Vole Srbi Rusiju, ali sebe ipak vole više

Photo: Goran Necin

Građani ovde ne vide (svoju) državu kao opipljivu strukturu u čijem stvaranju i unapređenju učestvujemo svi zajedno kako bi nam ta država služila kao servis preko kojeg ostvarujemo svoje individualne ciljeve, prava i slobode. Sledstveno, ne shvataju da je dobrobit države kao zajedničkog dobra u direktnoj korelaciji sa dobrobiti nas, njenih građana, kao pojedinaca kojima ona pripada

U emisiji „Most“ Radija Slobodna Evropa neretko se recikliraju jedne te iste teme, samo uz različite sagovornike i iz nešto drugačijeg ugla. Tako je bilo i ovog vikenda. Tema se ticala famoznog „evropskog puta“ Srbije u kontekstu sve evroskeptičnijeg raspoloženja njenih građana. Pitanje koje je meni zapalo za oko bilo je kako to da se Srbi, odnosno građani Srbije, u istraživanjima javnog mnjenja većinom opredeljuju za savez sa Rusijom dok u isto vreme na pitanje gde bi radije živeli mahom biraju zapadne zemlje. Ovde ću probati da objasnim taj, naizgled teško shvatljiv paradoks.

Mislim, ukratko, da je suština u načinu na koji prosečan građanin doživljava državu. Građani na ovim prostorima – a svakako da na planeti ima još takvih primera – državu percipiraju kao nešto „svoje“, ali samo na nekakvom apstraktnom nivou. Oni, naime, ne osećaju državu kao nešto što je njihova svojina u smislu da imaju realnu kontrolu nad njom, već više kao imaginarni konstrukt koji nam intimno pripada, te ga kao takvog moramo svim silama štititi od „drugih“, a ti „drugi“ su zapravo oni koje, iz istorijskih i drugih razloga, u kolektivnoj svesti držimo za „neprijatelje“. Takav odnos je duboko emotivan i iracionalan, i često ga u svojim kolumnama jako dobro opisuje kolega Vuk Perišić.

Photo: Bojan Tončić

Građani, drugim rečima, ovde ne vide (svoju) državu kao opipljivu strukturu u čijem stvaranju i unapređenju učestvujemo svi zajedno kako bi nam ta država služila kao servis preko kojeg ostvarujemo svoje individualne ciljeve, prava i slobode. Sledstveno, ne shvataju da je dobrobit države kao zajedničkog dobra u direktnoj korelaciji sa dobrobiti nas, njenih građana, kao pojedinaca kojima ona pripada. Što bi predstavljalo racionalan pristup od kojeg bismo svi, a time automatski i država (Srbija), mogli samo da profitiramo.

Umesto toga, naprotiv, država biva posmatrana kao kakvo „nedohvatljivo mitološko stvorenje“, kojem se podaničlki divimo, ali ga u biti ne razumemo; niti se, što je možda još čudnije, trudimo da ga razumemo, jer duboko u sebi smo svesni da u tome nećemo uspeti i stoga biramo poslovičnu liniju manjeg otpora. Donekle slično kao kad voliš tuđu ženu koja ti ostaje večito nedostupna i nedostižna, ali ti svejedno umireš za njom, usput silno mrzeći „onog njenog“, premda je čovek ni kriv ni dužan.

Znam da sve to, dakle ne samo ovo poslednje, nije lako opisati na način koji bi svima bio razumljiv, i zato se neću „ljutiti“ ukoliko me nisu svi shvatili onako kako sam priželjkivao. Oni koji jesu skontali šta je „pisac“ hteo reći verovatno sad mogu lakše da razumeju i onaj „paradoks“ sa početka, to jest, otkud oni koji bi (naj)radije živeli na Zapadu da priželjkuju savez sa Rusijom.

Otuda što kad državu posmatraš isključivo kao metafizički objekat ako ne baš obožavanja, ono svakako neke vrste snažnih emocija, onda ne možeš ni biti u stanju da je sagledaš na bilo koji drugi način osim kao puki geopolitički fenomen. A pošto je geopolitika ozbiljna nauka u koju se većina običnih ljudi slabo razume ma koliko ih ova privlačila, jasno je, između ostalog, i zašto nam naše male sirote balkanske državice tako dugo, možda i zauvek, ostaju nedovršene. Zato jer svi obožavamo da se bavimo svetskim zaverama i ujdurmama, dočim sređivanje vlastitog „dvorišta“ uporno odlažemo.

I tako, eto, dolazimo i do tog famoznog odnosa „Rusija prijatelj, Zapad neprijatelj“. Ovakva percepcija je nesumnjivo posledica nasleđa devedesetih, ali i snažne nacionalističke propagande koja se zadržala i u najvećem delu dvehiljaditih, a koja je retoričku potporu dobijala od maltene svake garniture vlasti iz, možda i nekad iskrenih, ali uglavnom populističkih pobuda, što će reći u svrhu opravdavanja vlastite nesposobnosti. Pošto na geopolitičkom nivou – a valja naglasiti da je to ipak samo jedan, iako bitan, među više različitih nivoa funkcionisanja (nacionalnih) država – sve države imaju svoje interese, ali i saveznike („prijatelje“), na jednoj, a rivale („neprijatelje“) na drugoj strani, ne treba, kad imamo u vidu dominantni javni narativ koji je obeležio minulih dvadeset i kusur godina naših života, da nas čudi što smo, uz časne izuzetke, skloni da u Rusiji vidimo nekakvog „prijatelja i zaštitinika“, a u Zapadu uglavnom sve suprotno od toga.

Photo: Goran Necin

Potpuno drugačija slika nastaje kada se „građanin pokorni“ sa (omiljene mu) visoke (geo)politike spusti na lični, mikro-nivo, gde njegov i život njegovih bližnjih dobija prioritet. Tu on, bez obzira na svoju emocionalno drugačiju naklonost, ipak prvenstveno vodi računa o onoj racionalnoj „strani medalje“, gde razum preovlađuje nad osećanjima. Na tom, recimo tako, „pragmatičnom“ nivou priče, onaj do malopre „neprijateljski“ Zapad najednom stiče preimućstvo, makar i „na mišiće“.

Jer, znate kako: voli naš čovek i Srbiju i „bratsku“ Rusiju, ama najviše ipak voli – sebe. Šteta je jedino što tu „prirodnu ljubav“ najčešće nije kadar, a bogme ni rad da primeni i na svoj odnos prema sopstvenoj državi i njenim „vitalnim interesima“.