Ne dam se živ piscima u ruke!

Redakciji e-novina stiglo je otvoreno pismo koje je nadležnima i čitavoj javnosti uputio nož sa stalnim nameštenjem u Klubu književnika. Pismo gospodina noža prenosimo u celini i celosti

Vest da Udruženje književnika Srbije zahteva da se Klub književnika vrati pod njihovu ingerenciju izazvala je pravu paniku u službenim prostorijama našeg restorana. Svu noć su se po kuhinjskim fiokama i kredencima kašike, viljuške, noževi, kutlače, kašičice i ostali pripadnici escajga tresli od pomešanih osećanja straha i besa. Zveckanje se orilo kroz muklu noć, da je neko slučajno ušao u kuhinju pomislio bi da je zdanje u Francuskoj 7 posednuto duhovima, što nije daleko od istine, ali ne radi se sad o tome. Evo o čemu je reč: godine koje smo proveli pod vlašću UKS-Kjuks-Klana bile su prava noćna mora u životu celog personala, taj period smo duboko potisnuli u podsvest, opterećeni brojnim traumama koje su nam naneli takozvani pisci. Ako ponovo dospemo pod njihovu ingerenciju, to se neće dobro završiti. U najboljem slučaju organizovaćemo generalni štrajk, pa nek gosti jedu sirovu hranu rukama, a u najgorem – bićete svedoci masovnog samoubistva escajga i kuhinjskog posuđa. Mi se više živi ne damo u ruke srpskim piscima!

Neka se drugi hvale stranicama koje su napisali, ja se gordim onima koje sam pročitao: Geslo našeg junaka

Photo: Stock

PORTRET NOŽA U MLADOSTI

Da bih vam objasnio zašto se toliko bojimo Uksovaca, moraću da vam ispričam svoju tužnu životnu priču. Još od malih nogu i nožećih nožica oduševljavao sam se velikim delima svetske i domaće književnosti. Svaki trenutak slobodnog vremena provodio sam nad knjigom, uronjen u čarobne svetove koji su mi se otkrivali među koricama, gutao sam sve što bi mi palo pod ruku (bez obzira što nemam ruke), od romana, preko poezije, do eseja i filozofije. Glad za lepotom i znanjem nije me napuštala ni za tren. Pohađao sam Školu za noževe, bio sam odlikaš, štreber, vukovac, uvek sam se isticao među noževima-vršnjacima, tako da sam po završetku školovanja mogao da biram gde ću započeti svoju karijeru. Moji školski drugovi su se otimali za skupštinski restoran i druge kafane gde se okupljala vlastodržačka elita, ali mene politika nije nikada previše interesovala, političari su mi bili dosadni, njihove priče delovale su mi kao čista demagogija, intelektualni obzor skučen, a njihov jezik mi je bio suv, birokratski i nezanimljiv. Sama pomisao da bih iz večeri u veče morao da slušam trtljanja o izgradnji socijalizma sa ljudskim likom, samoupravljanju, stabilizaciji, te – još gore – o zakulisnim radnjama, podmetanjima, intrigama koje su suština ovdašnjeg shvatanja politike, prilično vizantijskog, izazivala je u meni duboku odvratnost. Moj put je bio sasvim drugačiji, trasiran stranicama beletristike nad kojima sam proveo mnogu besanu noć, u saučesničkom čitalačkom zanosu. Život koji se ne obazire na vrednosti iz književnosti za mene nije bio vredan življenja.

Jedini restoran u kojem sam želeo da radim bio je, naravno, Klub književnika, mesto gde se okupljao cvet domaće inteligencije, poprište oštrih književnih polemika, agora na kojoj se raspravljalo o najsloženijim pitanjima ljudskog duha do duboko u noć, a ponekad i do jutra. Tako je bar to sveto mesto izgledalo u mojoj mašti. Jedva sam čekao da konačno diplomiram, da napustim dosadne profesore, monotone učionice i drugove koji imaju sasvim drugačija, prilično vulgarna interesovanja, i da se otisnem na široku pučinu duhovnog života, među velikane pisane reči koji su mi tada izgledali kao polubogovi, da budem svedok nastajanja genijalnih pesama, rađanja ideja za priče i romane, da upijam intelektualnu atmosferu i naučim sve što se naučiti može o životu i svetu, i to iz prve ruke. Zamišljao sam kako večeri i noći provodim na stolu, diskretno odložen u tanjir sa ostacima hrane, i slušam najbolje umove naše zemlje u stvaralačkom zanosu, njihove poetske uzlete, dosetke i doskočice pune životne mudrosti i humora, njihovu dijalektiku, umetničke iskaze, filozofsko-psihološke traktate i mini-eseje improvizovane na licu mesta. Avaj, kako sam bio naivan! Mladost – ludost, i plaćanje danka neiskustvu.

I SRUŠIŠE SE LEPI SNOVI MOJI

Diplomirao sam u junu 1986. godine, a nekoliko meseci kasnije, krajem septembra, zaposlio sam se u Klubu književnika, kao nož-pripravnik. Sam posao nije bio težak, bio sam oštar kao nož i seckao sam sve pred sobom, sitnio sam na zalogaje i zalogajčiće Karađorđeve šnicle, ražnjiće, bele vešalice, ribić u kajmaku, kolenice, jagnjetinu, mlađahnu prasetinu, o ćevapčićima i pjeskavicama da i ne govorim. Ali, ništa od onog što sam očekivao da ću pronaći u Klubu književnika tamo nisam zatekao, snovi moje mladosti raspršili su se već u prvih par dana, da od njih ne ostane ni pepeo ni prah, ni magla ni dim. Istina, Klub književnika, što mu samo ime kaže, bio je dupke pun književnika, ali tamo ni reč nije mogla da se čuje o književnosti. Tih dana procureo je Memorandum SANU u javnost, i svi su zapenili, urlali su nad stradanjem Srba na Kosovu, lelekali nad ugroženim srpstvom u celoj Jugoslaviji, kukali su nad raskomadanošću srpskog naroda na republike i pokrajine, pljuvali su Tita zbog navodnog slabljenja Srbije (često su kapljice te odvratne pljuvačke završavale i na mom nedužnom sečivu), i sve tako nešto bože me sakloni. Književnost su, uslovno rečeno, pominjali samo kad su jaukali iz glasa zbog toga što srpski pisci u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini ne pripadaju više srpskoj književnosti, već crnogorskoj i bosanskoj, ali to zapravo nije imalo nikakve veze sa duhovnim dostignućima, već isključivo sa otimačinom imovine za koju su držali da je bespravno otuđena. Što su manje čitali i poznavali pojedine pisce, to su  ih više osećali kao sopstvenu prćiju.

Teško mi je da rečima opišem šok koji sam doživeo, stravu i užas kojima su moji srce i um bili izloženi, još naivni i nevini, neiskušani životom i njegovim tegobama. Očekivao sam da ću se uspeti na Parnas, da ću boraviti među polubožanskim bićima, u sferama čistog duha, u bistrom vazduhu pevanja i mišljenja, a dočekao me je oduran smrad gliba i močvare koji je izbijao iz svih usta koja su neprestano mlela u restoranu, mnogo više reči nego hranu.

USMENA ENCIKLOPEDIJA GLUPOSTI I BEŠČAŠĆA

Kako je vreme proticalo, situacija je postajala sve gora. Dok su se u početku pomalo i uzdržavali, jer im vlast zvanično nije bila naklonjena, nakon što je Slobodan Milošević preuzeo sve poluge moći, pisci su najzad odahnuli i počeli da urlaju na sav glas ono što im je godinama bilo na srcu. Čega sam se sve nagledao i naslušao tih olovnih godina, da sam zapisao samo mali deo mogao sam da napravim Enciklopediju srpske gluposti i beščašća u najmanje 10 tomova. Međutim, toliko mi je bilo odvratno sve što se oko mene dešavalo da nisam imao snage još i da beležim sve gadarije kojima sam bio izložen. Zasitio sam se ološarija i nadostio gadosti za ceo život.

Iz večeri u veče, iz noći u noć, preda mnom su defilovale otkopane jame po Hrvatskoj, kosti srpskih žrtava koje traže osvetu, najskuplje srpske reči vrcale su iz pesničkih usta [Sloboda(n), Miloš(ević), Kosovo], tražilo se namirivanje krvi, događao se narod po alkoholisanim spisateljskim glavama, pisale su se ode novom vođi „sa suncem u kosi“, zahtevao se obračun sa balijama i ustašama, forsiralo se zaokruživanje srpskih teritorija, insistiralo se da svi Srbi žive u jednoj državi, proklinjali su se austrijski konjušari i ostali minorni narodi koji već decenijama iskorišćavaju naivnu Srbadiju, pevale su se četničke pesme, brade su ponovo ulazile u modu i vijorile se naokolo, svako malo nada mnom su prostirali mape na kojima su crtali granice Velike Srbije (svako prema svom nahođenju) – svi su bili potpuno pomahnitali, opijeni mirisom buduće krvi i zanosom tla. Piscima je išlo na ruku i to što je odjednom sva ta nacionalistička halabuka postala vrlo isplativa, štampani i elektronski mediji otvorili su se za šovenske sadržaje, izdavačke kuće su štampale svakojako srbujuće smeće, pisci su išli na turneje po domaji i dijaposri, para za nacionalne radnike bilo je kao pleve, njihova briga za narod, ogromna ljubav koju su osećali prema nacionu radila je na pogonsko gorivo u šuštavim banknotama. Bio sam svedok na prvi pogled neverovatnih preleta, ideoloških i poetičkih promena – oni koji su do juče pisali panegirike Titu i partiji u rubaški, odjednom su oblačili monaške rize i pojali himne svetom Savi, crkvi i Bogorodici Trojeručici; dojučerašnji svečari koji su pisali pesme prigodnice za 29. novembar i 1. maj, sad su se oglašavali poetskim sočinjenijima za Uskrs i Božić. Lepo je to kasnije Predrag Čudić opisao u jednom epigramu: „Suve šljive i orasi, komesari pa monasi!“

KRATKA ISTORIJA TORTURE

Osim verbalnog, bio sam izložen i drugim oblicima nasilja. Koliko se puta desilo da pesnik oseti kako se u dubini njegovog nežnog bića budi nacionalni zanos, ali se onda ispostavi da mu je samo muka od previše vinjaka, pa se ispovraća direktno po meni. Nekoliko puta umalo da poslužim kao oruđe ubistva. U nedostatku ozbiljnijeg oružja, pisci su u žaru polemike, najčešće oko para ili ljubavnih spletaka, posezali za mnom u nameri da prikolju svog suparnika. Srećom, uvek bi se našao neko dovoljno trezan i priseban da u poslednjem trenutku zaustavi ukoljicu u ubilačkom nasrtaju. O uvredama da i ne pričam – stalno su mi se rugali što sam mali i nejak, nimalo nalik na ponosnu četničku kamu, proglašavali su me za seka-persu među noževima, za sramotu nožarske rase. Kad ih ponese patriotski amok, pisci su udarali iz sve snage po stolu, leteo sam zajedno sa ostalim personalom svuda po sali, gazile su me razne spisateljske budale, sreća da sam nesalomiv, inače bih prošao kao mnogi od mojih kolega koji su živote ostavili u Klubu, tanjiri i čaše su najviše stradali. Svakodnevna tortura trajala je godinama, sve dok su pisci držali vlast nad Klubom književnika, jedva sam pregurao sve muke i nevolje kojima sam bio izložen.

Radni escajg-kolektiv: Personal na okupu, u trenucima predaha od spisateljske torture

Izvor: 3.bp.blogspot.com

U početku sam mislio da te divljačke bahanalije neće trajati dugo, da će građani Srbije svrgnuti zločinački režim sa kojim će biti zbrisani i nadripisci što mi rade o glavi, da će se onda pojaviti neke mlađe, normalnije generacije pisaca koje će, zajedno sa malobrojnim starijim spisateljima koji se nisu kompromitovali vratiti stari sjaj Klubu književnika. Ukratko, nadao sam se da će se brzo uspostaviti neko manje-više normalno stanje. Bio sam prava naivčina. Kad sam shvatio da je zlo nepovratno uzelo maha, pokušao sam da promenim posao, ali je već bilo kasno – kriza je pokosila ugostiteljstvo, narod nije imao para ni za hleb, a kamoli za večerinke po restoranima, posla nije bilo ni za lek, ili, što bi rekle moje nožaste kolege – ni za rec, ni za sec.  Tako da sam ostao u istoj firmi evo već skoro tri decenije. U međuvremenu je teror polako jenjavao, restoran je promenio vlasnika, kriza je pogađala i pisce, samo najveći mufljuzi među njima su se nafatirali i mogli su redovno da svraćaju, većina su bili sitne gnjide koje su radile za siću, a i kod ovih punišića zanos je polako slabio, plamen se gasio, krvoločni žar se stišavao i počinjao da tinja, vremena su se menjala, a sa njim su i naši kameleoni menjali boje i dresove, presvlačeći se u demokrate i protivnike režima balkanskog kasapina. To što su mu baš oni tutnuli sataru u ruke nije ih uopšte potresalo. Većina pisaca se preselila u druge kafane širom grada, da tamo nastave sa riganjem i podrigivanjem mržnje i zla. Kod nas je stanje postalo podnošljivije, uslovi za rad normalni, a u Klub je svraćao uglavnom neki običan svet sa svojim običnim pričama. Mahom dosadno, ali mirno.

JAVNO UPOZORENJE

Nadam se da sad shvatate zašto me je tako snažno pogodila vest da će UKS-Kjuks-Klan ponovo preuzeti vlasništvo nad restoranom i svima nama, nedužnim personalom, i zašto ovako oštro reagujem. Sama pomisao da postoji i najmanja mogućnost da ponovo prođem kroz sličnu torturu, da ponovo slušam iste gadarije ili ponešto ublažene varijante koljačko-spisateljskih bulažnjenja, da me u rukama drži poslednji ološ, najgori šljam i „sline koje nigde nisu prispele“, kako reče Josif Brodski za sovjetsku verziju ovih naših lokalnih lažipisaca – izaziva u meni duboko gađenje, lupanje srca, ubrzano disanje i napade paničnog straha. To ni mnogo mlađi i zdraviji nož ne bi izdržao, a kamoli ja koji bih samo mirno da dočekam penziju. Zato se ovim putem obraćam javnosti i svim nadležnima: Ne dajte nas piscima, inače će da bude sec i rec!

U ime escajga i kuhinjskog posuđa iz Kluba književnika,

Nož Sitnosec, ugostiteljski radnik na terenu