Moj dečko je HIV

Izvor: pinimg.com

Kao da osobe koje žive sa HIV-om nemaju već dovoljno problema, te moraju da brinu i o tome kako će okolina da ponese njihove statuse na svojim krhkim plećima. Kako reći partneru da sam pozitivan?/ Šta će moj partner misliti o meni? Hoću li biti prihvaćen ili odbačen? A šta o svemu tome misli komšinica sa drugog sprata? Kako bismo utešili zabrinute i uplašene, a možda ih i ponešto naučili, potražili smo Luku i Strahinju čiji su partneri HIV pozitivni, razgovarali sa njima kao sa običnim ljudima koji obično žive svoje dobre živote. Njihovi pravi identiteti poznati su redakciji, ali smo ipak odlučili da na tome ostane

Izvor: www.pinterest.com

U intervjuu “Razdirući bol izolovanih” mogli smo da pročitamo ono što je jedna mlada pacijentkinja rekla tokom jednog od razgovora sa dr sci med Milom Paunić iz Savetovališta za dobrovoljno, poverljivo savetovanje i testiranje na HIV Zavoda za zaštitu zdravlja studenata: “Ne plašim se doktorka ja HIV-a, plašim se ljudi. Dogodiće se prvo da me kao malo sažaljevaju, pa onda, polako će me „zaboravljati“, neću više biti ‘interesantna’ ‘ovakva’, jer to više neću biti JA (tu izgovara svoje ime i prezime), nego ‘ma znaš ona što ima HIV’ i sve ređe će da me pozivaju na piće, na kafu, na druženje, počeće zatim neki da sklanjaju i šoljice za kafu ‘za svaki slučaj’, trljaće kvake vatom i alkoholom, svaki put dezinfikovati dasku na WC šolji… Dosadiće im, jer, naporno je to, naći će neke izgovore. I tako, polako ostaću potpuno sama!” Ovih nekoliko rečenica nastavilo je da postoji kao eho jednog straha, kao najbolja slika problema svih HIV pozitivnih. Pokušali smo da stavimo tačku na strah, a u tome su nam pomogli Luka i Strahinja.

*Možemo da kažemo da živite sa HIV-om, a niste pozitivni. Kako to?

Luka: Da, moj partner je pozitivan. I delimo sve: strahove, predrasude, stigmu i diskriminaciju. Ponekad zaboravim da nisam pozitivan.

Strahinja: Moj dečko je HIV (I hoću srce na kraju rečenice) <3. Ali ne živim sa HIV-om, živim sa dečkom. HIV nam dođe kao neki daleki, dosadni rođak.

*A da li vam je bio poznat status vaših partnera u trenutku kada ste se upoznali?

Luka: Moj partner nikada nije krio svoj status, a na meni je bilo da odlučim hoću li ostati ili idemo dalje. To mi je i pokazalo koliko je hrabar i odgovoran i koliko misli na druge.

Strahinja: Ne baš, rekao mi je posle nešto manje od mesec dana. Mislim da mu je to bilo taman vremena da shvati da nisam neka neozbiljna varijanta (smeh). Sačekao je taj trenutak i ja sam to poštovao.

*Kakva je bila vaša reakcija kada ste saznali da su vaši partneri HIV+?

Luka: Bio sam miran, razumeo sam…Ali ne mogu da kažem da nisam brinuo za sebe, za svoje zdravlje. Valjda je to normalna ljudska reakcija.

Strahinja: Reakcija? “Ej, u redu je.”

*Koliko ste i da li ste uopšte znali nešto o HIV-u pre nego ste upoznali vaše partnere?

Luka: Znao sam. Pre toga sam imao partnera koji je bio pozitivan, ali je odlučio da to sačuva za sebe. Pričali smo o njegovom statusu tek pošto se veza završila. I onda sam hteo sve da znam.  

Strahinja: Naravno da jesam. Sreća pa sam bio odlučio da o HIV-u ne učim iz filmova o početku epidemije osamdesetih. Mislim da je to baš problem: I ono malo što znaju o HIV-u, ljudi su pokupili iz tih filmova. A osamdesete su baš daleko. Baš, baš daleko.

Izvor: Out Magazine

*Ko sve zna da su vaši partneri HIV+? Kakve su bile reakcije? Je li bilo reakcija koje su vas povredile?

Luka: Znaju moji najbliži prijatelji, brat i snaja. I mogu da kažem da sam se prvi put njima autovao kao gej i kao gej čiji partner godinama živi sa HIV-om. Sve reakcije su, na moju sreću, bile pozitivne: u smislu da su me (nas) razumeli i podržali i tako dokazali da su pravi prijatelji. Malo mi je brat teže prihvatio iz straha za moje zdravlje, ali snaja je tu pomogla mnogo i sad je i on skroz prihvatio činjenično stanje i nemam nikakvih problema. Srećan sam što su danas moji prijatelji i prijatelji mog partnera, a samim tim to saznanje o meni je srušilo stigmu i predrasude koje su možda nekad i imali o LGBTIQ i HIV pozitivnim osobama.

Strahinja: Znaju njegovi roditelji, prijatelji… dobri neki ljudi. Ne znam kako je bilo pre mene, ali za moje vladavine nije bilo reakcija, niti će ih biti. Poznajemo te normalne ljude koji dobro znaju da su reakcije gubljenje vremena.

*Da li je status vaših partnera na neki način povratak u ormar, budući da je to ipak činjenica koja nije dobrodošla u srpskom društvu?

Luka: U mom slučaju nije.

Strahinja: Pa ne… Odavno ništa ne može da me zatvori u bilo kakvu kutiju.

*Da li je status vaših partnera promenio nešto u vašim životima? 

Luka: Čovek se navikne da živi sa tim saznanjem, prihvati i živi najnormalnije moguće, jer istina jeste da se sa HIV-om danas, uz odgovarajuću terapiju i pravila, živi najnormalnije i dočeka starost kao kod zdravih ljudi. Ponekad osetim malo zadrške, stigme i diskriminacije u naznakama od ljudi koji nisu iz mog bližeg okruženja, ali to je što se tiče mene očekivano i zaista ne utiče na moj (naš) život. 

Strahinja: Moj dečko je promenio moj život. Tačka.

*Šta vam je tu bilo najteže? 

Luka: Najteže mi je bilo da sa početka veze prevaziđem određen logičan ljudski strah da se ne inficiram, znajući da mi je pratner osoba koja živi sa HIV-om iako smo se od početka (a i danas) trudili da naši seksualni odnosi budu što sigurniji, a to podrazumeva obaveznu upotrebu kondoma i da on redovno pije antivirusnu terapiju za HIV jer na taj način sa terapijom koja deluje osoba ima HIV virus u sebi, ali začauren i u nedovoljnim količinama da bi se preneo. To je veoma bitno jer pokazuje da je velika potreba za testiranjem što više ljudi kako bi na vreme započeli terapiju i samim tim bili daleko manje opasni za sve druge ljude sa kojima započinju ili dolaze u seksualne odnose.

Strahinja: Joj, da zapamtim nazive lekova.

Izvor: www.pinterest.com

*Mislite li da vam to što niste HIV+ otežava da u potpunosti razumete vaše partnere?

Luka: Često sam razmišljao o tome i verovatno je teže shvatiti njihova osećanja ako i sami niste HIV+, ali s obzirom da mi živimo zajedno preko četiri godine postao sam zaista senzibilisan u svemu: i njegovim osećanjima i potrebama.

Strahinja: Da, kao što mi to što nisam plavuša nimalo ne pomaže da bolje razumem plavuše.

*Da li se sada testirate češće nego ranije? 

Luka: Testiranje se podrazumeva, testiram se dva ili tri puta godišnje i svaki rezultat je bio nereaktivan, što pokazuje da odgovorni seksualni odnosi i oprez sprečavaju bilo kakve komplikacije i promene mog HIV statusa kao i da se sa HIV pozitivnim partnerom može normalno živeti i funkcionisati. 

Strahinja: Jednom u šest meseci. Sasvim dovoljno.

*Čega se najviše plašite u vezi sa statusom vaših partnera?

Luka: Strah, kao jedna od osnovnih ljudskih emocija, prisutan je za razne stvari u današnjem svetu, gde sa svih strana osećamo pritiske, nepravdu i loše ophođenje drugih ljudi. Plašio sam se sa početka za njegovo zdravlje, da mi ne “ode” pre i da se ne inficiram, i tako. Ali sve sam to prevazišao i sad iskreno nemam nečega čega se plašim, a da je u vezi sa HIV-om.

Strahinja: Pa ne plašim se. Tako sam odlučio.

*Da li ste se ikada pokajali zbog toga što ste ostali? 

Luka: Nikada se nisam pokajao, jer sam sebi i drugima pokazao da je odnos, veza i suživot sa HIV pozitivnim partnerom moguć i da ne treba diskriminisati ljude sa HIV-om jer na taj način moguće da i sebe uskraćujete za neke jake emocije koje možete sa nekim podeliti. 

Strahinja: Pokajao? Ostao? Pa ne postoji tamo neki biro za pritužbe cmizdravih dečaka: “Ovaj dečko mi je malo HIV, ja bih da ga vratim.” Život je komplikovan i bez HIV-a, a može da bude lep i sa HIV-om (kad je već tu).

*Zašto ste pristali na ovaj intervju i šta od njega očekujete? 

Luka: Pristao sam iz jednog jedinog razloga, a to je da pokažem da ljubav ipak pobeđuje sve samo ako se u nju iskreno veruje i da ne postoji razlog koji dvoje ljudi koji se iskreno vole može razdvojiti. Čovek od nečega mora oboleti i umreti, a ovaj život je jedan i treba ga živeti kako se oseća da treba. Samo tako ima smisla i čovek će se osećati ispunjeno, zadovoljno i srećno.
Očekujem da neko ko pročita ovaj interviju, a našao se ili se nalazi  u situaciji da mu partner kaže svoj HIV pozitivan status ne odbaci tu osobu, svoja osećanja i ljubav. Jer sve se može i u to treba verovati.

Strahinja: E, hteo sam da vidim jesu ono stvarno tvoje fotke na fejsbuku (smeh). Šalim se (možda). Ne znam, pristao sam jer mi se ne ćuti. A očekujem da bilo ko ko pročita ovo prvo čuje ono: “Ej, u redu je.”