Što sam stariji, manje izmišljam

Photo: Milan Živanović

Na mestu je da kažem i to da je prelazak srpske vojske preko Albanije sulud. Onda kažem da je, pola veka kasnije, Srbija prokockala sve bonuse istorije stečene tokom dva veka i krenula za lažnim mesijom u tmine nasilja i zločina. S kojim pravom da odvedeš one klince da poginu. To je ono što je rekao Pekić u Zlatnom runu, da "svaka živa kukavica vredi više svom nacionu, nego uludo poginuli heroj". Udara u glavu. Ali, ćuti se o onome što je Pekić pisao, a nekome ne odgovara. Ne mogu pisati o jednom vremenu, a frizirati. I, tačno je, da je bila neka druga ekipa u žiriju… Ovaj žiri je vrednovao literarno, u drugom slučaju ne bih imao šanse

Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za književnost Dragan Velikić književnik je čije su detinjstvo, mladost i sazrevanje obeležili Beograd i Pula. Autor je romana  Via pula, Astragan Hamsin 51, Severni zid, Danteov trg, Slučaj Bremen, Dosije Domašenski i Ruski prozor. Ninova nagrade za roman Islednik druga je koju dobija (prva mu je pripala za Ruski prozor). U razgovoru za E-Novine i zagrebački portal Lupiga govori i o raspadu bivše Jugoslavije, o vlastitom doživljaju ratova, sredini kojoj je uputio svoj roman i temeljnoj introspekciji koja obeležava ovo delo.

*U Isledniku se prepoznaje Vaša namera da kažete šta se dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije. Gotovo esejistički, ili nalik na političke komentare, ubacujete političke stavove. Da li Vam je to bilo teško, ili se, jednostavno nametalo? O krivici i o masovnom ćutanju stavovi su neprijatni za mnoge uši, potpuno su suprotni podrazumevajućoj nevinosti Srba i krivici drugih. Kako to ide uz najveću domaću književnu nagradu, šta znači ?

I mene je to iznenadilo, utoliko je pitanje intrigantno. Najteže je kada je pisac pametniji od knjiga – to ne valja. On onda arbitrira. Ako nema moć da suprotstavi svoju političku opciju – makar nekoj drugoj. Da zanatski to uradi.

Smatram da se u romanima Bona Via, Ruski prozor i Isednik vidi kakva je svakodnevica. U romanu Bona Via se u crnim tonovima prikazuje svakidašnjica, na to se niko nije osvrnuo. Zato što sam upakovao da to stoji; kad prođe neko vreme vidi se. Recimo, u Via Puli pišem o fojbama, u koje su partizani bacali belogradejce. Pišem i o kratkovidom političaru koji je, po mojoj verziji, odabrao Goli otok, to je Kardelj. Pojavljuje se Zejtinov, to je Uljanov, Lenjin. Da sam bio direktniji, to bi bio pamflet.

Photo: Laguna

To je o romanu Via Pula rekao i sada pokojni Milan Milišić (pesnik, poginuo u granatiranju Dubrovnika 1992, prim.aut.) – nedirektnost, ali ona koja nije posledica straha. To su bitne odredice jednog vremena, daju određenu boju, ali ne daju arbitražu.

Na mestu je da kažem i to da je prelazak srpske vojske preko Albanije sulud. Kazaće mi zašto, s kojim pravom. Onda kažem da je, pola veka kasnije, Srbija prokockala sve bonuse istorije stečene tokom dva veka i krenula za lažnim mesijom u tmine nasilja i zločina. To je glumac Tihomir Stanić pročitao na dodeli nagrade. Nisam ja tu arbitrirao, ali, čemu sve to. S kojim pravom da odvedeš one klince da poginu. To je ono što je rekao Pekić u Zlatnom runu, da “svaka živa kukavica vredi više svom nacionu, nego uludo poginuli heroj”. Udara u glavu. Ali, ćuti se o onome što je Pekić pisao, a nekome ne odgovara.

Treba jednom stati i reći čekaj, da vidimo da li je baš tako. Meni se tema sama nametnula. Treba se suočiti. Ne mogu pisati o jednom vremenu, a frizirati. I, tačno je, da je bila neka druga ekipa u žiriju… Ovaj žiri je vrednovao literarno, u drugom slučaju ne bih imao šanse. A mogu da zamislim kako je u književnim i drugim krugovima, “ej, vidi ti šta on piše!”.

*Da su Srbi besmisleno išli kroz Albaniju, a čitave karijere se temelje na tome?

Upravo to. Ja se ne sprdam, ali na kraju, ipak, profiteri uspevaju. Setimo se “Pod okupacijom” Bore Stankovića, šta su njemu tek nameštali… Na kraju su pobedili oni koji su “pakovali” te klince iz Bosne, Srbe, slali ih na front. Ti profiteri nisu ratovali, oni su trgovali. I to mi se gadi. Ali, u literaturi nema obračuna. Mada, moram da priznam, ima nekih sitnih…

*Onako, iz meraka…

Ma, da, iz meraka, pa ko se prepozna – prepoznao se. Evo, u Isledniku je, već na prvoj strani, ministar kome drugi menjaju čarape. Taj čovek je živ i to samo dve osobe znaju, ne mogu da kažem ko je…

Postoji i sitni adrenalin, isuviše držim do onoga što radim, ne mogu da uprskam. Kada tri dana ne pišem, ponovo pročitam napisano i sutradan mogu da nastavim, jer imam intonaciju. U svakom trenutku moraš imati knjigu u sebi.

Kada sam se, nakon monografije o Puli, vratio romanu, naišao sam na Pekića, dozvao ga njegov moto, po kojem se, posle ispovesti, čovek oseća gore, jer ostaneš sa onom verzijom koja se nikome ne ispoveda. I rekao sam da odatle treba početi.

Photo: Dragan Kujundžić

Ono gde nisam pogrešio – ne pada mi na pamet da hvalim svoj roman – je ritam. Da je ostalo sve u prvom licu, došlo bi do zamora čitaoca. I do zamora priče. Prešao sam u treće lice i taj D.V. više nije ja, nego on. I mnogi mi kažu da prema kraju priča ide brže. I to je smisao ovog isleđivanja, kao kada se traka odmotava.

To je bilo važno za strukturu. I izbacivao sam dosta toga, kao što je govorio Aleksandar Popović, “umetnost pisanja je umetnost brisanja”. Najteže je osloboditi se dela koji je dobar.

*Odakle potreba da što više detalja iz svog života zabeležite? Sve, od bioskopskog repertoara do sličnih fotografija, strahova, osećaja, sentimenata, drhtaja, atmosfere… Nije Vam dovoljna pomisao da “sve to drži na programu hotelska kapela”? Da li baš mora da se nađe neko ko će sve zabeležiti, ili je to jedino Vama važno? Zbog opasnosti koja vreba u, takođe Arsenovom stihu, “u domaćim filmovima od tog nema ništa”?

Lepo je što ste pomenuli te Arsenove stihove. Ono doživljeno može da, kao što kaže Kiš, doživi “milost uobličenja”. Sećam se prvih priča, izmišljanja, pa onda dođe slika iz života, neki detalj. Ali, u romanima Via Pula i Astragan, kao i u Dosijeu Domaševski, zagrebao sam po sebi. I upravo taj iskustveni talog daje mi mogućnost i adrenalin da umetnički uobličim nešto što će i čitaocu biti blisko i sa čime će se identifikovati.

Tu često pominjem Selindžera, Lovca u žitu, mislio sam da on to ispoveda, znam da nisam jedini takav čitalac. Nisam ni mislio da sve može biti izmišljeno, njegova braća, sve, a on je imao samo jednu dalju sestru, Doris. A sve je izmislio, na osnovu tačnih činjenica. Nije izmislio emociju, recimo, neko celog života želi da ima brata, a raste kao jedinac. On može da napiše fantastični roman o bratu i da se neko ko ima brata identifikuje upravo sa tim iskustvom.

Ono što je opsesija, tajna, što je duboko u nama, kada stigne dotle da ga čovek pokaže, literarno uobliči, za mene je literatura.

*U tom kontekstu, da li biste voleli da možete zabeležiti mnogo više?

Ima dovoljno onoga što uspevam da zabeležim, još nisam došao u situaciju da želim da pišem, a nemam iz čega. Konačno, ja ne štancam knjige, pišem otprilike jednu u tri godine. U principu, nikad ne pišem dok se u meni ne stvori potreba, neka opsesivna slika. Od toga krećem. Eto, aprila prošle godine stavio sam tačku na roman Islednik i nisam više ništa napisao. Sada pripremam knjigu o Beogradu, jedan deo Beograda, to će biti krajnje intimno. To je sada samo bauljanje.

Dve faze su mi najdraže u pisanju, bauljanje, kada nazirem, ni sam ne znam gde ću, njuškam. I poslednja, kada imam sve, a to još nije gotovo. Tada krećem na razboj, zatežem strune, povezujem. U jednom trenutku, roman oživi, kao dete u četvrtom mesecu, to nije nikakva mistifikacija. Ako je pisac od integriteta, onda neće to da izda, knjiga ima svoje zakonitosti i tera pisca da se po njima vlada.

*Neki delovi Islednika podsećaju na stvaralaštvo Danila Kiša. Potreba da se, gotovo manijakalno sve zabeleži, poput onoga što je Kiš nagovestio u Enciklopediji mrtvih. Tu je i odsustvo sveščice sa opisima hotela, pa “pismo ili sadržaj” na kraju romana, u obraćanju majci. Mislim da je reč o nečemu što je, na najbolji način, posveta autoru i njegovom delu, i ukomponovanost Kiša u Vaš roman?

Da, Kiš je pisac koji je na mene mnogo uticao, obeležio je moje formativne godine pisanja (to je sada moderno reći). Jednostavno, Kiš je abeceda, i dalje jedan od mojih omiljenih pisaca. Kasnije su i neki drugi pisci uticali na mene, upoznao sam Pekića, Tišmu, pa sam se njima bavio, ali Kiš je pisac čiji je literarni doživljaj sveta meni jako blizak.

Photo: Milan Živanović

Kada su nam obili vagon, nestala je ta njena sveščica sa opisima, što sam ja tek kasnije primetio kao važan momenat.

*Ona je dobila status molitvenika…

Jeste. A brzo sam stigao do onog pisma na kraju koje ste nazvali “pismo ili sadržaj”, to je pismo ocu…

*Da, u Peščaniku…

Ne treba zaboraviti, jedna od tema romana je i demencija. Dakle, postoji strah junaka da bi mogao da je nasledi od majke. Možda nije nezanimljiv i podatak da moj sin specijalizira neurologiju i da ga zanima upravo demencija, da je sa svojom bakom, mojom majkom, provodio sate i sate pričajući o toj bolesti. To su detalji koji nisu fikcija, ali imaju posebnu čar kada ih ubacim u fikciju. Pomislio sam “Vidi, ovo k’o u Peščaniku“, ali nije mi bilo važno. U romanu Danteov trg postoji čitavo poglavlje u kojem je Kiš književni junak. Prepliće se. A moja bliskost sa Kišom je vera u literaturu, u smislu da, ako literatura i ne može mnogo, bez nje ja ne bih mogao nikako. Podseća me na njegov razgovor sa jednim piscem kome je rekao, parafraziram, “Pa, nije sve fantastika, nije sve igra!”

*Kaže i “zašto, zapravo, pisati o nečemu što se uistinu nije dogodilo”?

Tako je. Ali ima još nešto. Ostao je zvuk. Dobar pisac kad se upiše, on tetovira čitaoca. To su neke tetovaže i ja ne bežim od njih. Na jednom mestu u Isledniku kažem “dugo sam se spremao za zanat spisateljski”.

Kad počinjem roman, nemam priču, ona nastaje sama po sebi, imam neke prizore. Hteo sam da, nakon romana Bona via, pošto se u poslednjem poglavlju pojavljuje dokumentarni film o mojoj porodici, sledeći roman nastavim tamo gde sam završio prethodni. U onom slučaju, bila je priča o porodici, sada je bila majka. Ali, naizgled. U početku je to bio roman o majci. A zapravo sam imao ideju da napišem roman o Puli, kao gradu svog odrastanja šezdesetih i sedamdesetih godina.

Ono što me uvek fascinira je vreme koje je prošlo. Volim, tako, da se šetam Londonom, jer je to London kakvog ne poznajem. Kada sam tamo živeo, istina samo četiri i po meseca, malo sam ga poznavao. Pa mi je bilo fascinantno, grad, njegova topografija. Danas London, nisam dugo bio, sigurno nema veze sa onim, nekadašnjim.

U književnom delu imamo fiksirano vreme i prostor. I to je mene zanimalo u romanu Islednik, ali se to širilo. Nisam se zadovoljio porodičnom pričom, ali su mi se uporno javljale disperzivne teme. Porodica Hiterot, vlasnici Crvenog otoka pored Rovinja, njihova besmislena smrt. Istovremeno, imam u porodičnoj istoriji strica koji je poginuo kao komesar Sićevačkog partizanskog odreda. To su besmislene smrti, a kad imamo određeni broj godina, vidimo da istorija koja se upiše kao zvanična, zapravo, i nije takva.

I, nisam pisao da bih ispravio porodične priče. Roman Islednik je roman o migracijama, kretanju. A postoje i rečenice – dobar čitalac to mora da otkrije – koje nisu fikcija. To su nosači, rečenice sećanja, one su kao oni držači, betonski stubovi. Dvadeset – trideset godina prolazim pored nekih motiva i nisam ih doživljavao kao nukleuse pripovetke ili romana. Mislim da svaki čovek to ima. U mom životu je to događaj iz 1958. – selidba iz Beograda u Pulu, otac je bio vojno lice. U Vinkovcima je opljačkan teretni vagon u kojem su bile naše stvari. Nakon toga, sledeća je 1991. moji roditelji se vraćaju iz Pule, ostavljaju vikendicu u koju će se useliti neki dobrovoljac. Kad čovek ima 50 ili 60 godina, to se rasprostire.

Photo: blogspot.com

Došli smo u Pulu, bili tri dana u hotelu dok nam se krečio stan, otac je dugo hodao u uniformama, jer su opljačkali sanduk sa njegovim odelima. I onda se pojavljuje komšinica koja kaže mojoj majci: “Ah, gospođo, ostavite to, meni je ceo grad izgoreo”. Kasnije saznajem da je ona iz Soluna koji je izgoreo u požaru. To su ti stubovi, ali da bi oni postali roman, treba da prođu godine.

*Opšta mesta dobijaju život?

Tačno, zato ovo i jeste isleđivanje, ti punktovi kad se uvežu tvore jedan roman.

Zaista sam dugo pisao, najpre nisam bio zadovoljan, pa sam rukopis ostavio. U međuvremenu sam napisao monografiju o Puli, sa fotografom Igorom Zirojevićem. Onda sam se vratio romanu prišao tekstu iz off-a, i, odjedanput mi se otvorila verzija koja je zadovoljavala moje umetničke kriterijume. I dopisivao sam je još godinu dana.

*Odavno već možemo da govorimo o značajnom delu Vaše poetike, stilu koji podrazumeva opise gradova, ne baš česte u domaćoj književnosti. Utoliko Islednik podseća i na roman Astragan?

Složio bih se, s tom razlikom što Islednik, u odnosu na Astragan, ima psihologiju likova. Astragan je iz mog ranijeg perioda, kada pisac, zapravo, izmišlja. Uvek mi je bilo apstraktno, kada pisac kaže da je neki lik “iz života”. Meni je život bio neupotrebljiv, izmišljao sam svoje priče. Nisam izmišljao topografiju, ali nije mi padalo na pamet da stvaram likove. Urar Maleša iz Islednika je devedeset odsto on. Kažem da što sam stariji, manje izmišljam. Odjednom shvatiš da su to gotovi likovi, a pitanje romana je pitanje strukture, povezivanja.

Astragan nema psihologiju likova. Ali, tačno, i Astragan i Islednik imaju neku noar atmosferu, kretanje. U Astraganu dolazi moj junak, koji je moj alter ego, nakon toga ide onaj čulni doživljaj grada. Prostora gde je hiljade ljudi živelo.

*Podseća na Pekićevog Arsenija Njegovana. Grad, mesto u kojem živimo. Dotle su bile sve nekakve uvale, vrtače, livade…

Tačno, evo, sada smo u nekadašnjoj Srpsko-hrvatskoj banci (zgrada u kojoj razgovaramo, prim. aut.). Tu su ljudi bludili, prolazili, ne može to da nema uticaja na nas, na nama poznati svet. Možda smo mi visibabe u odnosu na višu inteligenciju koja je mimo nas. Naša stvarnost? To je možda stvarnost nekog kukca. On isto ima neku svoju stvarnost.

Photo: Milan Živanović

Bez ikakve mistifikacije, prostori u kojima se vekovima slagala prisutnost ljudi, za mene imaju neku magiju.

Islednik jeste porodični roman, ali je i roman o migracijama 20 veka. Koje, eto, sada, tek u 21. veku bivaju aktuelne.

*Zanimljiva je Vaša ideja iz romana, to da čovek, sazrevanjem, valjda, dolazi u poziciju da “zatvara poglavlja” tamo gde se to ne radi? Kada to, majka prestaje sa uživanjem, kako kažete, ili još preciznije, postoji li neko ko uživa kroz svakog od nas?

To nije samo pitanje zrelosti. Pitanja su vezana za moju majku, ona je želela da sve unapred uradi, da je mogla, bacila bi đubre unapred. Ili, pitanje učiteljice. To vezujem za pitanje realizma, koje je i moj najveći problem. Ako imam pticu, što moram da joj nađem granu na kojoj će da peva. Baš me briga, neka peva gde hoće!

Znači, to je pobuna, jedna od mnogih malih. Šta me briga gde se završava poglavlje, završiću ga ovde, “Trassss!” Kad lupim – tu je kraj. To je sazrevanje, kad čovek nije više majmun. Šta, junak je otvorio vrata, ko kaže da mora da prođe kroz njih. Okovi realizma, kao u bajkama, priča o tri brata, pa pripovedač ispriča sve o prvom…

*Gradacija…

Jeste, gradacija, uvek me to nerviralo, dosadno, beži s time. Onda se otkačim, pobunim. To je, zapravo, isleđivanje sebe samog. Kažem, čekaj, čoveče, nisi se pobunio, moraš da se pobuniš, makar i u nekim godinama kasnije.

*Skraćena verzija intervjua objavljena je u zagrebačkoj Lupigi