Kad „lisice“ marširaju

Photo: AP/TANJUG

Najjaču ligu na svetu osvojio je tim koji je u taktičkom pogledu fokusiran prevashodno na defanzivu, iako itekako umeju da kvalitetno napadaju, pogotovo iz kontre. Ta činjenica me, kao verovatno jako retkog ljubitelja takvog stila igre, čini još srećnijim zbog Lesterovog uspeha

U ponedeljak naveče, negde oko 23 sata, dogodilo se nešto uistinu predivno: totalni autsajderi postali su šampioni! Ne pamtim da me je u skorije vreme nešto, a da pritom nije vezano za privatni život, tako silno obradovalo kao Lesterovo osvajanje Premijer lige, bez premca najkvalitetnijeg fudbalskog šampionata na planeti; nisam siguran da bih toliko slavio čak i da se „moj“ Liverpul, nakon više od dve decenije „posta“, najzad ponovo okitio peharom nacionalnog prvaka Engleske. Lester je, kad smo već kod toga, jedini tim zbog čijeg mi ovogodišnjeg trijumfa nad Liverpulom nije bilo žao; štaviše, možda bih potajno priželjkivao da Lester osvoji titulu čak i u slučaju da mu je baš Liverpul bio direktni konkurent (premda mi je ipak drago što nije).

Hvala zato Ranijeriju i njegovim momcima. Ali, hvala takođe i Edenu Azaru na maestralnom pogotku za odlučujućih 2:2 protiv Totenhema, bez kojeg bih minimum još jedno kolo, ako ne i čitava preostala dva, morao da strepim hoće li „lisice“ izdržati trku sa nikad boljim „spursima“. Nisam stoga ni hteo da pišem ovaj tekst pre nego što šampion i definitivno postane poznat. Čisto, eto, da ih ne izbaksuiram, pa da usled kakvog nesrećnog spleta okolnosti ostanu bez gotovo obezbeđene titule kao onomad „crveni sa Enfilda“, kad se Džerard u najgorem mogućem trenutku okliznuo i tako nehotice poklonio Čelsiju pobedu koja „nas“ je, ispostavilo se, u konačnici koštala prvenstva.

Photo: AP/TANJUG

Šta tek da kažem za lavovsku borbu koju je upravo pomenuti Čelsi prikazao u utakmici sa gradskim rivalom, stigavši od 0:2 do 2:2? Nikakav takmičarski značaj nije taj meč imao za „plavce“, ali su svejedno izgarali po terenu kao da se očajnički bore za najvredniji trofej; ili, u goroj varijanti, za opstanak u ligi.

Obaška što je tokom utakmice najmanje pet puta za dlaku izbila opšta tuča (plus još jednom po završetku, kod samog ulaska u tunel). Jeste da su u pitanju lokalni gradski rivali, ama ne sećam se da je na nekoj njihovoj utakmici bilo ovoliko incidenata i „zle krvi“. Uostalom, znatno je veći rivalitet između Totenhema i Arsenala, pa opet ni na njihovim susretima nije u skorije vreme bilo toliko povišene tenzije. Mogu da razumem zašto su „spursi“ bili toliko nervozni – njima je pobeda nad Čelsijem nakon Lesterovog remija na Old trafordu u nedelju jednostavno bila pitanje „života i smrti“ – ali mi nije jasno odakle Hidinkovim izabranicima onoliki motiv.

Ne znam, možda su samo hteli da ispune želju svom navijaču koji je iz prvog reda, jedva se suzdržavajući da ne uđe u teren, upadljivo mahao malim, ali neodoljivo simpatičnim transparentom na kom je pisalo: „Uradimo to za Ranijerija“. Ne zaboravimo da je Italijan svojevremeno trenirao upravo Čelsi, neposredno pre Murinjove „prve ere“. Kako god, „plavci“ su, namerno ili ne, zaista „uradili to za Ranijerija“.

Photo: AP/TANJUG

Zbog njega, Ranijerija, mi je naročito drago. Prosto je neverovatno da tako sjajan trener, sa tako bogatom karijerom, sve do sada nije osvojio nijednu titulu šampiona, i to sa timovima neuporedivo zvučnijih imena – ali i kudikamo bogatijim – od Lestera. Zaslužio je to ovaj simpatični čikica, koji pre podseća na nekog dobroćudnog, među fudbalerima omiljenog ekonoma ekipe, nego na vrhunskog fudbalskog stručnjaka, kakav je konačno dokazao da jeste.

Pregršt je razloga zbog čega bi trijumf „lisica“ morao da raduje svakog iskrenog ljubitelja i, što bi Milojko (Lu)Pantić rekao, „prijatelja“ fudbala, pa čak i ako je navijač Totenhema (izuzev možda onih baš najostrašćenijih). Prvo, Lester je prethodne sezone na jedvite jade uspeo izboriti opstanak, i to u trenucima kad su ga skoro svi već videli kao povratnika u niži rang, da bi u samo jednoj jedinoj sezoni napravili čudo nad čudima i domogli se ni manje ni više nego titule Premijer lige!

Pritom ih nije kupio nekakav ekscentrični multimilijarder i doveo u tim najveće svetske zvezde. Naprotiv, šampioni su postali sa uglavnom istim igračima koji su se prošle godine grčevito borili da ne ispadnu iz lige. A i tih nekoliko pojačanja koja su doveli ne spadaju u vrh svetskog fudbala. Tačnije, nisu spadali u momentu dovođenja, ali su se u međuvremenu stvari drastično promenile.

Photo: AP/TANJUG

Uzmimo samo primer fenomenalnog Rijada Mareza. Ako se dobro sećam, pazarili su ga ne tako davno za, sa aspekta savremenog fudbala, više nego „tričavih“ 400 hiljada, beše li eura ili funti, nisam više siguran, a sada za njega mogu da uzmu „neverovatnih“ 15 miliona. Ali nije samo Marezova cena vrtoglavo porasla za kratko vreme; tu je i neumorni defanzivni veznjak N’golo Kante, dok o otkrovenju sezone, ubojitom Džejmiju Vardiju, nema uopšte potrebe trošiti reči. A samo se prisetite da je pre početka prvenstva kompletan prvi tim Lestera koštao otprilike koliko jedna prosečna zvezda Sitija ili Čelsija.

Ima još nešto što svakako vredi naglasiti: najjaču ligu na svetu osvojio je tim koji je u taktičkom pogledu fokusiran prevashodno na defanzivu, iako itekako umeju da kvalitetno napadaju, pogotovo iz kontre. Ta činjenica me, kao verovatno jako retkog ljubitelja takvog stila igre, čini još srećnijim zbog Lesterovog uspeha.

Jer jedno je kad neki, uslovno rečeno „slabiji“ tim zahvaljujući dobro postavljenoj defanzivnoj taktici uspe da obezbedi opstanak, a sasvim drugo kad takav nadigra daleko „jače“ od sebe i tako postane šampion. Ukoliko odole da ne rasprodaju najbolje igrače, ali i ukoliko oni sami izdrže da ne odu u „veće“ klubove makar još godinu dana, ko zna – možda ni Liga šampiona neće biti nedostižan san za „čarobnjake“ sa King Power stadiona.