bilo bi neozbiljno.

Ima u istrazi još logičnijeg zataškavanja: “Šta ako se desi u stambenoj zgradi ubistvo ili samoubistvo. Da li to znači da od svih stanara treba uzeti parafinsku rukavicu? Ovaj propust ja uopšte ne vidim kao propust”, lupetao je Tufegdžić prošle godine u ovo vreme.

Ta su dvojica, ministar i istražni sudija, personifikacija Srbije iz 2004. Ovi danasnji rizničari skeleta se ne oglašavaju. Porodicama ništa ne bi moglo da bude pozitivno rešenje – roditelji su izgubili decu, a država Srbija smatra, očigledno njeni predstavnici iz sve tri grane vlasti, da se sa ovakvim prtljagom može u budućnost. U Evropu. Put će, svakako, voditi preko Strazbura. Nema veze, platićemo svi, neki će kaficom ugostiti komšije. Državne ubice.