Zašto je u Srbiji sramota imati?

PHOTO/EPA:DANIEL DEME

Kad se bolje pogleda, ovdašnja težnja ka “jednakosti u siromaštvu” seže mnogo dublje u istoriju, čak do turskog, pa i nemanjićkog vakta, što će reći da je prisutna maltene odvajkada. U stvari je jedini period kakvog-takvog prosperiteta – a čak je i on bio neuporediv sa zapadnim – vladao samo u Titovoj Jugi, pa i onda ne baš sve vreme njenog postojanja, nego tek nekih par decenija ("zlatne sedamdesete" ponajviše)

Privuče mi sinoć pažnju članak u e-novinama o reakcijama čitalaca na kuknjavu Nikole Koja glede vlastitog materijalnog stanja. Na mene, doduše, valjda zato što sam ekonomski liberal, za razliku od ostatka e-redakcije nije toliki utisak ostavilo buđenje klasne svesti; više me je dojmilo sazrevanje naših ljudi, ili barem jednog dela građana, u jednom drugom smislu: prijatno me je, naime, iznenadilo za “naš narod” inače netipično odsustvo fascinacije poznatim zvezdama (u ovom slučaju glumačkim). Hoću da kažem da me raduje što nečija “poznatost & slavnost” sve teže očarava obične ljude. Ono: svaka tebi čast što si poznati glumac, ali to ne znači da si uhvatio boga za onu stvar, i zato nemoj, života ti, meni da prodaješ te otrcane fore.

Ovo sam pomenuo više onako uzgred. Sem toga, nije Nikola Kojo jedini naš glumac koji voli da kuka na “ličnu nemaštinu”; daleko od toga, ima ih tušta i tma. Ne kažem, naravno, da među glumcima nema i onih koji uistinu jedva sastavljaju kraj s krajem, ama je očigledno da, generalno posmatrano, nemali broj njih ipak živi vidno iznad proseka. U čemu, da budem jasan, nema ničeg spornog. Sporno (mi) je samo kad neko po svaku cenu nastoji da se pred narodom predstavi kao “sirotinja” iako to realno nije, verujući, pretpostavljam, da će ga tako ljudi bolje prihvatiti.

Photo: optimum-capital.com

Što me, sve skupa, dovodi do pitanja koje je ujedno i glavna tema ovog teksta: zašto je u Srbiji (a i šire, u ex-YU) sramota imati, osim ukoliko imetak nije stečen kriminalom? Ne treba se svakako razmetati novcem i luksuzom, pogotovo ako živiš u pretežno siromašnom okruženju, ali nema potrebe ni praviti od sebe lažnog siromaha. I ne odnosi se to samo na glumce. Taj trend ovde vlada maltene među svim slojevima osim novokomponovanih skorojevića, i prilično je dugo prisutan, takoreći ukorenjen u “naš identitet i opštenarodno biće”.

Nije ta averzija prema bogatima počela tek od devedesetih, kada se mnogi sumnjivac i smutljivac preko noći obogatio (“zatajkunio”) zahvaljući raznim mutljavinama i(li) posedovanju dobrih političko-udbaških veza dok je većina građana i doslovce tavorila na ivici bede. Zavisti u dobrom delu naroda prema svakome iole uspešnom ili imućnom je bilo još u ono zlatno vreme SFRJ, kada su socijalne razlike bile kudikamo manje. Sećam se kakve sam još kao klinac zlurade komentare mogao da čujem od pojedinih ljudi prema svakome ko bi donekle odskakao od proseka, ma koliko to odskakanje bilo malo. Tada nije bilo ekstremnih bogataša kao danas, pa je za zavist bilo dovoljno ako neko poseduje solidan auto strane proizvodnje, a ne poput većine fiću ili stojadina.

Photo: www.irancartoon.com

Zanimljivo je pritom da je pokazivanju zavisti najmanje sklona ona prava pravcata sirotinja, koja nije sigurna ni da li će narednog dana uspeti da obezbedi makar veknu hleba na stolu; valjda su toliko zaokupljeni golim preživljavanjem da nemaju ni kada nekom da zavide, a i verovatno ih je sramota sopstvene sirotinje. Najzavidniji su, barem moje iskustvo tako govori, oni koji imaju sasvim dovoljno za normalan život, pa čak i malo preko toga, ali se njima čini da svojim “kvalitetima” zaslužuju i više. U principu, manje-više nekakva srednja klasa. Svakako ne srednja klasa u celini, već samo neki njeni pripadnici.

Kad se bolje pogleda, ovdašnja težnja ka “jednakosti u siromaštvu” seže mnogo dublje u istoriju, čak do turskog, pa i nemanjićkog vakta, što će reći da je prisutna maltene odvajkada. U stvari je jedini period kakvog-takvog prosperiteta – a čak je i on bio neuporediv sa zapadnim – vladao samo u Titovoj Jugi, pa i onda ne baš sve vreme njenog postojanja, nego tek nekih par decenija (“zlatne sedamdesete” ponajviše).

Opet, sa druge strane, postoji i drugi deo našeg naroda, takođe značajan, koji upravo ceni imućne pojedince. Računa se, ako je stekao poveći imetak, znači da je domaćin za primer: radan, vredan, požrtvovan. Sad, naravno, među tima koji poštuju imućne nemali je broj i onih koji to čine iz čistog oportunizma, u nadi da će svojim poltronstvom steći simpatije bogatih sunarodnika i tako se “bez motike” i sami ogrebati za parče njihovog kolača.

Tako da kad sve u tekstu navedeno uzmemo u obzir, ni glumcima poput Nikole Koja verovatno nije lako. Ne znaju, što se kaže, kojem bi se privoleli carstvu: jal onima zavidnima, ili ovima što padaju na dupe od divljenja svakom sjaju i raskoši? Sudeći po tome kako se obično predstavljaju u javnosti, reklo bi se da je prva grupa ipak dominantna u našem građanstvu.

Niko, međutim,  gospodo (pojedini) “doajeni domaćeg glumišta” i ostali (estradni) umetnici, ne traži od vas da se hvalite svojim dobrim materijalnim statusom ukoliko ste ga stekli, ali isto tako ne morate, brate, ni da kukate nad svojom tobožnjom “sirotinjom” i time još više iritirate ljude. Pogotovo što i sami mogu svojim očima da vide kako ko od vas živi. A i ono što ne vide, čas posla će im otkriti žuta štampa i paparaci. U ovaj moderni vakat, to vam je neizbežan fakat.