Zaokruživanje sistema kolektivne bezbednosti

Istorijski dan za Zapadni Balkan: Crnogorska delegacija na sastanku ministara NATO u Briselu

Photo: TANJUG/AP

Uprkos kontradiktornim stavovima proruskih i antizapadnih krugova u regionu koji se kreću u širokoj amplitudi od histeričnog protivljenja pa sve do zajedljivog osporavanja bilo kakvog značaja odluke država članica NATO-a da upute poziv Crnoj Gori za članstvo u toj organizaciji, ova odluka predstavlja jedan od prelomnih momenata za budućnost ovog dela Evrope. Bez obzira na veličinu i relativno skromne vojne potencijale Crne Gore u poređenju sa kapacitetima NATO-a, politički značaj ove odluke daleko prevazilazi njene čisto vojne komponente, a specifična konstelacija geopolitičkih faktora u regionu Zapadnog Balkana, predstojeće proširenje Severnoatlantske alijanse čini istorijskim trenutkom koji predstavlja onaj tas na vagi koji će odlučujuće uticati na smer daljeg toka procesa stabilizacije, demokratizacije i izgradnje regionalnog sistema kolektivne bezbednosti

Poziv koji je 28 članica NATO uputilo Crnoj Gori da im se pridruži članstvom u toj organizaciji, predstavlja svojevrsnu krunu procesa postkonfliktne tranzicije u regionu koji je, po okončanju Hladnog rata, duže od decenije proveo u sveopštoj destrukciji i brojnim oružanim konfliktima. Nakon zbacivanja agresivnog ratnohuškačkog režima Slobodana Miloševića, koji je devedesetih godina prošlog veka bio učesnik u gotovo svim konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije i koji je u svom krvavom piru na kraju morao biti zaustavljen vojnom intervencijom NATO-a, bilo je neophodno uložiti ogromne napore, uz stalni nadzor i aktivno prisustvo međunarodne zajednice, kako bi se prilike koliko–toliko stabilizovale i politički procesi u regionu uveli u regularne tokove.

Nepovratno potiskivanje sa Balkana: Vladimir Putin, unapred osuđen na poraz u globalnoj šahovskoj partiji

Photo: TANJUG/AP

I dok se pretežni deo regiona, bez velikog kolebanja, jasno opredelio za integraciju u strukture evroatlantske zajednice, Srbija kao zemlja sa ozbiljnim potencijalom za izazivanje ekscesa u regionu, ostala je zarobljena u sopstvenim frustracijama nastalim kao posledica poraza pretrpljenog tokom NATO intervencije 1999. godine. Kao politički izraz nagomilanih frustracija u samom društvu, nastao je takozvani koncept vojne neutralnosti zemlje, koji se protokom vremena sve više pretvarao u okoštalu kvaziinstitucionalnu prepreku za buduće eventualno članstvo Srbije u NATO-u.

Odbijanje dominantnih političkih činilaca u Srbiji da prihvate realnost da NATO, po okončanju Hladnog rata, više ne predstavlja jedan od dva međusobno suprostavljena vojno-politička bloka u Evropi, već jedini funkcionalni sistem kolektivne bezbednosti na kontinetnu, imalo je uticaja i van granica same Srbije posebno u onim zemljama u okruženju u kojima postoji značajan broj pripadnika srpske nacionalnosti čije su političke organizacije po pravilu bile tek produžena ruka vlasti u Beogradu. Tako je, pod direktnim uticajem zvaničnih struktura Srbije i grubo zloupotrebljavajući mehanizme nastale Dejtonskim mirovnim ugovorom, lider Republike Srpske Milorad Dodik blokirao bilo kakave aspiracije Bosne i Hercegovine ka članstvu u NATO-u, dok je, sve do sredine 2012. godine, zvanični Beograd finansijski, logistički i idejno pomagao antisistemsku opoziciju u Crnoj Gori čije su dve ključne tačke okupljanja bile nemirenje sa proglašenom nezavisnošću te države od Srbije i neprihvatanje njenog članstva u Severnoatlantskom savezu.

Anti-NATO agenda tvrdokornih nacionalističkih krugova u Srbiji i njihovih sledbenika u manjem BH entietu i Crnoj Gori, dodatno je ojačana negativnim globalnim trendovima nastalim u odnosima između Rusije i Zapada usled čega su, za spoljnopolitičke aspiracije zvanične Moskve, posebno interesantnim postali oni delovi Balkana u kojima je Rusija vekovima unazad imala tradicionalna uporišta. Zbog svega navedenog, ovaj deo sveta postao je gotovo idealan kandidat za ulogu monete za potkusurivanje u realizaciji nerealnih megalomanskih težnji Rusije da na sebe preuzme ulogu izazivača dosadašnjoj neprikosnovenoj svetskoj dominaciji Sjedinjenih Američkih Država.

Neuspeo pokušaj instaliranja ruskog vojnog prisustva u regionu: Vojislav Koštunica i Boris Tadić, balkanski eksponenti Vladimira Putina

Photo: TANJUG

Iz tih razloga Rusija je, počev od 2006. godine, nastojala da na Balkanu, kao neintegrisanom prostoru smeštenom u pozadini najisturenijih spoljnih granica NATO-a, uspostavi što širi spektar svog uticaja počev od zaokruživanja energetske zavisnosti regiona od Rusije, pa sve do pojačanog obaveštajnog, medijskog i propagandnog prisustva i delovanja u regiji.

U uslovima nepotpune integrisanosti regiona u sistem kolektivne bezbednosti pod okriljem NATO-a, postojala je stalna opasnost od ponovnog aktiviranja starih zamrznutih antagonizama, koja je, po pravilu, dodatno bila pojačana stalnim intenzivnim mešanjem zainteresovanih stranih sila. U odsustvu slobodne kopnene veze sa regionom, za Rusiju je od ključnog zanačaja bilo to da Crna Gora, kao jedina priobalna zemlja regiona van NATO-a, ostane vojno „neutralna“ i time prohodna za eventualne ruske akcije u dubini Balkanskog poluostrva.

U tom cilju Rusija je, neposredno nakon pada Miloševićevog režima, preko tadašnjeg predsednika SRJ Vojisalva Koštunice pokušala da za potrebe svoje mornarice dobije vojnopomorsku bazu u Kumboru u Crnoj Gori, baš kao što je, s druge strane, namenski usmeravala investicione ativnosti svojih državljana u smeru obimnog ulaganja u kupovinu nekretnina na crnogorskom primorju, nastojeći na taj način da ojača ekonomske veze Crne Gore sa Rusijom i time otvori dodatne kanale za pojačano rusko prisustvo i uticaj na tu zemlju.

Opasnost od ponovnog oživljavanja decenijama unazad taloženih regionalnih protivrečnosti, dodatno je pojačana zaoštravanjem nesporazuma na relaciji Zapad-Rusija povodom ukrajinske krize i rata u Siriji. Tako je, po ruske interese na Balkanu, posebno nepovoljno zvučala najava da bi Crna Gora u decembru ove godine trebalo da dobije poziv za članstvo u NATO, čime bi se zatvorio i poslednji preostali koridor kojim bi Rusija eventualno mogla da transportuje svoje vojne snage u srce regiona. Već tada je bilo jasno da će upravo integracijom Crne Gore u evroatlantske strukture biti zatvoren Balkanski bezbednosni prsten koji sačinjavaju zemlje članice NATO, a koji potpuno okružuje one države koje još uvek nisu postale integralni deo kolektivnog sistema bezbednosti na Balkanu i kao takve predstavljaju potencijale izvore konflikata u regionu. Tim činom će se nepovratno okončati bezbednosna dilema regije koja napokon postaje neizostavni deo sistema kolektivne bezbednosti za čije je održavanje zadužen isključivo NATO. Takvim razvojem događaja stiču se suštinski uslovi da sve zemlje regiona budu zaštićene od neželjenih stranih bezbednosnih izazova, ali i opasnosti od upotrebe sile u rešavanju međusobnih nesporazuma.

Istorijski doprinos političkoj emancipaciji regiona: Milo Đukanović, državnik sa jasnom vizijom budućnosti

Photo: EPA

Sa vojno-strategijskog stanovišta nemogućnost vojne penetracije Rusije u ovom delu sveta, u sferi iracionalnih snova ostaviće preživele velikodržavne projekte u regionu, naročito ambicije režima Milorada Dodika da dugotrajnim potkopavanjem funkcionisanja Bosne i Hercegovine kao države, jednog dana ishoduje otcepljenje manjeg BH entiteta i njegovo pripajanje Srbiji. Iako ove ideje ne uživaju podršku zvaničnih državnih struktura Srbije, poslednjih meseci u nekim intelektulanim i političim uticajnim krugovima u zemlji bilo je primetno forsiranje ideje o “prirodnoj i samorazumljivoj kompenzaciji” Srbiji za gubitak Kosova. Forsiranje realizacije te ideje bilo je direktno zasnovano na uverenju o mogućoj vojnoj podršci Rusije u njenoj eventualnoj realizaciji. Eliminacijom te mogućnosti, praktično je nestalo jedino moguće pogonsko gorivo za praktičnu realizaciju bilo kakvih pokušaja prekrajanja međunarodno priznatih granica na Balkanu. Uostalom i Dodikovo tiho odustajanje od referenduma o tužilaštvu BiH bilo je direktna posledica saznanja da u sprovođenju te odlue neće uživati posršku zvaničnog Beograda i očigledne nemogućnosti da, u slučaju dalje eskalacije, od Rusije dobije bilo koju drugu vrstu pomoći osim političke i finansijske.

Pored dalekosežnog vojno-bezbednosnog i strategijskog značaja pristupanja Crne Gore NATO-u, ovaj čin će imati i veoma bitne pozitivne političke posledice po demokratske procese u čitavom regionu. Primer postepenog sazrevanja crnogorskog društva od tačke žarišta najortodoksnijeg balkanskog rusofilstva do realizacije vizionarskih državničkih poduhvata premijera Mila Đukanovića tokom kojih je najpre ostvarena nezavisnost zemlje, a potom i do same završnice doveden proces pristupanja NATO-u, može poslužiti kao model za nastavak promena koje se poslednjih godina događaju i u samoj Srbiji.

Na isti onaj način na koji je Đukanović svoj politički autoritet koristio za realizaciju značajnih političkih iskoraka kojima se crnogorsko društvo kasnije postepeno prilagođavalo, danas i Aleksandar Vučić sprovodi promene u samoj Srbiji čija je društvena stvarnost podjednako, ako ne čak i složenija od one oja postoji u Crnoj Gori. Dovoljno je u tom smislu prisetiti se veliih otpora antidržavne opozicije uoči referenduma u Crnoj Gori koja je nakon proglašenja nezavisnosti ipak bila primorana da se prilagodi novim okolnostima i prihvati nešto čemu se do tada radikalno protivila. Isto tako, za očekivati je da će nakon učlanjenja Crne Gore u NATO protivnici te odluke shvatiti njenu ireverzibilnost, što će ih naterati da još jednom koriguju i novonastaloj realnosti prilagode svoje političke stavove.

Partnerstvo budućnosti: Jens Stoltenberg i Aleksandar Vučić, tokom nedavnog susreta u Beogradu

Photo: TANJUG

Nešto slično u Srbiji već se dogodilo nakon potpisivanja Briselskog sporazuma koji je, uprkos radikalnom protivljenju ultranacionalističkih snaga u zemlji, danas postao realnost koju više niko ne može da ospori. Po istom modelu, kada za to budu sazreli uslovi, donosioci strateških političkih odluka u Beogradu moći će da se uhvate u koštac sa izazovima procesa pristupanja Srbije NATO-u, koji je istorijska neminovnost i jedini stvarni garant dugoročne bezbednosti zemlje. Odsečeni od Rusije i uhvaćeni u maticu istorijskih neminovnosti, za sada dominantni protivnici tog članstva moći će, poput svojih istomišljenika u Crnoj Gori, jedino da se prilagode novonastaloj realnosti. Do tada, srpsko društvo će najpre morati da se navikne na novu okolnost da je region Zapadnog Balkana sada u potpunosti u zoni ekskluzivnog uticaja NATO-a i daleko od bilo kakve opasnosti da se, politički sve udaljenija Rusija, u budućnosti nađe u mogućnosti čak i da pokuša tu nešto bitnije da promeni.