Pokušaj Vučićeve izolacije

Nevidljiva opasnost iz sopstvenih redova: Aleksandar Vučić, suočen sa evroskepticizmom većine članova svoje stranke

Photo: e-novine

Već i sama najava raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora pokazala je da će se tokom predstojećeg izbornog duela ključne bitke voditi na dva paralelna fronta. S jedne strane, iako nesumnjivi izborni favorit, aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić moraće da se suoči sa širokom lepezom bezidejnih i nekredibilnih, ali mnogobrojnih opozicionih stranaka čiji će jedini cilj tokom kampanje biti ne toliko da postignu sopstveni uspeh, već da što više oslabe vladajući SNS kako bi novi mandat budućem premijeru učinili još nepodnošljivijim od onoga koji je Vučić do sada imao. S druge strane, svesni da na opoziciju, uprkos njenom zamašnom kvanitetu, ne mogu ozbiljno da računaju u pokušaju da oslabe Vučićeve pozicije, a dodatno suočeni i sa njegovom odlukom da noseći stub njegove kampanje ponovo bude politika članstva Srbije u Evropskoj uniji, sivi centri moći su fokus svog delovanja stavili na nastojanja da se iz samog okruženja lidera najveće stranke u Srbiji odstrane proevropski elementi kako bi, čak i nakon izborne pobede, postalo nemoguće sprovođenje obećane evropske agende čime bi se Vučić lišio realne vlasti i, tako usamljen i izolovan, ostao bez bilo kakve mogućnosti da utiče na rad svoje buduće vlade

Suočena sa, za nju nerešivom, enigmom Vučićeve popularnosti, a u nedostatku ideja i sopstvenog kredibiliteta, neuverljiva opozicija je svoju celokupnu izbornu strategiju bazirala na neprincipijelnom povezivanju oko teme navodnih neregularnih izbornih uslova kako bi izbori, potpuno smišljeno, umesto faktora stabilizacije političkog sistema i razrešenja aktuelnih društvenih antagonizama, u postizbornom periodu postali latentni izvor nestabilnosti i sukoba. Da bi se efekat planiranih postizbornih tenzija dodatno pojačao već od ranije dobro uhodanim mehanizmima produkcije i plasiranja lažnih afera, neophodno je da Vučićeva vlada bude što slabija, po mogućnosti životno zavisna od nekog manjeg koalicionog partnera. Zbog toga i ne treba posebno da čudi to što su već prvi dani po najavi raspisivanja vanrednih izbora, pokazali da će kampanja ovoga puta biti izuzetno prljava i toliko brutalna da se zarad ostvarivanja zacrtanih političkih ciljeva neće birati sredstva.

Pokušaj uticanja na predizborne odluke lidera SNS-a: Ratko Dmitrović, portparol političkog podzemlja

Photo: LA

Paralelno sa frontalnim napadom koji je došao iz polja raštrkane opozicije, došlo je do pojačavanja intenziteta jedne, već ranije započete, političke igre čiji je osnovni cilj bio i ostao izolovanje najverovatnijeg izbornog pobednika od malobrojnih, ali “nepodobnih” proevropskih elemenata iz njegovog okruženja. Tako je ranija kampanja, čiji je cilj bio da se Zorana Mihajlović, Jadranka Joksimović i Kori Udovički zamene ekstremnim evrofobima i ruskim miljenicima poput Sande Rašković Ivić, Boška Obradovića i Vojislava Šešelja, sada nastavljena očiglednim nastojanjem sivih centara moći da indirektno steknu odlučujući uticaj na donošenje budućih političkih odluka. Tako su, po nalogu onih interesnih centara kojima ponajmanje odgovara uvođenje evropskih standarda i reda u Srbiji, pojedini instruisani mediji započeli sve učestalije da plasiraju medijske spekulacije i puštaju probne balone kojima se, preko naslovnica tabloida, isprobava Vučićev puls. Ti bestijalni pokušaji sugerisanja određenog smera razmišljanja prilikom donošenja ključnih političkih odluka postali su dominantan narativ ove rane faze predizbornog procesa što samo dodatno dokazuje značaj tog fronta sa kojim će se Vučić u ovom procesu suočavati.

U tom posebno je indikativna kampanja antievropski nastrojenih “Večernjih novosti”, korumpiranog tabloida “Alo”, ali i šizofrenih navodno provladinih, a suštinski evrofobnih analitičara Branka Raduna i Dragomira Anđelkovića koji su ovih dana forsirali plasiranje informacije iz “dobro obaveštenih izvora“ o tome da na izbornoj listi SNS ovoga puta neće biti mesta za stranke Bogoljuba Karića i SPO Vuka Draškovića. I dok je slučaj Karićeve stranke kristalno čist i jasan, umetanje u tu priču Draškovićeve stranke, kao jedinog (uz nešto više rezervisanog Rasima Ljajića) bezrezervnog podržavaoca Vučićeve politike evropskih integracija i regionalnog pomirenja, otkrilo je jasnu nameru da se lider SNS, još i pre početka izborne utakmice, liši naklonosti i ono malo ljudi i proevropskog javnog mnjenja koje je u prethodnom periodu podržavalo temeljne stubove njegove politike. Još šizofrenije je zazvučala sugestija pomenutih “dobro obaveštenih izvora” da na njihovo mesto Vučić na proevropsku listu SNS-a treba da uvrsti antievropsku stranku Nenada Popovića koja se u prethodnom periodu proslavila otvorenim oponiranjem politici vlade, posebno tokom migrantske krize tokom koje je otvoreno lobirala za podizanje zida na granici sa Makedonijom!

Zašto kažeš Vuk, a misliš na Vučića: Vuk Drašković i Aleksandar Vučić, zajednička meta

Photo: Tanjug

Kada je na parlamentarnim izborima 2014. Aleksandar Vučić prihvatio SPO za svog koalicionog partnera, Vučić je domaćoj javnosti i uticajnim međunarodnim krugovima poslao jasnu poruku da je čvrsto opredeljen za evrointegracije Srbije. Sledeći svoje temeljno opredeljenje, u koje su tada mnogi još uvek sumnjali, Vučić je kao premijer povukao nekoliko krupnih proevropskih poteza: Briselskim sporazumom trasirao je evropsku magistralu Srbije, promovisao je strateško partnerstvo Srba i Bošnjaka, dva puta je posetio Srebrenicu, upriličio zajedničku sednicu vlada Srbije i BiH u Sarajevu, obuzdao opasne namere Milorada Dodika o raspisivanju raznih referenduma, odledio odnose sa Albanijom, normalizovao odnose sa Crnom Gorom… Prilikom tih krucijalnih političkih poteza koji su u značajnoj meri opredelili budućnost Srbije, Vučić nije mogao da nađe podršku ni među članovima svoje stranke, niti Vulinove, niti stranke Vellimira Ilića, pa čak ni samog predsednika Srbije, a o “provladinim” analitičarima poput Raduna, Anđelkovića, Miroslava Lazanskog i Željka Cvijanovića da i ne govorimo.

Iz različitih interesa, ali sa istim ciljem, premijerove ključne proevropske poteze osporavale su čak i stranke proevropske opozicije. Tako je Vučić bio usamljeni vozač evropske lokomotive kome je samo mali deo javnosti, uključujući i stranku Vuka Draškovića, pružao bezrezervnu podršku i sve vreme zahtevao ubrzanje evropskog puta Srbije. Da ta podrška nije bila interesno motivisana pokazale su i činjenice da Draškovićeva stranka jedina nije bila zastupljena u Vučićevoj vladi, i da se, čak i kada to nije bilo nimalo popularno, otvoreno suprotstavila proruskoj strategiji tobožnje odbrane Srbije, počev od rezolucije o Srebrenici pa do gotovo ratne kampanje protiv prijema Kosova u UNESKO, sračunate na ponižavanje kosovskih Albanaca i njihovo, naknadno, osvetničko miniranje primene delova Briselskog sporazuma (formiranje ZSO), a sve sa ciljem rušenja Vučićevog ugleda i politike, snažno podržane u Vašingtonu, Briselu i posebno u Berlinu.

Usamljen na putu regionalnog pomirenja: Alesandar Vučić, tokom posete Potočarima

Photo: TANJUG

Ono što je pomenutim prikrivenim itneresnim grupama otvorilo prostor za pokušaj infiltracije u neposredno okruženje najverovatnijeg budućeg premijera, jeste rastuća ambivalentnost koja postoji između izrazito proevropske agende iza koje je, svojim autoritetom, stao Aleksandar Vučić i dominantnog evroskepticizma koji karakteriše članstvo njegove stranke, uključujući i pretežan deo njegovog najbližeg okruženja. Konture ove neformalne koalicije utoliko su jasnije ukoliko se ima na umu da je smisao nastavka započetih reforimi upravo uvođenje evropskih pravila i reda u sve sfere društvenog života u Srbiji što, po definiciji, posebno ne odgovara nelegalno cementiranim monopolima koji svoj opstanak i ekstraprofit zasnivaju na odsustvu vladavine zakona, društvenih pravila i reda u ponašanju svih društvenih, a posebno privrednih, aktera.

S gotovo izvesnim Šešeljevim ulaskom u parlament, Skupština Srbije će postati državna institucija u kojoj će goreti zastave EU, NATO, Albanije, Hrvatske… Sa ekstremnim proruskim strankama u parlamentu, sa evroskeptičnim predsednikom Srbije, sa sopstvenom strankom u kojoj je većina onih koji su protiv EU i Zapada, sa Vulinom i Veljom Ilićem kao svojim jedinim neposrednim okruženjem, Vučić će biti opkoljen i izolovan, a kontraproduktivna medijska „odbrana“ od strane Cvijanovića, Lazanskog, Anđelkovića, Raduna, Ljilajne Smajlović i sličnih evrofoba, dodatno će okretati intelektualnu elitu Srbije protiv budućeg predsednika Vlade. Zbog toga je jasno da glavna meta ovog medijskog napada nisu Vuk Drašković i njegova stranka, već Aleksandar Vučić i njegova sposobnost da vodi stabilnu proevropsku politiku nakon izbora.

Pokušaj infiltracije Putinovog Trojanskog konja: Nenad Popović, miljenik srbijanskih ekstremista i zakleti protivnik Vučićeve politike

Photo: s.seebiz.eu

Kako bi predupredio ovaj, po Srbiju izuzetno opasan scenario, Vučić bi trebalo ne samo da sačuva postojeće malobrojne proevropske elemente iz svog neposrednog okruženja, već i da uloži dodatni napor kako bi proširio podršku proevropskog dela javnosti koji je još uvek zarobljen duboko usađenim predsrasudama prema njemu. U tom smislu kvalitetne javne politike za produbljenje i unapređenje saradnje u regionu, kao i aktivnije uključivanje onog razumnijeg dela nevladinog sektora u pregovarački proces sa Evropskom unijom, čine se kao veoma pogodni mehanizmi za ojačavanje društvene podrške evropskoj politici buduće vlade, kojoj najozbiljnija opasnost preti od nelojalnih i odmetnutih elementata unutar samih vladajućih stranačkih i državnih struktura.