Život u autonomnoj kulturnoj zoni

Photo: Stock

Po argentinskoj poslovici, mali grad je veliki pakao. Prisećao sam je se u raznim srpskim, crnogorskim i španskim vukojebinama koje sam obilazio poslovno ili neradnom biografijom. Prvi put mi je pala na pamet kao možda neprikladna tek nedavno, kad sam jednomesečnom stipendijom za pisanje novog romana u organizaciji fonda Traduki i lokalne izdavačke kuće Goga došao u Novo Mesto

Visok standard usled stabilne industrije – fabrike lekova Krka a kasnije i auto-kompanija Revoz i Adria Mobil – omogućio je sistematsko ulaganje i u one životne oblasti koje većina smatra sporednima, a njen primitivniji deo nebitnima ili izlišnima. Obrevši se u velelepnoj i veoma sistematizovanoj biblioteci Miran Jarc, ili na nekom od brojnih nastupa tuzemnih i inozemnih pisaca ili rok i džez muzičara na novomeškom letnjem festivalu, čovek pomisli da se našao u znatno većem gradu od varošice sa oko 25.000 žitelja. Taj utisak može i da ga obuzme kad upozna nekog od lokalaca koji se već dugo i nepokolebljivo bave oblastima za koje u provinciji naizgled nema mesta.

* * *

Iako je disko-muzika predviđena za đuskanje i provod, mnoge njene pesme su melanholične i pretežno molske. Kao u refrenu hita Party All the Time koji su, posle izvedbe Edija Marfija, remiksovali mnogi, ili u strofama pesme Disco Dancer grupe Devo koja počinje setnim stihovima: „I’m a disco dancer/ but I’ve got no place to go.“ I disko je tužna misao koja se pleše. Bar mi je tako nešto došlo da kažem kad sam upoznao Jožea Tisua.

Ako Novo Mesto deluje kao višestruko mnogoljudniji grad no što jeste, taj još malo pa sedamdesetogodišnji diskdžokej umetničkog imena DJ Long izgleda gotovo dvostruko mlađi. Gotovo. Ekspert je za maltene sve vrste muzike od šezdesetih do danas. Angažovao sam ga da na mojoj zajedničkoj književnoj večeri sa vrlo dobrim piscem i mojim prevodiocem, Jurijem Hudolinom, pušta muziku, što se završilo zanimljivim i umesnim izborom pesama alternativnih grupa iz bivše Jugoslavije poput Laibacha, Borghesie, Discipline kičme, Šarla akrobata, Mizara… Zna DJ da radi svoj posao.

U Novom Mestu: Igor Marojević i DJ Long

Photo: Stock

„Šezdesetih je bilo lako nabavljati muziku jer se dešavalo da neka strana ploča bude objavljena u isto vreme, ili čak i pre u Jugoslaviji nego u Engleskoj“, veli Tisu. „Ali čovek je morao da radi oko pola godine da kupi gramofon. Prvi put sam većem broju ljudi puštao muziku preko gramofona i ozvučenja u lokalnom internatu 1961. Zatim sam proveo dve godine u vojsci. Kad sam se vratio, s prijateljima sam napravio bend Black Angels koji je svirao rokenrol covere. Moji prvi bubnjevi bili su takvi da ih je vlaga na mestu gde smo vežbali već drugi dan uništila. Bio sam običan radnik i nisam imao novca za prave bubnjeve. Radio sam u Iskri, ali sam počeo kao mašinbravar. Napravili smo turneju po okolnim mestima. Kako smo zvučali? Ne znam. Posle, 1968, došli smo na ideju da otvorimo diskoteku u osnovnoj školi. Diskoteka nije imala naziva niti je bila reklamirana. Dolazilo se po sistemu od usta do usta. Koliko ja mogu da tvrdim, bila je to prva diskoteka u Novom Mestu. Dolazilo je dosta ljudi, ali sredina nije bila baš naklonjena. Mi smo bili neki dugokosci i desilo se da ponekog ošišaju. Znalo je doći i do fizičkih obračuna. Diskoteku smo zatvorili zbog odnosa sredine“, kaže DJ Long.

„Ali postojao je i omladinski dom koji je bio praktično prazan. Nalazio se u delu crkve koji je nacionalizovan a posle vraćen. Nekako smo ubedili neke mlađe poznanike iz komiteta da tamo napravimo disko i da nam kupe gramofon i magnetofon, koji smo koristili kao miksetu. Već smo imali zvučnike i pojačalo EI Niš. Napravili smo scenu, šank i ložu. Osim naše diskoteke, u bivšoj crkvi su bili i šahovski klub i krojačka radnja. Nije bilo honorara za puštanje muzike ali smo prodavali dosta pića i dobro nam je išlo. Počeo sam da idem po ploče i u Austriju, u Celovec, švercujući pare u đonu bruks cipela.

Diskoteka je radila do 1974. kad je Opština prestala da nam održava WC-e. Dalje smo organizovali plesove gde god bi nam dopustili, u Sokolcu ili u gimnaziji. Između 1976. i 1978. godine smo organizovali prve rok koncerte u Novom Mestu. Pouzdano se sećam da su svirali Agropop i još neke slovenačke grupe ali ne znam još ko, sigurno neko iz Beograda. Mislim da ne postoji arhiva o tome.“

Jedna od najvećih vrlina DJ Longa – ne Jožea Tisua – je ta što je u stanju da kao didžej igra razne uloge, kao glumac: „Osamdesetih sam na nekadašnjem kupalištu Loka (gde je danas poznati istoimeni restoran, prim. aut.) puštao muziku osamdesetih, koja je bila dobra i raznovrsna. Neki komercijalni disko-hitovi, bendovi kao Duran Duran, Depeche Mode, A-ha… retko jugoslovenske grupe, možda Dorian Gray. Tada nisam puštao šlagere, ali jesam krajem osamdesetih na obližnjem Otočcu, gde sam bio zaposlen kao di-džej. Četvrtkom sam imao evergrin-veče a ostalih dana gostovao po diskotekama u Krškom i drugim mestima. Ljudi su me dosta znali“, konstatuje.

„Godine 1991, počeo sam da nakon preporuke iz Otočca puštam evergrine u Portorožu. Tada sam imao svoj prvi CD i dobar kasetofon i celokupnu opremu. Jedan ili dva dana sam odradio, kad: evo rata! Mesec dana sam proveo kod kuće. Nije da se u tom ratu desilo nešto naročito, nego su strani turisti mnogo paničili, samo zbog njihove histerije je sve to nekom moglo delovati kao nešto. Ponovo su me pozvali iz Portoroža. Ispostavilo se da je to laka gaža, radio sam od 20h do 22h. Nije bilo nekih posledica tog rata, brzo su splasli nacionalizmi, bilo je tek ponekih izgreda ali danas je u tom smislu gore. Uopšte, tada se mnogo više družilo i čitalo. Ali čovek mora da živi u svom vremenu. Nastavio sam da radim u diskoteci na Otočcu. Tamo sam bio zaposlen. U 21. veku nisam. Sad radim dosta privatne žurke, nije baš neka muzika u ponudi, ali da bi poneki put mogao da uradiš nešto dobro, poneki put moraš nešto što nije dobro. Poneki put radim muzičku pratnju biciklističkih trka. Već tu mogu da unesem nešto što najviše volim. Od muzike sam mnogo toga naučio. I ne samo ja: sin mi je audio-urednik na ljubljanskoj Radio 1. Nisam se ni sa kim svađao. Ne bih ništa menjao i zadovoljan sam svojim statusom.“

* * *

U pominjanom Sokolcu sada se nalazi skvot koji drži lokalni umetnik Sebastijan Šeremet – Seba. Sokolc je u Austrougarskoj bio praktično jedino mesto u Novom Mestu gde se slobodno mogao govoriti slovenački. U to doba zvao se Narodni dom. Posle je poslužio kao Sokolski dom ali je bio politički ravnodušna institucija. Zatim je, između ostalog, bio biblioteka i dom kulture. Kada je izgubio namenu, u njega je 2006. stupio lokalni umetnik, korektno harizmatični Sebastijan Šeremet.

Dovodi saradnike i Sokolc proglašava autonomnom kulturnom zonom. Drugim rečima, on i društvo kradu struju i vodu; ne plaćaju račune ni stanarinu. Ali popravljaju krov koji do tada prokišnjava i stare elektroinstalacije i preuređuju prostor. U početku drže atelje i održavaju zgradu. Ljudi sve više dolaze i Sebastijan i društvo prave junkyard-art šank; pretežno je od aluminijumskog, železnog i žičanog materijala i autodelova. Godine 2009. organizuju prvi alternativni festival, Hudič Fest, za koji su, po njihovim rečima, plakati bili oblepljeni po Berlinu i Beogradu, ali ne i u Novom Mestu, jer momci kod kuće žele da budu ilegalni.

Ne smeš zavisiti od sitema: Sebastijan Šeremet – Seba

Photo: Stock

Uporedo nastoje da sarađuju sa Opštinom ili se bar nagode, ali ih Opština, praktično, odbija čak i za razgovor. Ne padaju u depresiju; organizuju do 300 raznih eventa godišnje. Većinu sredstava obezbeđuju od dobrovoljnih priloga posetilaca. Od šanka ne mogu: piće prodaju isuviše jeftino. Policija ih je proganjala. Naterala ih je da plate jednu masnu kaznu.

Verovatno je došlo do izvesne krize u Sokolcu; po neproverenim glasinama N’Toko, novomeški pevač izvrsne grupe Moveknowledgement, tada se razilazi sa Šeremetom s kojim je tesno sarađivao, i seli u Ljubljanu. Nije se zbog toga Sokolc raspao: i danas sviraju neki vrlo sveži bendovi, poput Hillbillies With Chainsaw ili Kungfu Vegan.

Otresli su se policije tek prošle godine, slanjem 21 kombija hrane i odeće u poplavljena područja. Od tada su veoma popularni, vlastima bi svaki dalji pokušaj bio kontraproduktivan. Osim toga, nije to najgori nerešen slučaj u Novom Mestu, koje takođe pati od korupcije i građevinskih mešetarenja.

Sokolc širi vrata za alternativce svih vrsta, iz gotovo svih delova sveta. Neki tu prenoće, drugi dođu da sviraju. Moja neznatnost i Primož Špelko, otac bubnjara Hillbillies With Chainsaw Maksima Špelka, ušetali su se u vežbaonicu i svirali Sex Pistols. U Sokolc se dolazi i putuje i ceo Sokolc putuje, predvođen „gotičkim-metal slikarom“ kako se naziva, i pomalo baroknim, laički dodajem, Sebastijanom. Učestvuje Šeremet i na ponekoj izložbi u Americi, po Sloveniji i u Nemačkoj, dobro je umrežen. Žene vole sokolčane, svaka im čast.

Dočekuje nas širokogrudo, izdašno, ljubazno. Ispraća neke goste iz Nemačke, jedan mu je usred koncerta pretio suicidom. Ipak, dok sedamo za sto, te zgode prepričava mirno, sa spokojnim izrazom lica koji podseća na osmeh. Pitam ga da li je budista. Prvo kaže da nije, ali onda veli da su i budizam, i komunizam, i demokratija, i anarhizam bez obzira na njihove nesumnjive vrednosti, zbog sukoba teorije i prakse ipak manje dobri nego što su loši. Izvesno poštovanje anarhizma videli smo još na ulazu, u široko obešenoj, modifikovanoj crno-crvenoj anarhističkoj zastavi. Nudi nas kafom.

Sebastijanova slika

Photo: Stock

„Poenta je u tome da ne smeš da zavisiš od sistema“, nudi i cigaretom Šeremet. „Treba da se izboriš za mesto za stanovanje i da sam praviš hranu, da budeš samoodrživ. Umetnost mora da bude za džabe, kapitalizam je ugrožava. Sjebali su slikarstvo, jer se danas gomila netalentovanih umetnika krije iza apstrakcije. Sjebali su i muziku, danas svaki didžej zahvaljujući tehnologiji može da napravi solidnu pesmu. Tehnologija treba da posluži, ali ne na uštrb prirode, tehnologija i priroda moraju da idu ruku pod ruku.

S jedne strane sam ipak politički pesimist jer ima pun kurac glupih ljudi. S druge strane, nadu mi uliva internet, tu se slobodnije šire informacije. Grupa Sokolc se na Fejsbuku može naći na https://www.facebook.com/sokolc?fref=ts, a reprodukcije mojih slika na http://www.soultret.com/. Ako sjebu i internet, sjebaće sve.

Ne možeš da promeniš sve, ali možeš sebe i ljude oko sebe“, buntovan je i u isti mah pomiren Sebastijan. „Problem je što kad to hoćeš, odjednom postaneš lider. Tada kako god da se postaviš, teško ide. Ja sam ljude s kojima sam sarađivao u Sokolcu tretirao najpre na budistički način, pa na kritički, pa na diktatorski način, što daje rezultate na kratki rok ali je kontraproduktivno na dugi, pa sam ostao bez energije i počeo da ignorišem i sasvim se predajem umetnosti. Više putujem“, veli Sebastijan. Pitam ga da li mu je teško da izdrži način života koji je izabrao. Iskreno priznaje da jeste. „Hoćeš li izdržati?“, gnjavim. On se zamisli i kaže: „Hoću, jer nema druge.“

Jedan od redovnih posetilaca Sokolca je Aleš Pečaver – Pečo. I ne samo posetilaca: na ponekom koncertu se popne na binu i zaurla. Inače obnavlja pank-hevimetal skupinu Death Corcoras u kojoj peva. Bend će, naravno, vežbati u Sokolcu. I nastupati.

Iako mu je Death Corcoras već četvrta grupa, Pečo je u Sloveniji najpoznatiji po ulozi statiste sa ogromnim čirokijem u filmu Andreja Kosaka Outsider iz 1997. godine. U Novom Mestu je najpoznatiji kao panker ali i kao pijanac.

Ide ulicom i peva. Žica novac, ali to ne radi kao drugi. On ne moli; traži i ume da progunđa kada je nezadovoljan udeljenim iznosom. „Hoću novac, ne kusur!“, rekao je gradonačelniku. Zbog svega toga, pojedini vlasnici kafića izbace ga čim ga vide u lokalu. Ali on se sutradan sasvim mirno pojavi na istom mestu i jednako traži novac. Uopšte, većinom je spokojan i miran. Živne tek kada peva i kad se izvinjava strancima koje je po tom osnovu pokušao da uvredi prethodne noći. (Dva puta sam imao tu čast; oba puta bilo je zabavno.) Ne želi da bude doživljen kao fašista. Povremeno vređa i Slovence, ali njima se u principu ne izvinjava.

Sve u svemu, taj panker je u potpuno protivrečnoj situaciji. Neki mladi alternativci doživljavaju ga kao gurua i otvorili su mu fanklab na Fejsbuku, dok ga lokalna sitna buržoazija vidi kao višestrukog otpadnika od društva. Sličnom recepcijom se može pohvaliti i umetnik, budista, anarhista i antiglobalista Sebastijan Šeremet. S tim što mi je kao budista više delovao Pečo nego Seba.