Vaše pravo da znate sve o Ćeraču

Od Oktobarske do Trojeručice, sve su nagrade za mene krojene: mučenik Matija Bećković

Photo: Media centar

Besan zbog neodgovornih novinara o frojdovskim i meteorološkim pitanjima kao zamenu i utehu za nedoumicu, pređoh na emisiju Autoportret na RTS-u sa Matijom Bećkovićem u glavnoj ulozi, jer gosn Pitija Ćerač je odavno percipiran kao vrhovni kopirajter srpskog nacionalističkog Dana mrmota koji, jel’te nikako da prođe, već decenijama. Rekoh sebi, hajde progutaću ciničan osmeh i glupu pojavu genijalnog pesnika mrtvih duša, klovna u kariranom sakou. Još uvek nisam potpuno ubijen u mozak i skoro sam pun očekivanja i vapijuće nade za zrnom kulture ma o čemu da se radi, samo da mi duša nađe smiraja

Pun patriotskog žara, duhova hajduka, uskoka, poskoka i preskoka, uključio sam državni tv prijemnik na Dan državnosti, 15. februara, u ponedeljak uveče, na obljetnicu Sretenjskog ustava.Odmah sam se oduševio novim biserom iz kuhinje našeg preučenog predsednika, znalca nauke o ženama i srpskog danilovljevskog gena, koji je u vestima citiran, kako odgovara na optužbe da deli ordenje kao kod Domanovića, rekao:“Moglo bi da ih bude još toliko koliko ih ima zato što su ‘ljubav i rad temelji naše humanosti’ kako je rekao Frojd, nesvesno misleći i na našu Srbiju”. Pomislio sam da je moguće da je Toma Diploma svesno mislio da je Frojd sanjao Srbiju kao kolektivno nesvesno, jer kod nas oduvek, fala bogu, ima dosta nasilja, osvete, oceubistava i krvi, negativnih emocija, kao u čika Sigijevoj teoriji, ali ipak nisam bio siguran u to.

“Čik pogodi” akademik, gde je ridža da mu pokažem SANU tapiju: Matija GSP Bećković

Photo: TANJUG/Filip Krainčević

Srpska politika je pitijska, proročka, i treba dosta muke da se dešifruju iskazi naših političara. Nisu oni dosadni kao ovi sa trulog Zapada pa da govore jasno i odgovorno, oni su žreci, vrači, Kozme, Damjani… Ipak ono što znam je da je u tom srpskom kolektivnom besvesnom Sretenje onda kad se sreću zima i proleće kako mrmotuje moj dogođeni narod. Obratio sam pažnju na to nesvesno i pagansko i zbunilo me, u slijedu povijesnih vijesti sa aparata, da je mečka Gordana u Beo Zoo Vrtu, po TVN1, provela ceo dan napolju na steni, izležavajući se, i time najavljujući skoro proleće ali po Studiju B – ona nije izlazila iz jazbine. Pitanje je ozbiljno. Da li je mečka Gordana videla svoju senku ili nije, da li se osvrnula u gnevu? Radi se o Danu mrmota za Srbe, o proricanju, o dužini i kakvoći zime.

MATIJA NJIM SAMIM

Besan zbog neodgovornih novinara o frojdovskim i meteorološkim pitanjima kao zamenu i utehu za nedoumicu, pređoh na emisiju Autoportret na RTS-u sa Matijom Bećkovićem u glavnoj ulozi, jer gosn Pitija Ćerač je odavno percipiran kao vrhovni kopirajter srpskog nacionalističkog Dana mrmota koji, jel’te nikako da prođe, već decenijama. Rekoh sebi, hajde progutaću ciničan osmeh i glupu pojavu genijalnog pesnika mrtvih duša, klovna u kariranom sakou. Još uvek nisam potpuno ubijen u mozak i skoro sam pun očekivanja i vapijuće nade za zrnom kulture ma o čemu da se radi, samo da mi duša nađe smiraja. Pročitao sam na sajtu RTS, iliti kako ćemo vam za vaših 150 dindži munjevito isprati mozak do amebe, i najavu emisije: „Urednica Tijana Paunković, koja urednički potpisuje ovu emisiju, poverila je kako se maksimalno posvećeno bavila pripremom svih podataka za snimanje “Autoportreta” sa Bećkovićem: “Novinarska priprema ovakvog tipa emisije, sa akademikom Bećkovićem kao autoportretistom, bila je poseban izazov. Trebalo je osmisliti prave teme i prava pitanja, kojima će biti predstavljen jedan od najumnijih srpskih mislilaca. Matija Bećković je svoj autoportret želeo da “oslika” uz pomoć brojnih prijatelja, nekih koji su još uvek među nama i drugih koji više nisu. Govorio je o Arsenu Dediću, Dušanu Radoviću, Desanki Maksimović, a o njemu su govorili Bora Đorđević, Milutin Dedić i drugi. Odgovarajući na pitanja publike, Matija Bećković je otkrio koje trenutke u životu smatra najsrećnijim i koje su to male ludosti bez kojih ne bi mogao.”“

Gde god se umire, evo mene da poguram u pravcu groba: Matija Bećković, narikača

Photo: Media centar

I šta se imalo za videti i čuti na veliki dan u još jednoj smrtonosnoj metastazi medijski sveprisutnog i uvek ponovo nagrađivanog samooplakujućeg Pitije Bećkovića? Da li je moguće da ima još nešto da se kaže i da to ne zaboravimo kao luk i krvavu vodu? Emisija je osmišljena u stilu spomenarskih pitanja i odgovora na nivou nižih razreda osnovne škole, možda zato jer većina Srba nikada ne pređe dvanaestu godinu života u psihičkom i socijalnom razvoju (Srđa Popović). Zato i nije čudo koje su srpske najumnije i najcenjenije glave danas. Prvo smo mogli videti slike iz porodičnog albuma akademika Bećkovića i saznati da mu je otac poginuo u nekom ratu, a da je bio zaklet kralju i otadžbini. Bez objašnjenja u šta su bili zakleti oni koji su bili na drugoj strani, njegovi dušmani. Ipak, tokom cele emisije se insistiralo na tome da su ti drugi bili veliki zlikovci, posebno prema Srbima. Kao da neki Srbi i ini takođe nisu bili strašne, nevine žrtve i kao da nisu upravo oni bili zaslužni, ponosni pobednici, ni manje ni više, nego u Drugom svetskom ratu. Ali to su trice i kučine za jednu kolosalnu autobiografiju kakvu upravo gledamo kroz slike i samopromociju. Uverio sam se opet da su najgore one poluistine i laži koje se prećutno podrazumevaju, bez mnogo objašnjenja ali sa mnogo resantimana. Narator filma sa slikama kaže za Bećkovića da se rodio kao „jedan od najvećih budućih pesnika“. Pitamo se gde i u odnosu na koga najveći?

BORA ČORBA: ĆERAČ JE NAJUMNIJA SRPSKA GLAVA

I na početku, opet proroštvo, rodio se na mrski 29. novembar, najveći praznik zemlje u kojoj je toliko patio da je postao akademik kao novinar erotskog desankošakićevskog Čika, preteče žute štampe, što je sam rekao u emisiji a predlagao je i Boru Đorđevića za SANU. Toliko o našoj eliti. Hajmo dalje. Bora Četnička Čorba se javio na snimku u toku emisije i rekao da su političari čitali pesme Bećkovića, Crna Gora se ne bi otcepila niti bi Srbija postala banana republika. I da je Ćerač najumnija srpska glava. Eh, trebalo je svi da se kloniramo u Bećkovića, da mislimo njegovom glavom iz cijela naroda. Zašto, pobogu i pođavolu, sestre i braćo Srblji, izdaste najvećeg sina našeg naroda?! U opuštenoj atmosferi genijalnosti citirani su biseri kolosa Matije o izuzetnosti Srba, a šta smo drugo mogli očekivati, srpsko govno miriše lepše nego išta. Obućar iz Dobračine ulice, prijatelj Ćerača, na snimku ponavlja njegove reči: Srbi su jedini narod sa četiri dinastije koje je uspeo da otera jedan stranac kome narod zna samo nadimak. Bolje je biti u savetu kokošaka u kokošinjcu Vožda Karađorđa nego u odboru partije čiji ga je pripadnik pitao šta će on u Krunskom savetu. Eh, kafanski živote srpske bezduhovnosti, glupe šale i beščašća. Mihiz u zagušenoj srpskoj krčmi prosipa mudrosti, piše autobiografiju o drugima i povraća po njoj. Bećković je predstavio svoje mrtve i žive prijatelje, Mihiz je jedan od njih, kao i Meša Selimović kog je tešio na samrti da mu je život vredeo. Gde god se umire i lipsava tu je Matija, da u grob pogura. Iako se slizao sa svakom vlašću, proslavljen hiljadu puta jer ne možemo da pobegnemo od njegove slike i nagrada po novinčinama, on je ipak sâm, sâm,sâm… i kao bezdana jama traži još, još, još pažnje, … šmrc. Možda bi ga rialiti program zadovoljio? Farma, obor, Gicin kokošinjac? Dok gleda sebe na snimku kako priča tzv. šalu sa Duškom Radovićem slatko se smeje i samoobožava, topi se od miline kad se citira i kad drugi to rade. Moramo da ga volimo, više nego Kustu i Slobu zajedno! Oni samo žele našu ljubav i našu smrt za njih.

Govori Bećković šta je poezija za njega, zašto nije umrla. Šta kaže? Kaže to dokazuje ljubav publike, čitanje, verovatno njegovih nemuštih samozadovoljstava u stihu. Da li on zna da čak ni njega ne čitaju, on je samo amblem jedne retardirane politike. Ugoditi puku i njegovim očekivanjima, naći zajednički sadržalac za masu, to je smrt svake poezije, ali za Matiju Bećkovića je upravo suprotno. Zato nije čudno što od nekadašnje kakve-takve retorike i manira ovog pesnika u novijim knjigama nije ostalo skoro ništa, tek praznina i smešna sujeta. Puk ne čita poeziju, puk siluje, pali i ruši. To je mera Bećkovićeve poezije.

U POTRAZI ZA IZGUBLJENOM KAMOM

Segment emisije gde uglavnom mladi ljudi, lepo obučeni i raskomoćeni u foteljama, postavljaju pitanja Bećkoviću koji je na sceni zove se ni manje ni više nego Prustov upitnik. U potrazi za izgubljenom kamom. Šta su ovi koštuničarski uljuđeni omladinci i omladinke spomenarski pitali barda i šta je on odgovarao? Evo par komada.

Jednom nogom već u SANU: Bora Kamočorba

Photo: www.facebook.com

Koja je ideja vodilja pesnika (omraze)?

„Neka bude šta biti ne može ili verujem jer je nemoguće.“ Suicidalni karakter srpskog nacionalizma, sažeto.

Kad je bio najsrećniji?

Kad je dobio 15.000 din za najbolji pismeni zadatak u R. Srbiji u šestom razredu gimnazije. „Tada sam prvi put prozvan i pročuo se kao pesnik.“ Kao što vidimo, nepogrešivo vođen najskupljim rečima, Bećković je pisao samo ono što je mogao dobro naplatiti. Zato mu je to i bio kredo, da bude državni pesnik, a ne neki propalitet pesnički koji veruje u nekakve ideje lepote i druga književna sranja. Bećković je rekao da kada je kao novinar Čika ušao u SANU kontroloru u GSP-u je pokazao besplatnu kartu za vožnju koju je davala SANU i odmah je otkazao onu koji je dobijao u Čiku. Sad vidite koliko su uzvišene ostale misli, inspiracije i aspiracije srpske elite, najumnijih glava i zašto smo tu gde smo.

Da skratim, požalio se Bećković kako Srbi ne odlučuju u svojoj državi, (nego on valjda?), pitijski i samo njemu duhovito odgovarao i izbegavao odgovore, bio sa gostima koji su mogli izgovoriti tek par rečenica u njegovu slavu i morali otići, tonuo je u nemuštost i samozaljubljeni osmeh, u identitet shvaćen samo kao familija i pleme i kao odvratnost prema svemu drugačijem, svetskom, glagoljao je o nekakvom jednom jeziku na početku vremena, mistifikujući sopstveni dilentantizam, sve je bilo toliko tužno da smo i mi koji smo odavno prozreli njegovu pozu bili žalosni što nije bar nešto mogao da kaže, predstavi. Nije bilo niti jednog njegovog stiha na samopredstavljanju (ako ne računamo možda neke odgovore na pitanja publike koja golica SANU ganglije: imao sam ženu, nisam imao muža… smešno, gay friendly, zakaj ne?), što samo govori da imamo posla sa političarem, manekenom, a ne sa pesnikom, sa nekim ko se busa u patriotska prsa kao da nismo preživeli sve u poslednjih trideset godina. Čovek-praznina od kog vidimo samo odelo i šešir, slika koja je vizuelni lajtmotiv emisije, sasvim je odgovarala gostu, kao i baloni koji putuju ka nebu oko njega… sve laži i sva nipodaštavanja života, njegove vrednosti, svi gegovi i bajate šale jedne zločinačke elite rezultiraju samo prazninom i bljutavošću.

Dakle, moraću se vratiti na mečku Gordanu jer sam u njenom veselom izležavanju na steni osetio pravu poeziju i iskrenost. Životinje su ostale čiste, čuvaju humanost, dok su ljudi prestali biti ljudi, pretvorili su se u novac i laž. To su nam pokazali Bećković and friends, na svom primeru.