Pravda za rijalitije

Ne treba uopšte sumnjati da naše rijaliti dame pomno prate svetske trendove i da su sasvim dobro upućene u asortiman svakovrsnih plastičnih dildo igračaka, ali, kako se od jedne ekološki osveštene moglo čuti, radije poseže za organski podobnim artiklima poput multivitaminskih banana ili krastavaca. Što je za pohvalu, kao racionalniji izbor i sa finansijskog aspekta

Jeste, gledam rijalitije. U samoodbrani od većih i kancerogenijih zagađivača. I prebaciću daljinac na njih uvek kada s ekrana počnu da mi siluju mozak – fantazmagoričnim poređenjima Srbije sa bogatim i uređenim evropskim državama kojima se može da iskuliraju prednosti učešća i u EU i NATO alijansi; oralnim svršotinama vojnog analitičara kremaljske provenijencije koga plitka pamet još uvek drži kredibilnim stručnjakom; koštunijanskim zlodusima koji stranački-službeno nariču za „otetim“ Kosovom i koketiraju s idejom nasilnog povratka suvereniteta „kad-tad“; relativizacijama uloge domaćih VIP saradnika Adolfa Hitlera; mentalno ugroženim ćiriličarima i sličnim samozvanim čuvarima nedefinisanog, a od iskona poslovično ugroženog, nacionalnog identiteta. 

Eto, zato povremeno gledam rijalitije. A da ih nisam gledala i ozbiljno se udubila u materiju, ne bih pojma imala koliko se korisnih i edukativnih sadržaja tu može naći.

Eto, već sam sastav učesnika zaslužuje pohvale. Zašto? Dok plaćeni prosvetari prevrću očima kad im nadležni državni organ pošalje polaznike „na inkluziji“, u rijalitije ih primaju na angro, ne pitajući za oficijelne dijagnoze. A pošto ni medicina nije uvek načisto gde je granica između patologije i specifičnog izraza ličnosti, ne čudi što je jedna učesnica, kategorički, triput ponovila da ona nije bolesna, već da „samo“ ima „opsesivno-kompulsivni poremećaj“.

Sa humanitarnog aspekta rijaliti programe, takođe, možemo smatrati vrstom blagorodnog azila za socijalno nezbrinute selebritije, što se najeksplicitnije vidi za malo „opširnijom“ trpezom na koju većina ukućana startuje temperamentom izgladnelog kojota. Mada ni ušteda plaćanja 3-4 meseca neke podstanarske gajbe, nije za bacanje.

Pa još… Rijaliti stimulišu i nagrađuju nesputano ispoljavanje primalnih emocija – atavističkih nagona svake vrste, mržnje bez granica, podrugivanja, olajavanja, pakosti, sadističkih tretmana među učesnicima. To, naravno, ima svoje terapeutsko opravdanje, budući da nezdravo potiskivanje emocija očas dovede do čira na dvanaestercu, kamena u žuči, moždane ili bezmoždane kapi.

I nije tačno da u rijalitijima nema šta da traže intelektualke, kojima se, u datom kontekstu, može smatrati sve što ima akademsku diplomu kakvog državnog sveučilišta. Pa tako imamo priliku da gledamo školovanu balerinu kako, u maliganskom odušku, strasno diže i širi noge, silom uvlači predmet svoje nesputane želje u WC, ne mareći za izostanak umetničkog poriva pomenutog čina. I pritom ne ćuti kao riba, poput svojih koleginica igračica-labudica na pozorišnim daskama, već urla, vrišti, dreči, muški psuje.

Vredan pažnje je i slučaj „uspešne“ diplomirane rediteljke, čiji poslednji profi angažman više valjda ni Google ne pamti. Ništa normalnije, nego da makar svoje znanje iz glume iskoristi, pa se već u četiri rijalitija zaredom, više nego uspešno, predstavlja u obličju dežurnog psiha. Teško joj se može osporiti autentičnost.

Ne treba uopšte sumnjati da naše rijaliti dame pomno prate svetske trendove i da su sasvim dobro upućene u asortiman svakovrsnih  plastičnih dildo igračaka, ali, kako se od jedne ekološki osveštene moglo čuti, radije poseže za organski podobnim  artiklima poput multivitaminskih banana ili krastavaca. Što je za pohvalu, kao racionalniji izbor i sa finansijskog aspekta.

A da je diploma ponekad, ipak, precenjena, najbolje svedoči persona koju deceniju unazad pamtimo po sisi simentalki, prosutoj po astalu ispod neimenovane vašarske šatre, koja se u aktuelnom rijalitiju pojavljuje u inkarnaciji verziranog life coach-a. Po miksu hard core „filozofskih“ smatranja i nezamenjivog slatkog pravoslavlja, već sada se ozbiljno kvalifikovala za upražnjenu fotelju na legendarnom Agape prelu.  

Ima još…

Učešće VIP krimosa s dvodecenijskim robijaškim stažom može biti i pokazatelj da su poslovi napolju toliko otanjili, pa je izgubljena dobit manja od honorara za učešće u rijalitiju. No, šalu na stranu, ko bi imao herca da mu prekonosira „ružnu prošlost“ u narodu koji se ponosi svojim hajdučkim tradicijama? I šta ako se sklonio u rijaliti da bi za par meseci odložio odlazak u bajbokanu na dosluženje najnovije kazne – za dilovanje belog praha ispod kupole vračarskog Hrama. Kao veliki vernik, garant je bio vođen poukom da nas Bog sve voli i prašta nam, pa neće da mu zameri za malo biznisa u božjoj kući.

Pa dalje…

Iz rijalitija se, recimo, može naučiti da masovno oslovljavanje sa brate i sestro nema nikakve veze s familijarnim vezama, već služi kao šifra za prijateljsko upražnjavanje neobaveznog vaćarenja, koje se ne računa u seksualno nepoćudna skretanja, zbog čega „ozbiljne veze“ učesnika napolju mogu da budu spokojne.  Nešto kao nevinost movie stara koji se bez emocija kara zarad višeg umetničkog cilja, a ne tek iz profane nužde da smiri majmuna u gaćama ili njegova partnerka vaginin svrbež.

A kad smo već u predelima međunožja, u prilici smo da, hvala rijaliti edukatorima, proširimo svoja medicinska znanja glede genitalija, pa tako saznajemo da se, u okviru areala muških erogenih zona, između čmara i mudnih kesa, nalazi i izvesna zona smejalica, koju damska ruka nipošto ne bi trebalo da pipka, ako ne želi da joj se megapotentni pastuv u trenu pretvori u mešinu koja se trese od neobuzdanog smeha i u totalu joj sjebe erotski ugođaj.