Treba činit dobro do iznemoglosti

Photo: TANJUG

Treba činit dobro do iznemoglosti, treba užasnut svemir dobrotom onako kako smo mi užasnuti količinom zla na svijetu

U Nici se pola jedne obitelji spasilo, pola poginulo. Pitam se što će ostati u dušama djece koja su vidjela kako su im otac i brat poginuli. Kakva strava će ih držati za vrat i koliko dugo. Možda se do kraja života neće oporaviti. Strašan je svijet u kojem živimo. (ne samo zbog Nice, da preteknem dežurne kontrolore i mjerače empatije koji će krenuti sa “eeee a kad su tamo negdje umirali nije vas bilo briga”).

Kad shvatim da, u biti, ništa nema smisla, pomislim, odnekud mi dođe ideja da je jedini smisao prkositi besmislu čineći dobro. Staro, dobro, patetično Dobro. Za dišpet Bogu koji ovo dopušta, ili, za dišpet bogu koji ne postoji. Svejedno. Treba činit dobro do iznemoglosti, treba užasnut svemir dobrotom onako kako smo mi užasnuti količinom zla na svijetu.

Photo: TANJUG

Treba činit dobro do granice gluposti, i preko nje. I kad nema nikakvog razloga, treba činit dobro. Treba namjerno svaki dan nekome stoplit dušu. Treba zbunit svemir. Treba činit dobro i kad se dobro dobrim ne vraća. Treba, usprkos svemu. Treba, jer je to jedino i jer ništa nema smisla. I jer je jedini udar na besmisao, to dobro.

Treba činit dobro i kad pomislimo da ni činjenje dobra nema smisla. Samo besmisleno dobro mi miriše na neki smisao. Savršeno, čisto dobro, bez ikakvog smisla.