Kako sam sačuvala školu od Talibana

Izvor: assets.rbl.ms

Da li mislite da mi je bilo lako? Ne, jer je obrazovanje u to vreme bilo potpuno zabranjeno za devojčice. Takođe, pošto je Rusija napala Avganistan, ljudi nisu nikome verovali. Bilo je teško doći i reći: „Ja želim da to uradim.” Ko sam ja? Neko ko je došao iz SAD-a. Neko ko se tamo obrazovao. Da li su mi verovali? Naravno da nisu.

0:15
Rođena sam u porodici srednje klase. Mom ocu je bilo pet godina kada je izgubio oca, ali kad sam se ja rodila, on je već bio biznismen. Mom ocu nije bilo važno da li su mu deca sinovi ili ćerke. Oni će pohađati školu. Pretpostavljam da sam imala sreće.

0:41
Moja majka je iznela 16 trudnoća. Od tih 16, samo nas petoro smo preživeli. Možete da zamislite šta sam kao dete doživljavala. Svaki dan sam gledala žene koje su odnosili na groblje ili decu koja su tamo išla. U to vreme, kada sam završila srednju školu, želela sam da postanem doktor. Želela sam da budem doktor da bih pomagala ženama i deci. Zato sam završila srednju školu, ali sam želela da pohađam fakultet. Nažalost, u mojoj zemlji nije bilo domova za devojčice. Mene su primili u medicinsku školu, ali nisam mogla tamo da odem. Zato me je otac poslao u Ameriku.

1:37
Došla sam u Ameriku. Završila sam fakultet. Dok sam studirala, moju zemlju je napala Rusija. U to vreme dok sam završavala studije, nisam znala šta se dešava sa mojom porodicom i zemljom. Nekada bi prošli meseci i godine a da ja ništa nisam znala. Moja porodica je bila u izbegličkom kampu. Čim sam završila studije, dovela sam svoju porodicu u Ameriku. Želela sam da budu bezbedni.

2:15
Međutim, gde mi je bilo srce? Srce mi je bilo u Avganistanu. Svaki dan dok sam slušala vesti, dok sam gledala šta se u mojoj zemlji dešava, srce mi se slamalo. Zaista sam želela da se vratim u svoju zemlju, ali sam u isto vreme znala da to ne mogu da uradim. Tamo nije bilo mesta za mene. Imala sam dobar posao. Bila sam profesor na fakultetu. Imala sam dobru platu. Imala sam dobar život. Moja porodica je bila ovde. Mogla sam da živim sa njima. Ipak, nisam bila srećna. Želela sam da se vratim kući. Tako sam otišla u izbeglički kamp, a kada sam stigla u izbeglički kamp u Pakistanu, tamo je bilo 7,5 miliona izbeglica. Sedam i po miliona izbeglica. Oko 90% njih bili su žene i deca. Većina muškaraca je bila ubijena ili su otišli u rat. Znate, u izbegličkom kampu kada sam išla tamo svaki dan da radim anketu, otkrila sam stvari koje ne možete ni da zamislite. Videla sam udovicu sa petoro do osmoro dece koja je sedela i plakala i nije znala šta da radi. Videla sam mladu ženu koja nije imala gde da ode. Tamo nije postojalo ni obrazovanje ni zabava, čak ni mesto za život. Videla sam mladiće koji su izgubili očeve i dom i koji su pomagali svoje porodice. Ti dečaci su imali od 10 do 12 godina i bili su glava porodice. Pokušavali su da zaštite svoje sestre, majke i njihovu decu.

3:55
To je bila poražavajuća situacija. Moje srce je kucalo za moje sunarodnike, ali nisam znala šta mogu da uradim. U tom trenutku – pričamo o impulsu – u tom trenutku sam se pitala šta mogu da uradim za te ljude. Kako da im pomognem? Ja sam samo jedna osoba. Šta mogu da uradim za njih?

Izvor: ehsanbayatafghanwireless.com

4:16
Međutim, u tom trenutku sam znala da je obrazovanje promenilo moj život. Ono me je preobrazilo. Dalo mi je status. Dalo mi je samopouzdanje. Dalo mi je karijeru. Pomoglo mi je da izdržavam svoju porodicu i da ih dovedem u drugu zemlju da bi bili bezbedni. U tom trenutku sam znala da je ono što treba da pružim mojim sunarodnicima obrazovanje i zdravlje, pa sam tim putem i krenula.

4:44
Da li mislite da mi je bilo lako? Ne, jer je obrazovanje u to vreme bilo potpuno zabranjeno za devojčice. Takođe, pošto je Rusija napala Avganistan, ljudi nisu nikome verovali. Bilo je teško doći i reći: „Ja želim da to uradim.” Ko sam ja? Neko ko je došao iz SAD-a. Neko ko se tamo obrazovao. Da li su mi verovali? Naravno da nisu.

5:14
Zato sam morala da izgradim poverenje u toj zajednici. Kako sam to uradila? Radila sam ankete i posmatrala i učila. Raspitivala sam se. Najzad sam pronašla jednog čoveka. Njemu je bilo 80 godina i bio je mula. Otišla sam do njegovog šatora u kampu i rekla mu: „Želim da od tebe napravim učitelja.” On me je pogledao i rekao: „Luda ženo, luda ženo, kako to misliš da ja mogu da budem učitelj?”, a ja sam mu odgovorila: „Ja ću te naučiti kako.” On je naposletku prihvatio moju ponudu. Kada sam počela da mu držim časove, to se pročulo. Za samo godinu dana otvorili smo 25 škola, 15 000 dece se školovalo i to je bilo neverovatno.

6:10
(Aplauz)

6:13
Hvala. Hvala.

6:17
Naravno, mi smo radili svoj posao. Podučavali smo ljude da budu učitelji. Predavali smo ženska prava, ljudska prava, demokratiju, zakon. Držali smo sve vrste predavanja. I jednog dana, kažem vam, jednog dana sam sedela u kancelariji u Pešavaru, u Pakistanu. Odjednom sam videla da osoblje trči u sobe i zaključava vrata. Vikali su: „Beži! Sakrij se!” Znate, kao pretpostavljeni, šta u takvoj situaciji radite? Uplašite se. Znate da je situacija opasna. Znate da stavljate život na kocku, ali kao vođa, morate da se kontrolišete. Morate da se kontrolišete i da budete jaki. Upitala sam: „Šta se dešava?” Ljudi su uleteli u moju kancelariju. Zato sam ih pozvala da uđu. Ušli su, devetorica njih – devetorica Talibana. To su bili najružniji ljudi koje ćete ikada videti.

7:16
(Smeh)

Izvor: miis.edu

7:18
Ljudi koji su izgledali podlo, u crnoj odeći sa crnim turbanima. Uleteli su u moju kancelariju. Pozvala sam ih da sednu i ponudila ih čajem. Oni su odbili. Nisu hteli da piju čaj. Naravno, ton kojim su govorili bio je zastrašujući i plašio me je, ali sam bila jaka i hrabro sam se držala. Naravno, do tada sam počela da nosim crni hidžab koji me je pokrivao od glave do pete. Jedino su mi oči bile vidljive. Oni su me pitali: „Šta to radiš? Da li znaš da je školovanje zabranjeno za devojčice? Šta radiš ovde?”, pitali su. Znate, ja sam ih samo pogledala i rekla: „Kakva škola? Gde vi ovde vidite školu?”

8:06
(Smeh)

8:09
(Aplauz)

8:12
Oni su me pogledali u oči i rekli: „Ti ovde podučavaš devojčice.” Rekla sam: „Ovo je nečija kuća. Neki studenti tu dolaze. Svi oni proučavaju Kuran, svetu knjigu. Znate, u Kuranu piše da žene koje uče iz svete knjige postaju dobre žene koje su poslušne prema svojim muževima.”

8:33
(Smeh)

8:37
Reći ću vam jednu stvar: tako se razgovara sa takvim ljudima i znate…

8:42
(Smeh)

8:43
Tada su oni počeli da pričaju paštunski između sebe. Razgovarali su, pa rekoše: „Hajdemo. Ostavite je na miru, ona je u redu.” I znate, tada sam im ponovo ponudila čaj i oni su otpili gutljaj i otišli. Do tada je osoblje već bilo u mojoj kancelariji. Bili su na smrt prestrašeni. Nisu znali zašto nisam ubijena. Nisu znali zašto nisam odvedena, ali svi su bili srećni da me vide. Veoma srećni. I ja sam bila srećna što sam ostala živa, naravno.

9:18
(Smeh)

9:19
Naravno da sam bila srećna što sam živa. Takođe, mi smo bez prekida podučavali tokom pada Talibana. Naravno, podučavanje za njihovo vreme potpuno je druga stvar. Radili smo u tajnosti i uspeli da obrazujemo 80 devojčica: ukupno 3 000 učenika. I nismo prestajali.

Izvor: worldschildrensprize.org

9:37
Nakon pada Talibana, otišli smo na selo i otvarali smo školu za školom Otvorili smo centar za obrazovanje žena. Otvarali smo stalno klinike. Radili smo sa majkama i decom. Pričali smo o seksualnom obrazovanju. Držali smo sva moguća predavanja koja možete da zamislite. Bila sam presrećna. Rezultat mog rada me je činio srećnom. Jednog dana, išla sam na sever Kabula sa četvoro učitelja i jednim telohraniteljem kada me je ponovo iznenada zaustavila grupa od 19 mladića na sred puta. Nosili su puške na ramenima i blokirali su put. Pitala sam vozača: „Šta se dešava?”, a on mi je odgovorio: „Ne znam.” Pitao ih je. Momci rekoše: „Nemamo ništa sa tobom.” Pozvali su me po imenu. Rekoše: „Ona nam treba.” Moj telohranitelj je izašao, rekavši da će im on odgovoriti. „Šta želite?”, upitao je. Oni rekoše: „Ništa” i opet me pozvaše. Do tada su žene u kolima već vikale i vrištale. Bila sam uplašena i rekoh sebi: „To je to.” Ovaj put će nas sve pobiti. U to uopšte nisam sumnjala. Ipak, u takvim trenucima, postajete hrabri da se borite za ono što radite i u šta verujete. To vam je u srcu. Verujete u svoju vrednost i iz nje crpite snagu.

10:58
Stala sam pored automobila. Noga mi se tresla, pa sam izašla. Upitala sam ih: „Šta mogu da učinim za vas?” Znate šta su mi odgovorili? Rekli su mi: „Mi znamo ko si. Znamo i gde ideš. Svaki dan ideš na sever, tamo-amo. Podučavaš žene, učiš ih i pružaš im mogućnost da se zaposle. Ti ih osposobljuješ. Zašto ne bi i nas?”

11:26
(Smeh)

11:29
(Aplauz)

11:32
„A šta ćemo mi?” „Šta ćemo mi da radimo?” Pogledala sam ih i rekla:„Ne znam.”

11:41
(Smeh)

11:44
Rekli su: „U redu je. Jedino što znamo da radimo od kad se rodimo je da držimo pušku i da ubijamo. To je sve što znamo.” Znate šta to znači. To je zamka za mene, naravno. Zato se izvlačim iz nje. Oni kažu: „Pustićemo te, idi.” Ja se vraćam u kola, sedam i kažem vozaču: „Okreni auto i vrati se u kancelariju.” U to vreme smo pomagali samo devojčicama. Imali smo novca samo za njihovo obrazovanje, da ih pošaljemo u školu i ništa više.

12:16
Kad sam se vratila u kancelariju, moje osoblje je, naravno, bilo otišlo. Pobegli su kući. Niko nije ostao. Samo je moj telohranitelj bio tu. Izdao me je glas. Bila sam potresena. Sela sam za sto i rekla: „Šta ću sada da radim?” „Kako ću da rešim ovaj problem?” Jer, već smo imali jedan program na severu u to vreme. Hiljade žena su došle.

Izvor: photobucket.com

12:47
Tako sam sedela, kad me je najednom, kad smo već kod impulsa, u tom trenutku jedan od mojih divnih donatora pozvao u vezi izveštaja. Pozvala je: „Sakena?” Odgovorila sam joj. Ona reče: „To nisi ti. Šta nije u redu?” „Ništa”, rekoh. Pokušala sam da izbegnem pitanje. Šta god bih rekla, ona mi nije poverovala, pa me ponovo upita šta nije u redu. „Dobro, sad mi reci šta se dešava.” Sve sam joj ispričala. Ona mi reče: „Okej, idi opet tamo, a ovaj put ćeš da im pomogneš.” „Pomoći ćeš im.” Kada sam dva dana kasnije išla istom trasom, njih više tamo nije bilo. Bili su malo dalje, isti mladi muškarci. Stajali su tu i držali puške uperene u nas, signalizirajući nam da zaustavimo auto. Stali smo. Izašla sam iz kola i rekla im: „Dobro, pođite sa mnom.” Oni pristadoše. „Pod jednim uslovom”, rekoh. „Šta god da kažem, morate da to prihvatite.” Oni se složiše. Tako sam ih odvela u džamiju. Da skratim priču, rekla sam im da ću im obezbediti učitelje. Danas su oni najbolji među njima. Uče engleski, uče kako da budu učitelji, uče da rade sa kompjuterima i oni su moji vodiči. Idu sa mnom u svaku planinsku oblast koju ne poznajem. Oni vode, a mi pratimo. Oni nas štite. I…

14:23
(Aplauz)

14:24
Hvala.

14:25
(Aplauz)

14:29
To nam govori da obrazovanje preobražava. Ako podučavate ljude, oni će se promeniti. Danas i svuda moramo da radimo na jednakosti polova. Ne možemo da podučavamo samo žene, a muškarce da zaboravimo, jer muškarci su živi ljudi koji ženama zadaju najveće glavobolje.

14:51
(Smeh)

14:53
Tako smo počeli da podučavamo muškarce, jer oni treba da znaju potencijal žena, da znaju koliko potencijala imaju muškarci i da žene mogu da obavljaju iste poslove. Mi ne prestajemo da podučavamo muškarce. Ja zaista verujem u njih. Živim u zemlji koja je bila divna. Samo želim da to podelim sa vama. To je bila divna zemlja, divna i mirna zemlja. Išli smo svuda. Žene su se školovale. Postajale su pravnici, inženjeri i nastavnici. Išli smo od kuće do kuće. Nikada nismo zaključavali vrata. Međutim, znate šta se desilo mojoj zemlji. Danas, ljudi ne mogu da mrdnu dalje od svog praga a da se ne osećaju ugroženo. Međutim, mi želimo isti Avganistan kakav smo imali pre. Želim da vam predstavim i drugu stranu. Danas, Avganistanke rade veoma naporno. One završavaju škole. Uče da budu advokati. Uče da budu doktori. Uče da budu učitelji i vode svoje firme. Divno je videti takve ljude kako dostižu svoj pun potencijal. Sve to će se i desiti.

16:13
Želim da podelim ovo sa vama, zbog ljubavi, saosećanja i zbog poverenja i iskrenosti. Ako vas krase ove osobine, vi ćete uspeti u životu. Naš poznati pesnik Mevlana Rumi rekao je da ljudi koji su saosećajni i koji vole, mogu da osvoje svet. I da vam pravo kažem – možemo. Ako mi u Avganistanu to možemo, 100 posto sam sigurna da svako na zemaljskoj kugli može to isto.

16:47
Hvala vam najlepše.

16:49
(Aplauz)

16:54
Hvala. Hvala.

16:57
(Aplauz)