Kako s vama da pravim Veliku Srbiju?

Pesma nas je održala: Milošević postrojava pesnike, po uzoru na Kaligulu

Photo: Srpski književni klan

“Možemo načelno pretpostaviti da je duh koji ima naklonosti i sredstva za nametanje prisila neprobojan na ironiju. Ne vidimo baš da bi se Hitler, da se poslužimo samo jednim od brojnih primjera, služio sokratovskom ironijom. Jednako je istina, dakle, da je ironija jedinstveno oružje protiv moćnika. Ona upotpunjuje odbijanje utoliko što dozvoljava ne da bi se odbacilo ono što je lažno, već da bi se često govorilo ono što je istinito” (iz pisma Albera Kamija redakciji e-novina)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Sve je spremno?

MIRA MARKOVIĆ: Sve. (Senti.) Uvedi pesnike.

Ulazi, dvojica po dvojica, desetak pesnika zaljubljeno gledajući u velikog vođu. Milošević seda u dnu pozornice, s leve strane, sa suprugom i ostalim velmožama. Kratko ćutanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Tema: smrt. Vreme: minut.

NADA POPOVIĆ-PERIŠIĆ: Ko će ih ocenjivati?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja, zar to nije dovoljno? Sumnjaš u moj ukus?

NADA POPOVIĆ-PERIŠIĆ: Nipošto, gospodine predsedniče.

MIRA MARKOVIĆ: Slobo, da li ćeš se i ti takmičiti?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Nema potrebe. Odavno sam ja napisao pesmu na tu temu.

NADA POPOVIĆ-PERIŠIĆ (žurno): Možemo li da dođemo do nje?

Sve ću ja vas na front: Milošević razočaran poetskom produkcijom

Photo: Šerlok Ćerač

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ja je, na svoj način, recitujem svakog dana. To je jedina pesma koju sam napisao. Urezao sam je u živo meso diljem bivše Jugoslavije. Ali ona ujedno pokazuje da sam ja jedini istinski umetnik u Srbiji i regionu, jedini kod koga postoji apsolutno saglasje između misli i dela.

MIRA MARKOVIĆ (sa razumevanjem): To je samo pitanje moći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Doista. Ostali stvaraju zato što nemaju moć. Meni nije potrebno delo: ja živim. (Pesnicima, grubo.) Jeste li spremni?

SVI: Jesmo!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Onda me dobro slušajte. Vi ćete ustati i istupiti iz reda. Ja ću zviždati. Prvi počinje da čita. Na moj zvižduk, mora da prestane, a sledeći da nastavi. I tako redom. Pobednik je, naravno, onaj čiju pesmu ne prekine zvižduk. Pozor! Sad! (Okreće se Miri, poverljivo.) Svuda je potreban red, čak i u umetnosti.

Zvižduk.

DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV (izlazi sa papirom u ruci, čita nujno i osebujno): Jer, ja sam dečak, a ti surovi kralj. Noje što preživljava smrt svakog od nas…

Zvižduk. Pesnik silazi s leve strane, kao i svi ostali. Ceo prizor se odvija mehanički.

ALEK VUKADINOVIĆ (iz pradavnog počela tamnine):  Odasvud tamni pokrovi prete, teškog li časa umrli svete…

Zvižduk.

DOBRICA ERIĆ (prkosno):  Mi se ne plašimo smrti crne vuge, već ropskog života i bolesti duge. Smrt je česta pojava međ nama Srbima kao što su proleće, leto, jesen, zima…

Zvižduk.

MILOSAV TEŠIĆ (sitnokaluđerski, račanskim krugom):  Nije li biće gašenje žara, pelinov cvetak u krilu majke…

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (urliknuvši): Ama kakve veze imaju pelin i njegov cvet sa ovom temom? Jesi ti normalan? Sve ću ja vas na ratište, dosta je bilo zabušavanja.

Prodoran zvižduk.

Hitler je bar imao Leni Rifenštal: Milošević, setno

Photo: Kuća Bahove muzike

MILAN KOMNENIĆ (tragičnim glasom, sa dna jame):  Sa gubilišta i glavosekovina raste otadžbina, ispod kame od bratske ruke, uz leleke, kroz jauke, točeći krv umesto vina raste domovina, iz bezdanica i golubnjača…

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (uzdiše): Pazi šta pričaš i pišeš. U ovom trenutku to zvuči kao dostava Haškom tribunalu, a ne kao optužba na račun naših neprijatelja.

Zvižduk.

SLOBODAN RAKITIĆ (ja koje mni):  Sve senka smrti biva! Kuće, kraj kojih minusmo, terase, ah, široke terase, lica onih kojih više nema, lice svoje u njihovom licu, u obliku budućeg ploda, i mi, već, pred dverima smrti il rođenja…

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (besno): Tu tvoju senku pas s maslom ne bi pojeo. A nećeš se ni ti od poezije ‘leba najesti.

Prodoran zvižduk.

RAJKO  PETROV  NOGO (pročistivši  grlo  porcijom  krvi):  Zatukoše ga kocima, licem na bele poklade dođu ubice s ocima za pomen da mu pokade…

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (podsmešljivo): Ti to nešto o Meši? Zatukli su ga baš kao što smo Radovan i ja tebe. Lažeš, bre, Rajko, pa se bogu moliš. Ostav!

Zvižduk. Bećković izlazi na pozornicu bez papira.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ti si na redu, Matija. Nemaš papir sa pesmom?

MATIJA BEĆKOVIĆ: Nije mi potreban. Znam sve naizust.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da čujemo.

MATIJA BEĆKOVIĆ (uz malokalibarske gusle):  Ko Boga moli da ne umre, najsramniju smrt je izabrao! Od bolesti ko mre, u postelji, nije umro no živ istrunuo…

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (potpuno razjaren):  Stani, dosta! Koga, bre, ti zajebavaš? Ako nećeš da istruneš u postelji, eno ti front, pa pogini. To bar danas nije problem.

MATIJA BEĆKOVIĆ (prestravljeno): Nemojte, šefe, molim vas. Ako ja nastradam, ko će onda izmučenom srpskom narodu da otkrije da se u vama sadrže dve najskuplje srpske reči – sloboda i Miloš?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Dobro, dobro, neću, šta si se utronjao. (Svima.) Hajde, svi vi, stanite u red. Lažni pesnici su preteška kazna za mene. To ne mogu da podnesem. Hitler je bar imao Leni Rifenštal, a pogledajte se vi na šta ličite! Kako s vama da pravim Veliku Srbiju? Duboko ste me razočarali. Hajde sad svi tako postrojeni u vrstu prođite pored mene, žvaćući papire sa svojim stihovima, da biste zbrisali tragove svoje sramote. Pozor! Sad!

Zviždi kao da daje ritam. Pesnici, idući strojevim korakom, izlaze sa desne strane, žvaćući svoje besmrtne stihove.

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ (veoma tiho): A sad svi izađite.

Na vratima, Nada zastaje, okreće se i stidljivo procedi.

NADA POPOVIĆ-PERIŠIĆ: Predsedniče, ne zaboravite da je ipak lepše sa kulturom.

Milošević je gađa antologijom savremene srpske poezije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ (sam, setno): Zašto sva ta književna bulumenta nema samo jedan vrat…