Nisam pomišljao da ću ostati živ

Photo: visitmycountry.net

Navršilo se 73 godine od proboja kroz neprijateljski obruč na Sutjesci, za koji je zaslužan Koča Popović koji je došao na smelu ideju da diviziju provuče besputicom ispod stena Lastve i Ozrena, prema Krekovima, pored Košura, posednutog jakim snagama 118. nemačke divizije, a onda preko Hrčave na Lučke kolibe. Prolaz je bio rizičan — neprijatelju ispred nosa! Bez ičije suglasnosti i odobrenja, po sopstvenom nahođenju, nakon što je manjim grupama ispitao njemačke položaje, komandant Prve proleterske divizije naredio je proboj na jedinom mogućem mjestu – Balinovcu. 14. juna prodorom prema Zelengori, glavnina NOVJ s Vrhovnim štabom i delom ranjenika je uspela izaći iz obruča i poći za Bosnu. Već 15. juna je komandant 1. proleterske divizije Koča Popović konstatovao u depeši da je neprijatelj na njihovom pravcu razbijen i "očevidno nije sposoban za krupnije ofanzivne operacije". Istog dana, komandant nemačkih trupa, general Liters, zaključio je da je ofanziva završena. Povodom godišnjice, ponovo objavljujemo deo iz knjige Aleksandra Nenadovića "Razgovori s Kočom"

– U osvrtima na ratna borenja i iskušenja, stižemo, evo, do Sutjeske, glavne pozornice jugoslovenske ratne (možda ne samo vojne) drame, ali i Vaše lične, pomalo ironične Golgote. Bili ste aktivni saučesnik tih surovih iskušenja, ali Vam je pretila i opasnost da, kad je bitka završena, postanete njena tragična žrtva. Godinama, čak decenijama, iza Vaše ratne slave vuku se i tihe ali mučne, neslužbene ali nedemantovane, nenapisane ali i podsticane optužbe da ste u kritičnom trenutku za Vrhovni štab i Tita bezmalo pobegli s bojišta. Šta je istina? Šta Vam je zapravo zamerala ta službeno nedefinisana i javno nesaopštena kritika: da je Koča pobegao, da se odlučio na proboj s Prvom proleterskom bez znanja i odobrenja Vrhovnog štaba i Tita ili čak da je Vaša namera bila da spašavate sebe namerno ostavljajući sve ostale u obruču nadmoćne neprijateljske sile?

Sve to zajedno sadržano je u optužbama protiv mene. Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da ja budem optužen za neku vrstu “izdaje”. Ali, vratimo se onome što je bitno – šta se zaista događalo u Vrhovnom štabu i oko njega? Pri tome, naravno, valja imati na umu težinu trenutka, dramatičan položaj naših opkoljenih jedinica, teret ranjenika. A odluka se morala donositi bez dvoumljenja.

Slušao sam više puta moje ratne drugove, saborce sa Sutjeske koji su bili u prilici da iz neposredne blizine posmatraju stanje oko vrhovnog komandanta. Njihovo je mišljenje da je tada bilo i nesnalaženja, zbunjenosti u času kad se nije smelo oklevati. Titu je, razume se, bilo najteže. Sve je zavisilo od njega a on se, uz sve druge nevolje, suočavao i sa surovom dilemom – kako spašavati ranjenike.

– A kako ste se Vi odlučili za proboj s Prvom proleterskom divizijom?

Bez kolebanja. Nije bilo drugog izbora. Krenuli smo i uspeli, uvereni da otvaramo put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.

Kako su stvari potom tekle – mislim na operacije, žrtve, rezultate – to je poznato, manje ili više. Dužan sam, ipak, da s tim u vezi, ponovim istinu koja borcima sa Sutjeske nije ostala nepoznata a valjda ni za istoričare nije sporna: ako sam za odluku o proboju Prve proleterske divizije odgovoran, ili zaslužan, uglavnom ja, za njeno sprovođenje, hoću reći za uspeh te operacije, odlučujuća je bila sposobnost i hrabrost Danila Lekića. Ko zna kako bismo prošli da nije bilo njegove smelosti i upornosti.[1]

Photo: Stock

– Da li ste, ipak krećući u samostalan proboj, pokušali da na neki način obavestite Vrhovni štab?

Uspeo sam da Peku (Dapčeviću) pošaljem po kuriru poruku: “Ja krećem napred, pođite za mnom”. Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: “Koča je u pravu, treba ići za njim”.

– Kako objašnjavate neodlučnost u Vrhovnom štabu, posebno kad je reč o vrhovnom komandantu?

Mislim da se u jednom trenutku osetio gotovo izgubljenim jer je ukupna situacija bila krajnje dramatična a njegova pozicija izuzetno teška već i zbog toga što se našao blizu začelja gde se nalazio i velik broj za borbu nesposobnih ranjenika. Tu je u ratu najteže. Uvek sam mislio – o tome sam i pisao – da je najlakše onome ko ide napred. Na začelju se, uz sve ostalo, sklapaju neprijateljski obruči, odatle je teže nešto preduzeti. Hoću da kažem da nemam iluzija o nekim svojim naročitim sposobnostima – bio sam na Sutjesci u prednosti samim tim što sam išao napred: vidim neprijatelja, osećam ga, njušim, pokušavam da se izvučem, ali nisam sasvim uveren da ću uspeti.

Ja sam se tu, na Sutjesci, ponašao kao što sam činio u svakoj teškoj situaciji – neopterećen razmišljanjima o tome šta bi meni lično moglo da se desi, kao da ne sumnjam da će proboj uspeti i da za nama idu ostali – iako sam, pre nego što sam krenuo, prvi i jedini put u ratu pomislio da ulazim u bitku iz koje neću izvući glavu. Ali kad sam se odlučio, kad sam krenuo, o tome više nisam razmišljao. Videćete to iz naređenja koja sam tada izdavao svojim jedinicama. Ja jednostavno kažem: kad ja budem osvojio ovu ili onu kotu, vi krećite u ovom ili onom pravcu. Držao sam se, ukratko, kao da celu situaciju na frontu držim u svojim rukama – što je, dabome, bilo daleko od realnog. Trudio sam se da sve što je neophodno preduzmem i predvidim i ne pomišljajući da ću ostati živ.

– Izlazi da, u neku ruku, anticipirate i sopstvenu smrt?

Želeći da verujem da se uspešno probijam, ja podrazumevam da će se, sa mnom ili bez mene, sve nastaviti kako smo predvideli, da nećemo stati. Tome bih mogao dodati još jednu, da kažem, sitnicu. Nešto pre moga proboja, prelazeći u zoru reku Sutjesku, prolazili smo ispod Košura. To je jedno brdo koje su Nemci držali i s njega nas gađali. U toj situaciji, dok neprijatelj žestoko udara, neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao, jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije iako je sporije …

– Da li je poruka stigla do Tita?

Mislim da jeste.

– Da li je taj dokument sačuvan?

Jeste, mada ne mogu reći gde se nalazi. Iz te moje poruke jasno se, u svakom slučaju, vidi da sam vrhovnog komandanta precizno upućivao kuda da ide, upozoravajući ga blagovremeno na opasnosti koje bi trebalo izbegavati, posebno na prolaz ispod Košura.

Bio je to dosta uzan, brisan prostor koji smo mi u trku prešli. Verovatno smo imali sreću, jer smo krenuli u ranu zoru kad nemačka posada na Košuru još nije očekivala nailazak naših boraca. Uveren da bi oni koji krenu za nama prošli mnogo gore, poručio sam Titu da tuda ne ide što je, valjda, dovoljan dokaz da, “bar tada”, nisam imao nameru da “bežim” odnosno da počinim “izdaju” zbog koje je trebalo da budem smenjen.

– Smenjen?

Da, Tito je bio odlučio da me smeni.

– Da li Vam je to bilo saopšteno?

Nije izričito. Ali u moj štab, ispred Zvornika, kasnije je stigla depeša u kojoj je bilo izričito rečeno neka Koča odmah preda komandu svome zameniku i dođe u Vrhovni štab. Ja sam, šta bih drugo, izvršio to naređenje, verujući da ta poruka znači moje smenjivanje.

– Da li vam je u Vrhovnom štabu, kad ste tamo stigli, rečeno da ste smenjeni?

Ne.

– Jeste li tada uopšte razgovarali s Titom?

Naravno da jesam, ali samo o “tekućim poslovima”.

– A o Vašem smenjivanju?

Ni reči mi o tome nije rekao.

Photo: wikimedia.org

– Zar to nije bio dokaz da Vas nije ni smenio? Šta se zapravo događalo?

Izgleda da je takvu odluku bio doneo, pa se predomislio. Inače, o tome kako se u toj situaciji držao general Terzić ja sam saznao mnogo kasnije. On je, naime, nekome ispričao da ga je Tito, posle bitke na Sutjesci, pozvao i saopštio mu:

– Spremi se Terziću da preuzmeš Prvu proletersku …

Na to je general Terzić, kako mi je rečeno, uzvratio u čuđenju: “Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču”.

Ne mogu, naravno, biti siguran da je baš tako bilo ali, s druge strane, nemam razloga da sumnjam u Terzićev iskaz. Bio je častan čovek.

– A sada, posle svega, kako Vam izgleda ta priča: da li ostajete uvereni da je Tito zaista bio odlučio da Vas smeni?

Mislim da jeste, ali da je ta njegova namera kratko trajala.

– Pretpostavljate li da ga je Terzić svojim držanjem pokolebao?

Možda je i to uticalo, ali pre će biti da se predomislio pošto je o celoj stvari sam malo dublje razmislio. Nije mogao zaboraviti kako su događaji oko proboja na Sutjesci stvarno tekli.

– Na šta mislite?

Mogao bih to ilustrovati jednim, manje poznatim detaljem. Pri kraju proboja, kad su moje jedinice već bile prešle put Kalinovik-Foča, došlo je do teških okršaja u kojima sam izgubio mnogo boraca. Baš onih koji su, da tako kažem, svojim životima demantovali čudovišna podozrenja o “bežanju”, jer su, po mom rasporedu i naređenju, štitili prolaz jedinicama koje su išle za nama. Izginuo je dobar deo Prvog bataljona koji je taj prolaz branio od neprijatelja.

Tada, posle tih bitaka, na putu prema Miljevini, ja sam dobio pismenu poruku od Tita. Dosta dirljivu, moram reći.

– Imate li je, možda, sačuvanu?

Ja nemam, ali je možete naći među ratnim dokumentima. Čuo sam da je negde i objavljena.

– Šta Vam je tada pisao Tito?

Dok smo se mi probijali sa Sutjeske ka Miljevini, on je bio zalutao i ostao samo sa dvojicom ljudi. Tada mi je poslao pisamce u kome otprilike kaže: Kočo, ja sam ovde sam, pošalji mi malo rakije i duvana. Poslao sam, naravno. Iz tog detalja da se zaključiti da on tada još nije nameravao da mene smeni. Tek kasnije je došao do zaključka da sam se ja nedozvoljeno odvojio i otišao, da sam ih napustio što je, međutim, netačno.

– Čime osporavate tezu o samovoljnom odlasku?

Pored ostalog i time što sam na prolazu, to jest na mestu gde sam se sa svojim jedinicama probio, ostavio jedan bataljon Treće brigade da sačeka ostale.

Photo: Stock

– Kako objašnjavate kidanje veze s Vrhovnim štabom? Da li ste slali kurire?

Slao sam, dvojicu. Uzalud. Nisu se probili.

– Izginuli su?

Ili su izginuli ili su zalutali; ne znam šta se tačno dogodilo.

– A radio-veza?

Nije funkcionisala, što je, uzgred rečeno, moglo biti spasonosno za naš proboj. Jer, da se naš odašiljač nije pokvario, Nemci bi nas, pošto su, zna se, sve prisluškivali, brzo otkrili. Ko zna kako bismo se u tom slučaju proveli!

– Bitno je, ipak, zar ne, to što ste Vi samostalno krenuli u proboj?

Da. To je bila odluka koju sam sam doneo. Ne sećam se kako su reagovali Sreten Žujović, Cana Babović i drugi koji su se tu uz mene našli, ali ja sam im bez dvoumljenja rekao: nemamo šta da čekamo, moramo u proboj, to nam je jedini spas. U svakom slučaju niko od prisutnih se nije protivio.

– Za one koji danas čitaju i razmišljaju o tim događajima a pogotovo za mlađe, posleratne generacije, ostaje, čini se, nerazjašnjeno pitanje koje se samo od sebe nameće: otkud ta sumnja, Titova ili bilo čija, da ste Vi s Prvom proleterskom divizijom samovoljno napustili Vrhovni štab i ostale jedinice u neprijateljskom vojnom obruču, da ste, drugim rečima, veliki grešnik, a ne junak ratne drame na Sutjesci 1943. godine?

Vi kažete da je Tito naknadnim razmišljanjem došao do tog zaključka i odlučio da Vas smeni s dužnosti proleterskog komandanta. Ali on to nigde i nikad nije rekao, bar ne javno. Ni on niti bilo ko drugi ko bi imao znanja i ovlašćenja da o tome sudi; nigde to nije napisao. Nema, koliko se zna, nikakve dokumentacije o tome, ništa se pouzdano ne zna. Jedino je poznato da postoji ta sumnja, ili ogovaranje koje je moglo uticati na Tita, što će naknadno, mnogo godina posle rata, tačnije, posle Vašeg odlaska s političke scene, početi da kola kao neka mutna politička spletka, zar ne?

Upravo tako, iako sam ja posle rata dobio puno priznanje za odluku o proboju.

– Možda bismo, u ovom putovanju kroz prošlost i sećanja, sada mogli da pređemo u posleratno vreme – ne odvajajući se od Sutjeske. Da čujemo šta se tamo događalo 1973. godine. Na Tjentištu je proslavljena tridesetogodišnjica proboja. Vi ste se uoči te proslave nalazili na odmoru, na Brionima. Specijalnim avionom prema Sutjesci odleteli su naši vrhunski zvaničnici. Vi u tom avionu niste bili. Da li su Vas možda zvali?

Ne, niko mi se nije obratio.

– Zar je mogućno da su Vas zaboravili?

Nisu zaboravili, znali su da sam na Brionima. Nisu me hteli, ni u avionu ni na Sutjesci, ali se ja zbog toga nisam ljutio.

– Ipak ste otišli?

Smatrao sam to svojim dugom, ne prema svečarskoj zvaničnoj pompi nego prema ratnicima koji su se i pod mojom komandom borili a naročito prema onima koji su pali.

– Kako ste putovali?

Sam za volanom svoga »Sitroena« (»spačeka«) bez odmora od Briona do Tjentišta, iako dosta slabog zdravlja. Iscrpljen od celodnevne vožnje, javio sam se nadležnima na Sutjesci koji su me uputili u šator rezervisan za bivše borce. U hotelu i vilama bilo je mesta samo za zvanice, strane goste i savezne, republičke i druge funkci-onere.

Izvor: wikimedia.org

– Spavali ste pod šatorom?

Onoliko koliko sam te noći mogao da spavam. Zbog nevolja koje mi je zadavala obolela bešika dizao sam se bezmalo svako pola sata, tumarajući po kiši i mraku između ljudi koji su bili smešteni u istom šatoru, gde je bilo i mnogo nekadašnjih ranjenika, naročito Dalmatinaca. Istog dana sam, čekajući u red za večeru imao neprijatan incident. »Štiteći poredak« jedan milicioner me je grubo gurnuo. Opsovao sam ljutito ocenjujući postupak milicionera kao bezobraznik, neki moji bivši borci osvetnički su se ustremili prema njemu. Neispavan i neraspoložen zaključio sam da u takvim uslovima ne mogu ostati na Sutjesci. Krenuo sam istim putem potpuno sam, krajnje umoran, natrag »spačekom« na Brione.

– A dok ste bili na Tjentištu, da li su Vam se organizatori proslave, ili prisutni funkcioneri obraćali s bilo kakvom ponudom? Recimo, da Vam predlože bolji smeštaj ili da Vas pozovu na susrete sa stranim delegacijama, posebno šefovima ratnih vojnih misija s ko jima ste i Vi sarađivali u toku NOB?

Ne. Niko mi ništa nije nudio, iako su znali da sam došao. Znali su, takođe da bi, na primer, Ficroj Maklin i drugi ratni saveznički predstavnici pri našoj vojsci, normalno želeli da vide i mene. Nadležni su, očigledno, sledili naređenje kojim se sa mnom prekida svaka veza.

Bio sam, ukratko, kažnjen. Ne zbog »bek-stva« iz obruča na Sutjesci nego zbog mog političkog povlačenja krajem 1972. kada sam Titu saopštio da, posle nasilnog obračuna s tadašnjim rukovodstvom u Srbiji, ne mogu niti želim dalje da ostajem…

– Vi ste, istina, poznati kao »tvrd« čovek koji može mnogo da izdrži ali takav povratak ratnika, na Sutjesci posle 30 godina, to mora da je za Vas bilo pre više, zar ne?

Ne bih mogao reći da sam bio ogorčen. Nisam prosto mogao sebi dozvoliti da ostajem tamo gde sam toliko suvišan. Nisam se ni za trenutak dvoumio kad sam resio da odem ne sačekavši ni govore ni parade, pa ni prikazivanje Bulajićeve »Sutjeske« noću, pod pljuskom. Doneo sam tu odluku kao i uvek u sličnoj dilemi. Ne dozvoljavam sebi nikakvo kolebanje kad znam šta moram da uradim – kao što se, na primer, nisam kolebao prilikom odbijanja Titovog predloga (posle brionskog plenuma 1966) da uđem u Politbiro.

– Da, ali gledajući stvari s ljudske strane, ovo što Vam se dogodilo na Sutjesci 1973. deluje kao suoča vanje najbolnije vrste. Može li se čoveku dogoditi išta teže: dolazi na mesto gde se sudbinski proveravao i potvrdio kao oličenje nečeg što bi moralo biti zajed ničko, čak sveto – i baš tu udara u neprobojni bedem funkcionerskog slavoljublja koje mu stavlja do znanja da za njega više nema mesta? …

Da, da… Nije, znate, bilo ni poziva na ime Koče Popovića, te 1973. A pet godina ranije, prilikom obeležavanja 25-godišnjeg jubileja Sutjeske, upravo sam ja istupio pred vrhovnog komandanta u ime svih jedinica i boraca – učesnika …

– Nije li, možda, bivši nadrealista našao u toj opakoj zbilji života samo grubu šalu na račun romantičarskog kondotijerstva? Nije li priča o tužnom povratku rat nika simboličko zatvaranje kruga u kome tek treba da se utvrđuje razlika između ideala i zablude, zbilje i utopije?

Pa i sam život je jedna vrsta igre, zar ne? Važno je ne izgubiti se, braniti sebe i svoje dostojanstvo, ako je i koliko je to moguće; očuvati ono bez čega se ne može. S tog stanovišta moja nadrealistička prošlost mogla je biti izvesna, uslovna prednost. Svako je, na kraju krajeva sam sa sobom. Ni moja generacija revolucionara, ma koliko bila ili verovala da je zaslužna, ne može računati na neki istorijski popust kao celina. Baš kao što ne može biti ni osporena samo zato što je, neumitnom logikom organizacije koja je vremenom počela da favorizuje poslušne, podlegala i okrutnim dogmama nanoseći – i kad to nije želela – patnje i drugima. Jer, sve kad se sračuna, srazmerno se najviše kopromitovala ona sama.

Svi se, najzad, dižemo ili padamo kao pojedinci. Pogotovo sada kada znamo i ono što je skrivano. Izgubili smo, ili ubrzano gubimo pravo na kolektivne zablude. Preživeće ili biti zaboravljeni samo ljudi kojima se zna ime i prezime.

– O epopeji Sutjeske možda još samo reč-dve. Da li je, na primer, bila sudbonosna za ishod NOB? Da li bi bio izgubljen i rat da je izgubljena ta bitka?

Sutjeska je, nema sumnje, bila dramatična. Ne verujem, ipak, da je to, u slučaju neuspeha, mogao biti konačan poraz – iako bi eventualno zarobljavanje, ili čak pogibija vrhovnog komandanta, imalo vrlo teške posledice. Ali, imajte na umu da je to sredina 1943. Nemci su već tučeni kod Staljingrada, počela je njihova opšta nizbrdica, mi smo na Neretvi potukli četnike …

Bilo bi, dabome, golemih iskušenja, ali neko bi sve to opet prikupio, pokret je bio pustio duboke korene širom zemlje, borbe bi, siguran sam, bile nastavljene. Iako oslabljeni, mi bismo se polako sredili i oporavili.[2]

Izvor: gdb.rferl.org

 – Kad smo već kod rata i ratovanja, evo još jednog pitanja: U početku, kao komandant Kosmajskog i Posavskog odreda a i kasnije, imali ste među svojim borcima i veliki broj seljaka, radnika, ljudi jednostavnih, skromno obrazovanih ili sasvim neukih. Kako ste uspevali da komunicirate s tim ljudima? Je li Vam bilo teško da nađete zajednički jezik s njima?

Nimalo. Na početku, 1941. ja sam borcima, recimo mojim Posavcima, pre svega prenosio svoja vojnička iskustva i znanja. Slušali su me, u neku ruku, kao učitelja; vezivalo ih je za mene ono što je uvek bitno za odnose između boraca i starešine: od mene su mogli da nauče ono što im je u ratnim uslovima najvažnije – kako da se osposobe za vanredne prilike, da se bore i da prežive.

– Kad biste danas birali borce za neke nove bojeve, da li bi se odlučivali za takve iste ljude, poput seljaka i radnika iz Posavine, Mačve, Šumadije?

Zašto da ne. Bio sam vrlo zadovoljan njima, ali i drugima a bilo ih je, kasnije, kao što znate, iz svih krajeva, pod zastavom Prve proleterske. Te jednostavne, čestite, u velikoj većini hrabre ljude, ja sam doista voleo – a i oni mene. Poverenje je bilo potpuno i obostrano, čemu je, po mom mišljenju, naročito doprinelo to što su se borci, stičući iskustva u ratovanju, uverili da ih ja nikad neću baciti u nepromišljenu avanturu.

Mogao bih taj odnos između mene kao komandanta i boraca da ilustrujem i nekim zgodama iz najtežih naših bitaka. Recimo na Sutjesci, u završnici proboja. Prilikom osvajanja puta Kalinovik-Foča, upadamo u pravi pakao. Tuku nas sa svih strana. U takvim trenucima je, znao sam to iz iskustva, važnije od svega sačuvati prisebnost duha, nedopustiti da među borce prodre neverica i panika. Da bih tu opasnost sprečio morao sam da reagujem brzo.

Na primer, pucnjava dostiže vrhunac, kuriri se jedva probijaju do mene a jedan od njih mi zabrinuto kaže: »Šta da radimo, druže Kočo, neizdržljivo je, neprijatelj puca na sve strane«. Slušam ga i istog časa odgovaram samouvereno: »Ako, to je za nas odlično. Ako pucaju na sve strane znači da ne znaju gde smo, plaše se«.

Trudio sam se, u svakom slučaju, da smirim borce, da im povratim samopouzdanje. U borbi je to najvažnije, snaga živaca odlučuje. Takve psihološke intervencije mogu u ratu biti efikasnije i od najrazornije pucnjave. Znam da je to krepilo moje proletere i kad im je bilo najteže.

Ponekad su se, doduše, događale i bizarne stvari, čak i u tom paklu na Sutjesci. Recimo, posle glavnog proboja, baš tokom borbi za izbijanje na taj put Kalinovik-Foča, Nemci nas stadoše zasipati iz aviona ručnim bombama. Sećam se, nalazio sam se iza jednog drveta, borac udaljen svega nekoliko metara od mene pogibe a mene nije ni okrznulo, imao sam sreće. Dan, ili nekoliko časova pre toga, na tom istom mestu, imali smo prilike da se najedemo odličnih nemačkih kobasica i butera. Nemci su ih odozgo s brda bacali u uverenju da se tu, na položaju koji smo mi bili zaposeli, nalaze njihovi vojnici …

– Šta Vam je, kao komandantu, bilo najteže u ratu?

Bilo mi je najteže to što nisam imao dovoljno vremena za spavanje. Glad mi nikad nije bila glavni problem. Mogao sam danima da trpim nedostatak redovne ishrane, ali me je neispavanost stavljala na velike muke. Ako ne odspavam ne mogu da se opustim i staloženo razmišljam. Zato mi je od svega važnije bilo da ugrabim makar petnaestak minuta za tu obnovu kondicije – a mogao sam da zaspim za tili čas.

Sve mi je bilo manje važno od spavanja. Čak i voda. Moji borci su se, znao sam to, tiho »ljutili« na mene zbog te vode; nije im odgovaralo da ja idem na čelu kolone. Znali su da kad naiđemo na neki izvor, neću stati ako smo u žurbi: oni bi da utole žeđ a ja tu potrebu ne osećam ili potiskujem. Ne stajem.

Izvor: fenomeni.me

– Borci su se, kažete, tiho ljutili. Da li su Vam to nezaustavljanje praštali?

Praštali su, praštali.

– Po čemu ste to mogli znati? Kako ste i, kao vojskovođa, procenjivali raspoloženje Vaših boraca?

Najčešće, bez reči. Gledao sam ih u oči, kao i oni mene. Čitao im na licu i radost i muku i poverenje i zlu slutnju. Teško komandantu koji ne ume da se tako približi vojniku i saborcu, da uspostavi razumevanje i poverenje, da nauči da poštuje i ono što mu borci svojim držanjem, pa i ćutanjem, govore.

Bilo je, dabome, svakojakih nepredvidljivosti, muka i surovosti, neuspeha i gluposti. Ali, ja sam, u celini gledajući, s mojim proleterima ostvarivao jednu dublju boračku, ljudsku vezu. Recimo, pre nego što bih krenuo u bitku nastojao sam da i lično proverim koliko su oni spremni za nju, da li veruju ili sumnjaju. Ako ovo drugo oseti, komandant mora da proveri i sebe i svoje namere. Ja sam znao i da odustanem od napada, ili da ga mlako sprovodim, na primer 1943. kod Sinja – kad osetim sumnju i kolebanja među borcima. Nema, ukratko, uspešnog komandovanja bez međusobnog poverenja između starešine i boraca. Ja sam u moje borce i kad je bilo najteže imao poverenje. I oni u mene. Znate li šta su mi neki od njih rekli kad sam ih svojevremeno, posle rata pitao – šta ih to vezuje za mene? Rekli su mi: to što smo danas živi…[3]

*Prenosimo sa prijateljskog sajta Znaci

[1] O Danilu Lekiću (1913-1986), španskom borcu i Kočinom saborcu na čelu naših proleterskih jedinica, povodom njegove smrti, dr. Gojko Nikoliš, takođe “Španac” napisao je nadahnut tekst koji se pamti kao dirljiv, proleterski oproštaj. Iz plejade jugoslovenskih revolucionara izdvojio ga je kao “viteza” koji je “ratovao na pesnički način” i tom prilikom zabeležio i ovaj nesvakidašnji rastanak dva proleterska komandanta:

“Svestan šta ga čeka smogao je hrabrosti da istraje do kraja u svome čudesnom optimizmu i u svojoj vedrini kakvom se odlikovao i u najtežim ratnim trenucima. Hrabrost njegova, hrabrost ratnika hrabrila je i nas oko njega, potiskivala tugu koja tek što nije uspela da istisne potok suza. I lekari rekoše: “Uliva nam snagu da istrajemo u beznadežnoj bici”. A kad je iz Dubrovnika zazvonio telefon:

Ovde pokojni Koča… Danilo je spremno odgovorio:

A ovde budući pokojni Danilo…

Prsnuše obojica u gromoglasan smeh od kog je nastao kvar u telefonskom uređaju. Ovaj epikurejski, španski, prvoproleterski potsmeh smrti dokaz je da i u ovome neslavnom dobu ljudski duh još ima snage i vrednosti.”

(Dr. Gojko Nikoliš: Jednom vitezu u čast, Beograd 1986)

[2] Istoričar dr. Branko Petranović ovako sažima tok i značaj bitke na Sutjesci:

»Jedinice Glavne operativne grupe vodile su ogorčene borbe od 27. maja do 15. juna da bi probile neprijateljski obruč. Vrhovni štab je 29. maja konkretizovao plan o proboju preko Sutjeske. Do 31. maja je sedam brigada prikupljeno na prostoru između Pive i Sutjeske. Trećeg juna vrhovni komandant je u Mratinju odlučio da se Glavna operativna grupa podeli na dva dela: 1. i 2. proletersku diviziju s Vrhovnim štabom, koje su dobile zadatak da se probiju preko Sutjeske u pravcu istočne Bosne i 3. i 7. diviziju, koje su imale da štite Centralnu bolnicu i kroz neprijateljski obruč izbiju u Sandžak.

Prvi pokušaji, 5. i 7. juna, da se front neprijatelja probije u donjem toku Sutjeske, nisu uspeli. Proboj preko nabujale Sutjeske, u njenom srednjem toku, kod Tjentišta, izvršila je 1. proleterska divizija u noći između 8. i 9. juna. Naredne noći Sutjesku je prešao i Vrhovni štab sa 2. proleterskom divizijom. Na Milin Kladama je 9. juna ranjen vrhovni komandant. Tito je 12. juna javio Moskvi: ‘Naš položaj je težak, ali mi ćemo se izvući iz te situacije, mada s teškim gubicima. Neprijatelj čini maksimalne napore da bi nas uništio, ali neće uspjeti. Molimo vašu podršku u ovome najtežem iskušenju’.

Prelazeći preko Zelengore, proleterske divizije su izbile na Jahorinu, prešle prugu Šarajevo-Višegrad i nastavile ofanzivne operacije u istočnoj Bosni. Oslobođeni su Han Pijesak, Kladanj, Olovo, Kakanj i Vlasenica.

Odsečena 3. divizija je zajedno s ranjenicima desetkovana u neprijateljskom obruču. Njen čelni ešalon prešao je Sutjesku kod Tjentišta 13. juna. Prilikom proboja poginuo je legendarni komandant divizije Sava Kovačević. Prva dalmatinska i 5. crnogorska brigada priključile su se jedinicama Glavne operativne grupe, dok se ostatak divizije razbio na manje grupe koje su nastojale da se samostalno izvuku iz obruča.

Photo: wikipedia.org

NOVJ je u ovoj najtežoj i najdramatičnijoj bici narodnooslo-bodilačkog rata izgubila 7.000 boraca, uključujući više istaknutih komandanata: Nikolu Nina Markovića i Vasilija Vaka Đurovića; poginuli su većnici AVNOJ-a dr. Simo Milošević, Veselin Ma-sleša, Nurija Pozderac, Vido Burić, Risto Perović, Borisa Kovačević. Na Sutjesci su ginuli borci gotovo iz svih krajeva Jugoslavije: Dalmatinci i drugi hrvatski partizani, Srbijanci, Crnogorci, Bosanci«.

(Prof. dr. Branko Petranović: Morija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, Beograd)

[3] * Zanimljivo je kako je Koču Popovića, kao partizanskog ratnika, doživeo i ocenio, britanski vojni izaslanik F. W. D. Dikin, lucidni pisac i posleratni oksfordski istoričar. »Napet i promišljeno kontrolisan osećajnim, disciplinovanim umom, Popović je piše, između ostalog, Dikin – bio jedan izuzetno obdareni vojnik intelektualac što je moglo biti strano njegovoj unutrašnjoj prirodi… Njegov francuski jezik bio je zajedljivo prefinjen a njegov duhovni zaštitni zid neprobojan. … Popović je bio vuk samotnjak i usamljeni čovek, uvek u opreznosti. Nosio je u sebi odlike vojnog genija i mržnju prema ratu. Prijateljstvo je primao oprezno i đavolski vesto je štitio totalni integritet uma i srca. Kao komandant divizije, svojim pouzdanim instinktom i rasvetljujućim poimanjem neposrednih situacija, Koča Popović je, trenutnom inicijativnošću naslutio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i bio je neposredni arhitekta našeg izbavljenja.

Često sam bio u njegovoj blizini i vremenom sam se privikao na njegove promišljene i prefinjene duhovite prepade. Smeo u hladnokrvnoj promišljenosti i tajnovit po prirodi, on je bio idol svojih boraca, ali ga je malo ko od njih bliže znao. Odstupanjem od fer pleja u privatnim raspravama skrivao je, obično uspešno, jedno duboko razumevanje reakcionarnog britanskog kapitaliste koje je, zabavljajući se, otkrivao u meni.«

(F. W. D. Deakin: The Embattled Mountain, London, Oxford Universitv Press, 1971)