Etimolog iz našeg sokaka

Nikad turcizmi, uvek srbizmi: Kusaj, Srbine, samo čisto srpske reči, stop autošovenima!

Photo: facebook

Kako biti dobar istrebljivač duha samoporicanja? Osim čitanja profesora srpskog kuta i uglomera Mila Lompara, kao prvo morate znati da se zloduh samoporicanja može javiti svuda, od tetkinih šnenokli, preko predsedničkog aviona na putu za Vatikan čija je komandna tabla "poprskana znojem kazaljki", do SANU i ĐANU. Taj "spiritus antisrbikus" najčešće se javlja u pisanoj formi, razarajući duhovnu supstancu našeg, od drugosti beskrajno čistog, srpskog naroda. Potrebno je imati široko obrazovanje, a najbolje je da ste istoričar ili sociolog, jer sve u društvu i ima povijesni razvoj, posebno gljivična oboljenja gedžo-mozga. Još ako ste dokoni ili u penziji, najzad imate vremena da se potpuno posvetite isterivanju tog đavola, te nečisti iz našeg naroda, posebno iz tzv. intelektualaca autošovena, široko vam je polje. Postoji, na sreću, i mesto gde svoje pronalaske i rešenja možete objaviti na polzu naroda svoga, a to je naravno, ćirilična i maloumna trakalica za odbranu srpskog jezika u saftu i škembića, sada već slavna rubrika Politike „Sačuvajmo srpski jezik“.

Badnjak ili badljak, svejedno: Sve strane reči su srpskog porekla

Photo: Stock

Pritom, baš zbog toga što se borite za čistotu srpskog jezika od tuđica i za njegovu razumljivost, što je i osnovna funkcija jezika u životu, treba da koristite što više akademskih izraza i stranih reči, da pišete rečenice koje malo šta govore, da insinuirate tako da se čitalac preznoji dok shvati ili bar nasluti šta ste veleumno imali reći, ne biste li mu objasnili kako se lepše i bolje govori i piše. Zato ste i bili komplikovani, da bi mu ogadili strane reči i sumanute konstrukcije. Nek se posle vašeg teksta sa iščašenjem u verbalnom delu mozga obrati narodnim pesmama ili rijaliti programu pa nek se odmori i dane dušom, u čistom srpskom na koji ste mu jezuitski, preko Male Krsne i Kopenhagena, ukazali. Morate pokazati da ste učili škole, da ste učeni, a to se može samo komplikovanim govorom. Oduvek je to bila mera za nobles i za zaseniti prostotu u Srba.

Najnoviji univerzitetski profesor u penziji, a ima ih ko kusih pasa, pored drugih dokonih stručnjaka za srpstvo i ćiriličarstvo na pomenutoj trakalici Politike, dr Mi­ro­slav Jevtović, sociolog, sve nam to lepo pokazuje i time stiče čin ghostbuster-a za autošoviniste prvog Ugričinog reda. Šta je sa užasom otkrio profesor Jevtović? On se u naslovu svog teksta-opita odmah stilsko-pesnički pita, ne skita: „Duh samoporicanja ne pohodi li nam i etimologiju?“ Efekat je brz, odmah nam se probudi narodni duh brzalice: raskiseliše li ti se opanci ili Ture bure gura… Uvaženi, pesnički raspoloženi penzioner profesor, kako i valja na početku, postavlja neprejebivu tezu-sugestiju: „Kao što to su­ge­ri­šu i po­je­di­ni pri­lo­zi ovom te­mat­skom ni­zu, srp­ski je­zik nam je do­bra­no ugro­ža­van: s ra­znih stra­na, na raz­li­či­te na­či­ne, iz raz­li­či­tih uzro­ka i sa po­sle­di­ca­ma ko­je uve­li­ko urušavaju taj ta­ko bit­ni stub na­šeg iden­ti­te­ta.“ Sugerišu, profesore, i to ne pojedini, nego svi prilozi, ali mi smo gluvi za to, Srblji, a dobrano (ah, kakva lepa sorabska reč!) smo ugroženi, sa raznih strana, opsednuti, što bi rekao Goran Petrović, živi Koštuničin klasik, sa raznih strana, albanske, hrvatske, crnogorske, bugarske, ma da ne nabrajamo više, a najviše sami sebe ugrožavamo, peta kolona rovari i gura klipove u srpsku revoluciju koja teče kao rubrika Politike Odjeci i reagovanja (1988-1991) gde se ispoljio duh srpskog naroda, i dalje, kao ova u kojoj se Vi javljate. Počujmo, dakle, Vaš vapaj u pustinji novog svetskog antisrpskog poretka!

Nekoliko turcizama prevedenih na srpski: Dr Mi­ro­slav Jevtović, s.r.

Izvor: www.psychoticscrivener.com

„U mno­štvu ne­po­želj­nih okol­no­sti i de­ša­va­nja ko­ja iz­ra­ža­va­ju i is­ho­du­ju (mnoge okolnosti su nepoželjne kao i dešavanja i te okolnosti izražavaju i ishoduju, čist srpski!) kva­re­nje i po­ti­ski­va­nje na­šeg je­zi­ka, (frojdovski se potiskuje, to je svakom jasno, ali biće opet rata pa nećemo više potiskivati, daćemo si odušak, pardon, odisaj!) la­ko je pre­po­zna­ti op­šte ne­mar­no od­no­še­nje pre­ma nje­mu, (opšte nemarno, jasno, eh, kad bi svi tako precizno i lepo govorili kao Vi!) te i rav­no­du­šnost mno­gih pre­ma nje­go­voj ka­kvo­ći (hrskav, sa semenjem, tvrd, prepečen… itd) i sta­tu­su (oženjen, slobodan, komplikovano je, itd), uz pro­ja­vlji­va­nje (njegoševska luča mikrokozma!), kad-kad i gde-gde, i ne­ra­zum­ne sum­nji­ča­vo­sti u po­gle­du nje­go­vih vred­no­sti te i me­sta u ši­ro­koj po­ro­di­ci je­zi­ka. (C, c, c, zar da posumnjamo u vrednost i mesto tvorbe!? Nečuveno! Zar nije srpski najstariji jezik? Prvo su bili Srbi, pa amebe, pa Hrvati… to svi znaju, posebno amebe.) Ne­ki nje­go­vi ko­ri­sni­ci, (hvala Vam, dobro ste me podsetili da platim račun za novembar kao korisnik srpskog jezika) pot­ce­nju­ju­ći ga i uma­nju­ju­ći, (pišu mala slova umesto velikih!) či­ni­li bi pre­ma nje­mu – uglav­nom im­pli­cit­no i ne­na­me­ra­va­no – i ola­ke iz­da­je. Ma kakve olake izdaje, profesore, izdaja je izdaja, zna se kako se postupa sa izdajnicima, bukagije ili na mecu lista. Kosovo je Putinova zvečka!

Ma­njak afir­ma­tiv­ne sve­sti o na­šem je­zi­ku, pa i stav – iako ne uvek eks­pli­ci­tan – o nje­go­voj in­fe­ri­or­no­sti, u nas su pri­lič­no ži­vi, upr­kos isti­ni da bi­smo se mo­gli i te ka­ko di­či­ti mno­gim nje­go­vim svoj­stvi­ma… Kako devedesetih ne ubismo tu podrivačku struju samopreziratelja, onih koji neće da se diče rečima i izrazima koje smo dosta koristili tih godina, kao što su humano preseljenje, asanacija terena, snajpersko neutralisanje nejači, sekundarne i tercijarne grobnice itd. Dajte nam, dragi dokoni etimolože, neki primer, pređite na konkretno, iako sve ovo do sada ćirilično potpisujemo! Pri­mer sa­mo­u­ma­nji­va­nja u ovom smi­slu: Od­ne­dav­no kōla tvrd­nja, da­ka­ko ne­i­sti­ni­ta, da je „reč vam­pir je­di­na srp­ska reč u en­gle­skom je­zi­ku“. Ova po­mod­na flo­sku­la – ko­ja je ne­ki­ma i po­vod za per­verz­no sa­mo­i­zru­gi­va­nje (sa pri­me­sa­ma čak i ma­zo­hi­stič­kog se­i­re­nja) – od­zva­nja da­nas po­put pra­zne kan­te ot­pu­šte­ne niz ka­kvo bes­kraj­no ste­pe­ni­šte. Kantu punu srpske praznine otpustili smo niz beskrajno stepenište srpskog pomračenog uma i ona odzvanja. Nismo je npr. šutnuli, nego otpustili, možda je bila vezana žicom, Srebrenicom? I onda autošovenski seirimo, što je čisto srpska reč. Zar je moguće da je srpski jezik baš po ovoj reči poznat u svetu? To je nepravda. Kakve mi imamo veze s vampirima, sa sisanjem krvi budućim generacijama, sa guranjem u rat mladih zarad starih i povampirenih ideja srpskog nacionalizma i genocida? Sa uništenjem čitavih generacija i sa životom u grobu na koji je osuđen svako ko se rodi u Srbiji, bilo da je ubijen ili živ zakopan? Stvarno se preteruje. Zar nije Srbija zemlja mladih i optimizma, pri čemu ne mislimo na vladavinu srboždera Tita, nego na neki raniji period ili kasniji, devedesetih, kada ono rekoše Vojislav Koštunica ili Leon Kojen da je bio zlatni srpski vek? Šta kažete, ex-profesore, ko je o svemu tome govorio šapatom?

Opsada crkve Svete Sinekure, ili Nikolaj u julu: Aleksandar Jerkov, komesar P-70

Photo: 4.bp.blogspot.com

„Ono što nam je knji­žev­nik A. Jer­kov ono­mad is­ka­zao o snis­ho­dlji­vo­sti na­šeg go­vo­ra o na­šoj knji­žev­no­sti, sin­tag­mom – „go­vor ša­pa­tom“, sa­svim bi od­go­va­ra­lo i za ski­ci­ra­nje pred­met­ne cr­te na­šeg od­no­še­nja pre­ma na­šem je­zi­ku.“ Znači A. Jerkov je književnik! Svako ko čita i piše je književnik. Profesor Jerkov, prestrašen i unezveren kao i Vi, čitao je i citirao Hitlerovog hvalitelja i antisemitskog sveca Nikolaja Velimirovića primenivši ga u govoru o Opsadi crkve Svete Sinekure, pitavši se da li je slobodan kada trpi specifičnu civilizacijsko-kulturološku i tehnološko-političku okupaciju, naravno u Politikinoj ratnoj rubrici u kojoj i Vi pišete. Zašto mi ne osećamo tu ugroženost i paniku, mi obični Srbi i smrtnici? Veliki Srbi su uvek znali više od nas (napisa Predrag Čudić), oni su stručnjaci za srpstvo, zato se oni time i profesionalno bave i hrane gladna usta i masovne grobnice. Koliko je nama poznato, mrski stranci kada dođu u Srbiju odmah primete da se naši ljudi deru, viču, da su daleko od snishodljivosti, da ne umeju normalno da govore, ali Jerkov čuje samo šapat, kao i Vi. Možda je do pranja ušiju? Ipak volimo Vašu širinu poimanja, uvek je tu neki novi termin npr. predmetna crta, kako to gordo zvuči. Ne crta koke belog markovića, nego odnošenja. Kako biste skicirali jednu crtu i to predmetnu? „Oma­lo­va­ža­va­nje, de­za­vu­i­sa­nje i ba­ga­te­li­sa­nje srp­skog je­zi­ka de­ša­va se i po­sred­stvom jed­ne pro­ble­ma­tič­ne cr­te na­še eti­mo­lo­gi­je, po­gla­vi­to one po­pu­la­ri­za­tor­ske, či­ji re­zul­ta­ti bi­va­ju ma­sov­no re­pro­du­ko­va­ni i usva­ja­ni. U ovom is­tra­ži­va­nju obra­zo­van je je­dan – vi­še ma­nir ne­go me­tod, ko­ji se sa­sto­ji u to­me da se, čim u od­go­ne­ta­nju ne­gde zap­ne, auto­mat­ski po­se­že za oče­ki­va­nim re­še­njem pro­ble­ma po­sred­stvom lek­si­ke tu­đih je­zi­ka.“ Vau! U našem narodu se kaže i to da se vređa samo govno, a da neko ko zna ko je i šta je, ne može se uvrediti, ali hajmo videti tu Vašu argumentaciju. Dakle, tri strašne stvari,  oma­lo­va­ža­va­nje, de­za­vu­i­sa­nje i ba­ga­te­li­sa­nje, dešavaju se posredstvom jedne crte, poglavito one… znači da ih ima dve ili više? U kom istraživanju? Ah, da, u toj crti, maniru, koji odgoneta zagonetke kada nešto zapne, sve suva nauka…

Kamen čeka čikiriza: Malo čukanja, malo rezanja

Photo: blog.gessato.com

„I, on­da, po pra­vi­lu, oči se naj­pre upi­ru u tur­ski je­zič­ki kor­pus. (Eh, tih pet vekova pod Turcima!) Kom­for­mi­stič­ki ana­li­tič­ki ma­nir apri­or­nog (čist indo i proto-srpski sa Karpata!), go­to­vo re­flek­snog pret­po­sta­vlja­nja pr­ven­stva po zna­ča­ju stra­nih eti­mo­na, zna­čio bi ujed­no i – ola­ko od­u­sta­ja­nje od po­mi­sli da bi mno­ge, pa i „pro­ble­ma­tič­ne“ na­še re­či mo­gle ima­ti ko­ren upra­vo u na­šem je­zi­ku, da ih je mo­gu­će iz­vo­di­ti, sa­svim pri­rod­no i lo­gič­no, iz dru­gih (da­na­šnjih i sta­ri­jih, po­tvr­đe­nih i pret­po­sta­vlja­nih (da, da, posebno tih pretpostavljanih, namirisanih od stručnjaka za srpstvo) na­ših lek­se­ma.“ Hoćemo primer! Hoćemo primer! Kažete dalje, da malo prepričamo, da ime Goražda nije turskog porekla kako je tvrdio jedan solidno obrazovani čovek, nego je to staro srpsko naselje nazvano po Svetom Gorazdu. Kao i da je jedan manje obrazovani čovek (eh, ta vera u institucije, etikecija, to naše pučko obrazovanje šapatom!) za toponim Berane, koji je, ina­če, iz­vor­no slo­ven­ski rekao da je „sva­ka­ko tur­skog po­re­kla“. I kao kruna dokaza tu je tvrdnja da je reč čikiriz, što znači priučeni seoski kamenorezac, srpska a ne turska poreklom, jer se, jelte, pri tom poslu čuka i reže! Pitate se, dragi penzioneru, zašto profesori šapuću i omalovažavaju naš jezik kad je to ako ne tačno a ono jednako validno objašnjenje?! Urezali ste dobru crtu, profesore! Kažete da je profesorka Olga Zirojević reč košava naučno odgonetala kao turcizam. „Is­klju­či­vo „knji­škom“ ana­li­zom, utvr­di­la je da je ona slo­že­ni­ca sa­sta­vlje­na od jed­ne per­sij­ske i jed­ne arap­ske re­či, a sko­va­li su je i na­ma pre­da­li Tur­ci.“ Nije jadna videla da jak vetar kada duva on briše, šiša, brije i kosi, i da već imamo reči mećava, poplava, tutnjava… džaba Vam diploma i naučni rad, draga Olga, sociolog u penziji je etimološki epifanizirao, jer u po­ja­va­ma ko­je ime­nu­ju ove reči „pre­bi­va isto­vet­ni lo­gos“, srbologos dodajemo, koji se ukazao, projavio, sociologu. Da, ponovimo, logos je u pojavama, ne u rečima, po njemu. „Sve ozna­ču­ju objek­tiv­na, bez­lič­no pro­iz­vo­đe­na dra­ma­tič­na de­ša­va­nja, kao po­sle­di­ce dej­sta­va ele­men­tar­nih si­la.“ Toliko peripetije oko jedne reči, tri jezika, a ni Turci je nemaju i baš nama da je ostave! „Oni ko­ji su je iz­u­me­li ne za­dr­ža­še je i za se­be (ni tra­ga joj ne­ma ni u da­na­šnjem, ni u ne­gda­šnjem tur­skom).“ 

I kao svaki pravoslavni i ćirilični Srbin na braniku jezika i identiteta, dok se bliže blagdani pita se profesor:„ Za­što bi reč bad­njak mo­ra­la bi­ti – ka­ko je to re­če­no u jed­noj TV emi­si­ji – in­dij­skog po­re­kla (i, na­vod­no ve­za­na za ne­ke „hin­di obi­ča­je i re­či“)? ka­da je ona sa­svim po­dob­na za iz­vo­đe­nje iz lek­si­ke na­šeg je­zi­ka. Osmo­tri­mo nje­nu ve­zu sa re­či­ma: bad­nje, bde­nje, bde­ti, bu­dan, bu­dem… “ Sve jasno i Bogu pristupačno. Zato profesor sociologije, još jedan od vitezova ništavila Politikine ćirilične trakalice uspešno prokazavši gde spava zloduh, pesnički pita:„Pra­me­no­vi du­ha sa­mo­po­ri­ca­nja ne pro­ja­vlju­ju li nam se i u eti­mo­lo­gi­ji?“. Ma kakvi pramenovi, profesore, to su demoni koji samo što nas nisu progutali, to su pramenovi paklenog ognja duha samoporicanja koji sažiže naše srpsko etnički čisto biće od pamtiveka, od pradavnih počela tamnine.

Kao prilog Vašoj borbi evo još primera gde su zakazali etimolozi, antisrbi.

Stari prizor iz starog srpskog grada: Zagreb, nekad davno

Photo: Stock

Avlija: av-lija, kao što se zna svaka avlija ima psa, i av je onomatopejski izraz za njegovo oglašavanje koji brani pretežno od lisica što napadaju kokošarnik koji se i nalazio kod starih Srba uvek u dnu avlije.

Ural: Ura-l, reč nastala od srpskog ratničkog pokliča ura!, što znači da je reč o vekovnoj srpskoj planini.

Popokatepetl: Pop-o-kate-petl, očigledno srpska reč, nastala spajanjem popa, kata i petla. Kat je stara srpska reč za sprat, samo su nam je Hrvati ukrali, kad kradu ceo jezik, nije im teško da otmu i poneku reč. Ukratko: da se vulkan proglasi za SAO Popokatepetl.

Moralno: ono što se mora, a mi ne podležemo nikakvim pritiscima, što se mora jeste nam teško.

Burek: ono što podseća na bure, zato je burek okrugao.

Zagreb: kad zagrebeš po površini Hrvata, uvek otkriješ pokatoličenog Srbina, otuda i ime glavnog grada Hrvatske. Pripojiti Zagreb srpskom jeziku, a zatim i Srbiji!