Po ramenu nas tapšu i hvale ti što hoće da nam izbeglice uvale

Mene niko ne može da zajebe osim paranoje: Ivan Lovrić, lukavac

Izvor: www.novosti.rs

Lepo je biti dobar i plemenit, ama ne valja preterivati. Ne kaže se slučajno da su dobar i budala rođena braća. U prevelikoj dobroti čovek lako ispadne naivan. Kao mi, Srblji, na primer. Dočekali smo izbeglice kao rod najrođeniji, pomažemo im, Evropa nas tapše po ramenu, hvali nas kako smo divni, humani i sve naj, naj. A u stvari – šta? Dok nam se kobajagi dive, iza leđa nam spremaju pakost, još jednu u nepreglednom nizu

Hoće da nam uvale izbeglice, eto šta je. Oni da ih se ratosiljaju, a mi da kuburimo s njima, to im je plan.

Sami smo krivi. Utrkujemo se u gostoprimstvu, pa nam posle đavo kriv kad nagrabusimo. Umesto da učimo od pametnih ljudi koji su odmah prokljuvili šta nam eurodanajci valjaju iza brda. Takav jedan pametan zove se Ivan Lovrić. Sećate ga se možda; piše kolumnu za Krigerove “Novosti”, nedavno smo ga imali na e-meniju.

Ponosan je Lovrić na svoj narod i državu što lepo postupaju sa nevoljnicima koji preko naše zemlje hrle ka Evropi koja ih neće. Ponosan, ali i duboko zabrinut.

Kako i ne bi bio kad: “O izbegličkoj drami, slika sliku stiže. Na fotografiji novinarke Bi-Bi-Sija Manven Rane nešto što bi moglo da bude melem na migrantske rane: mali Sirijac u očinskom zagrljaju našeg policajca”.

Ozbiljno zaseli, vidi se da nemaju nameru da odu: Izbeglice u Srbiji, već se odomaćili

Photo: Goran Necin

Napokon da se i mi u nečemu pokažemo kao svetao primer. Uštinite nas da se uverimo da ne sanjamo: “Kažu da slika govori više od hiljadu reči. Novinarka je, ipak, na ‘Tviteru’ prenela poruku migranata: ‘Oni su fer, prvi koji nas ne tretiraju kao životinje’. Posle fotografija koje su ‘uramljene’ brutalnošću policije iz nekih evropskih zemalja prema izbeglicama, na slici je jedan ljudski čin i obaveza svakog humanog bića”.

U stvari smo, kad bolje razmislimo, oduvek i bili tako pitomi i mirotočivi, na ‘lebac da nas mažeš, nego su zli zapadni jezici namerno kreirali krivu sliku o nama, iz čiste zavisti: “Ova slika pripadnika srpske policije sa mališanom je prava slika ove Srbije. Baš kao i ona našeg vojnika iz Prvog svetskog rata koja je obišla svet”.

I onda, takoreći preko noći, ti isti zapadni srbomrsci postadoše neviđeni srboljupci. Neka lažu oni nekog drugog; Lovrića, bogme, neće prevariti: “Slika sveta poslednjih godina predstavila nas je, međutim, kao ružne, prljave i zle. Odakle odjednom promena dioptrije dela sveta? Postavlja se, međutim, pitanje šta se iza prikazivanja tog izbegličkog talasa valja”.

Čim smo mi, večiti negativci, najednom, kao fol, postali “omiljeni”, nešto tu debelo smrdi. Jasno je i šta: “Danas smo mi opet dobri momci, koji imaju razumevanja za te nesrećnike dočekujući ih raširenih ruku. Skidajući svoje obaveze sa sebe, EU kao da želi da kaže: ako im je tamo dobro, neka tamo i ostanu. Zato i svet oberučke pozdravlja ideju da se u našoj zemlji prave prihvatilišta i naselja za izbeglice”.

Arči srpsku vodu: Izbeglica maskirana u žedno dete

Photo: Tanjug

Na danajsku darežljivost mogu da nasednu naivni i neiskusni, ovakvi kao što smo mi u e-novinama. Krigerovi puleni, međutim, nemaju taj luksuz. Jedna greška i – ode deset posto od plaće: “Mnogo puta smo se opekli i uverili u čuvenu izreku: ‘Ne veruj Danajcima ni kada ti darove donose’. A od tih ‘darova’ za našu humanost gotovo ništa. Od početka krize EU je samo desetak odsto sredstava namenjenih problemima migracije izdvojila za pomoć izbeglicama. Sve ostalo je usmerila na kontrolu granica i podizanje zidova”.

Oni romantičniji šantićevci se uglavnom lože na Eminu. Izbeglice bi, pak, radije da ostanu ovde, da se ogreju pod srpskim suncem. To jest, oni baš i ne bi da ostanu, ali će nam ih svejedno utrapiti, što mu dođe na isto: “Ne bi trebalo da nas iznenadi ako uskoro ‘stara dama’ ponovo na ovim prostorima aktuelizuje i čuvenu pesmu Alekse Šantića ‘Ostajte ovde’, samo da bi izbegla svoju odgovornost prema tim nesrećnicima”.

Ispašće ti nesrećnici pravi srećnici ako stvarno ostanu u Srbiji. Sreća, naime, prati hrabre, bar tako kažu, a između hrabrog i ludog skoro da nema razlike. A kud ćeš veću ludost od toga?