Krvava sisa majke Srbije

Photo: LA

Telo je „zatvor“ ali i „prolaz ka beskrajnom“, ono nas odvaja ali i povezuje sa svetom. Motiv zarobljenosti i zbog toga odlaska na put, na putovanje, želja za oslobađanjem od statike i mrtvila prošlog, lažnog, dok se uz put razgleda simulakrum sveta, mešavina realnog i virtuelnog, dok se aktivno učestvuje u tom miksu i galimatijasu i pokušava da se formuliše ta nova realnost, „nova domovina“, bilo gde, jer stara se raspala, i u kojoj važe neka druga pravila, moglo bi se reći, tipičan je „tucićevski osećaj sveta“, ono po čemu možete prepoznati poeziju ovog autora.

Nastavljamo feljton o pesničkim knjigama Siniše Tucića kao o jedinstvenoj pojavi na našoj oskudnoj i korumpiranoj pesničkoj sceni. Posle „Betonske kome“ koju su činile uglavnom kraće pesme sa brzom i jakom poentom, anarhistički neobavezne i nepovezane međusobno nekom centralnom temom ili motivom, osim ako to nije, za prvu knjigu retko viđena, izražena pesnička samosvest autora, traženje glasa i materijala, isprobavanje raznih prilaza poetskom i autopoetskom, sledeća knjiga Siniše Tucića, „Krvava sisa“, izašla nakon pet godina, 2001. godine, svojevrsno je iznenađenje, ne samo za onog ko je čitao „Betonsku komu“, nego i u širim razmerama.

Siniša Tucić, Krvava sisa (roman 1995-1997), SKC, Beograd, 2001.

Mekika građanskog rata

Kao značajnu stvar prvo treba pomenuti predistoriju objavljivanja Krvave sise koja govori o etičnosti i osvešćenosti autora u turobnim vremenima, čime retko ko može da se pohvali kod nas. Naime, većina pesama ove knjige bila je već napisana i pre izlaska Betonske kome (1996), ali je pesnik Siniša Tucić 1998. godine doneo odluku da neće objavljivati ništa od poezije na srpskom jeziku dok ne ode sa vlasti balkanski kasapin Slobodan Milošević. Na primer, odbio je da Radmili Gligić dâ pesme da se pročitaju na Trećem programu Radio Beograda. U tom periodu izašla mu je jedino pesma Domaćinstvo zla iz Krvave sise u listu Danas ali – na kineskom. O toj odluci postoji pisano svedočanstvo Srđana V. Tešina u Kikindskim novinama. Posle sukoba na Kosovu i uvidevši da poezija ne može ništa promeniti, Tucić je zauzeo stav koji dovoljno govori o moralnom osećanju dvadesetogodišnje ličnosti, koja opšti interes stavlja ispred ličnog. Koliko je to izuzetno u našoj društvenoj kaljuzi i apokalipsi, u ratnom i poratnom kulturnom brlogu samoproglašenih veličina, ratnih huškača i postmodernih ignoranata, i njihovih mladih ispraznih poltrona, procenite sami. Tucić je, međutim, nastavio da piše tekstove i kritike, poput npr. ovog iz 1998. godine: Poslednji džokeri memorandumske elite.

Pobuna i provokacija: Krvava sisa

Photo: Dragoljub Stanković

Generalan utisak dok se čita Krvava sisa blizak je Remboovoj formulaciji pevanja kao o rastrojstvu svih čula, sa dodatkom da se u pesmama Krvave sise rastače i svet, mešaju se različiti nivoi stvarnog. Pored subjektivnog razglobljavanja, i okolni, savremeni svet jezivo je rastrojen. I ova, druga Tucićeva knjiga poezije ima neočekivani podnaslov: roman 1995-1997. Jedna od važnijih smisaonih linija pevanja u knjizi je neobičan doživljaj (sopstvenog) tela, različita manipulacija organima i prljavim slikama tela, ali to je potpuno prožeto pokušajima opisa i umetničkog definisanja duha epohe u ratnom i postratnom periodu Srbije. Razoreno je telo lirskog ja, zemlja, ranija psihologija, država, sistem vrednosti i potrebno je orijentisati se u novom, ma koliko ono bilo odvratno ili nepojmljivo. Pesnik kao da želi povezati nepovezivo, najdalje krajeve i suprotnosti, i time odgovoriti na pitanje u kakvom to svetu živi. Podnaslov bi se mogao tumačiti kao romantizujuća, romanizirajuća želja autora da se navedene grozne godine sagledaju i smeste u priču. Ako možete ispričati priču o nečemu, time ste ga savladali, ma koliko da se to o čemu govorite činilo užasno i fatalno, tim zahvatom, otklonom ga romantizujete, pravite ironičnu distancu spram njega.

U svakom slučaju, čitanje ovih pesama jak je doživljaj, kao da se pored opresivne i ratne svakodnevice u autorovom životu dešavalo još nešto što je tražilo formulisanje, prevazilaženje, nekakva telesna avantura, teskoba koju smo osetili, naslutili već u Betonskoj komi. Telo je zatvor ali i prolaz ka beskrajnom, ono nas odvaja ali i povezuje sa svetom. Motiv zarobljenosti i zbog toga odlaska na put, na putovanje, želja za oslobađanjem od statike i mrtvila prošlog, lažnog, dok se uz put razgleda simulakrum sveta, mešavina realnog i virtuelnog, dok se aktivno učestvuje u tom miksu i galimatijasu i pokušava da se formuliše ta nova realnost, nova domovina, bilo gde, jer stara se raspala, i u kojoj važe neka druga pravila, moglo bi se reći, tipičan je tucićevski osećaj sveta, ono po čemu možete prepoznati poeziju ovog autora. U izabranim pesmama Pobacani pasvordi iz knjige u knjigu motiv zarobljenosti je eksplicitno obrađen u nekoliko pesama (Zagušljiva soba, Zarobljenost, Zatvoreni svet), a automobil u ovom kontekstu pominje se nekoliko puta pre nego postane jezivo bezopasni automibilčić iz dečijeg luna parka u pesmi Kad se setim proleća 1999 (Metak). Moglo bi se reći da to pokazuje da se lirsko ja na neki način, najzad pronašlo, osvestilo u toj surovoj igri zločina, ratova, korumpirane nacionalističke elite, ono je delimično pomireno sa pejzažom postgenocidne Srbije i sada samo posmatra tu igru, ne beži i ne traži novu domovinu, nego nam govori o nostalgiji za mogućnošću bilo kakve promene.

Koliko i kako mu je stalo do sveta i poezije autor nam pokazuje odmah u odličnoj uvodnoj pesmi Krvave sise, pod naslovom Fucking poetry: Postigao sam uspeh u životu/ promenili su mi pampers pelene/nadojen iz krvave sise/pućkam od zadovoljstva… fuck me/fuck you/… počeo je rat… Kao i u prvoj pesmi Betonske kome i ovde postoji spoj nemoći lirskog ja i obrnuto proporcionalne moći poetike. Da bi se imao relevantan uvid u svet poželjno je biti u inferiornoj poziciji, u poziciji onog ko trpi i poima, oseća, to je bitno ljudska, humana perspektiva koja pruža mogućnost ironije i sažimanja, sveobuhvatnosti pogleda. Ili kako bi rekli u hrišćanskom ili taoističkom duhu: predavanje nečemu umetnički je pogled na svet, slabost je snaga.

Kada smo tako zakoračili u knjigu, samosvesno i bezobzirno iskreno, pankerski, slede pesme i stihovi koji razbijaju u paramparčad lažnu sliku sveta iz medija i grade samo svoju, ne obazirući se ni na kakve poetsko-ideološke stege i pravila. Vrtoglave asocijacije koje čine najbolje pesme iz ove knjige čitaju se kao urnebesni humor o strašnom dobu pesnika. Kao u pijanoj lađi sve je jezički nabubrelo kao pred pucanje, natopljeno telesnim izlučevina i slikama, višesmislenošću – svedočimo obilju raspada. Kratak pregled raspadanja sveta i lirskog subjekta dešava nam se pred očima i mi ne možemo da uhvatimo logiku tog kreativo-razornog stila, samo idemo iz metafore u metaforu dok se ne razbijemo o poentu, zadovoljni i iznenađeni, zabezeknuti koliko se daleko može ići u spajanju potpuno različitih registara i aspekata stvarnog, stvari i bića, situacija. Pesnikova ruka bila je relativno sigurna u pisanju Betonske kome, dok je u Krvavoj sisi to već jezički i stilski osvojen, suveren stil, osećamo da se kaže tačno ono što se htelo reći, pesme su primetno duže i u njima su slabija mesta posledica izvežbanosti a ne nesigurnosti, viška a ne manjka tehnike. Kao ilustraciju za rečeno evo nekih pesama iz knjige Krvava sisa koje su ušle i u knjigu odabranih pesama Pobacani pasvordi:

Lenja pita, vredna koža, napredna dlaka

Životinja gleda čovekovu kožu,

posle razvlači lenju pitu

Čovekova dlaka bocka blok životinjskih zenica

Photo: Stock

Dlaka raseca plastično uvo

nesrećnog rejvera

koji ne može da izvuče prste

iz rejv-rukavice kao sterilizatora

Plastično uvo nesrećnog rejvera

povezano je sa mozgom

i mozak je plastično-staklen

i zamišlja rejv u tetrapaku

a tetrapak razvozi kamion

u obliku vele-grada

Velegrad u kome je rejver

napredna dlaka, plastična

anti-mega uduvana zvezda

A tu je i metalni Sid Višius,

i kameni Mik Džeger

koji se bezuspešno trka

sa tetra-pakom koji trči

pored stanova iz kojih miriše lenja pita

A automobil je parkiran

i ja se punim

u njegovom akumulatoru.

Avangardno, osvežavajuće tretiranje reči, jezika, vidljivo u naslovu ove pesme, jedna je od najduhovitijih osobina Krvave sise, ali Tucić se na tome nije zadržao, i njegova imaginacija je vrtoglava i provokativna, on kreira čitav jedan poetski svet koji funkcioniše poput virtuelnog organizma, i koji je ogledalo, parodija i kritika sveta u kome živimo, iz pozicije pasivno-aktivnog lirskog ja, kako smo ga opisali. U svojoj poeziji Tucić koristi sve što mu može pomoći da što bolje oslika svoj poetski vidokrug, poseže on za likovima i idejama iz istorije književnosti i civilizacije, pop kulture, iz svakodnevice sa njenim brendovima i trivijom. To je jedna važna osobenost pevanja ovog autora i ona ukida podelu na tzv. visoku i nisku kulturu, podseća nas da je duhovitost pre svega erudicija koja oslobađa, ne opterećuje, mi se smejemo čitajući Tucića kao što se smejemo čitajući Rablea, renesansno okrepljeni jezikom.

Sledeća pesma koju navodimo svojevrsna je postmoderna, surova parodija biblijskog predanja o stvaranju sveta sa poentom, verom, da poezija, reč, dolazi i na kraju, kao što i Tucićeva poezija govori o krahu našega sveta.

Doba noževa sa polomljenim drškama

Lepota ja bila kuća

dok još ništa nije postojalo

osim atoma koji nije mogao da se deli

onda je bila reč

na početku beše reč

Izvor: indianexpress.com

koja je najavila doba noževa

noževi nisu imali polomljene drške

nego su brzo seckali svi

i mesec i more i oblak

posle oblaka nož je isekao prvo biće

mokro, slano i prašnjavo

kroz potok je prokrvarilo

toplota se stvarala

dodirima noža

nož je krčio šumu, pa je probio u jaje

metal je posekao krila kokošci

metal je prokrčio

put do atomske bombe

atomska bomba veliki đavo iks iks veka

čekam sada,

polako lomimo drške noževa

gradimo brane krvavom potoku

i na kraju će biti reč.

Tucić je angažovani pesnik u smislu da promišlja doba u kome živi, ideologije i društvene fenomene, to je jedna od bitnih karakteristika njegove poezije. Po sebi to ne mora biti niti dobro niti loše, važno je samo koliko je književno uspelo, što je ovde slučaj u najboljem smislu, što znači da je posredovano na umetnički i jezički izuzetno uspešan i efektan način. U sledećoj pesmi možemo prepoznati Exit festival, duh i stvarnost devedesetih godina datih u kritičko-poetskom ključu, skoro muzičkom, ritmičnom, sasvim rejverski.

Plastična planina

Okupljeni rejveri, sklupčani u kutiji

padaju iz aviona na pistu osiguranja

na plastičnu planinu iz koje izlaze krvavi noževi

u krvavoj kutiji malje mrtvog rejvera

Photo: Veljko Živković

rejv party u planini

diskoteka u krvavoj tvrđavi

u krvavoj tvrđavi, zidovi su crveni

rejveri poznaju zidove

njihovu crvenu boju

jedu krvavu parčad

krvava slova memoranduma u banji

banja je rejv žurka

u maljavoj tvrđavi rejveri se banjaju

tresu se i klate

jedu parčad zidova

krvava rejverska usta

rejveri skaču u tvrđavi

tvrđava je šuplja kao frula

krvava kao stari štap

koji je rejveru iskopao oko

koji je rejvera iščupao iz maljave države

iz države bez heroina

iz embarga bez benzina

u krvavoj tvrđavi

rejvuju šuplji rejveri

šuplji rejveri u plastičnoj planini

formularu osiguranja

šupljoj tvrđavi državne diskoteke.

Posle čitanja Krvave sise osećate se pregaženi, krvavi, vrti se u glavi od količine duhovitosti i ludačke vožnje u svim pravcima stvarnog, virtuelnog i telesnog. U Krvavoj sisi autor kao da i nije hteo da piše Poeziju, onu koja se može citirati, sa velikim P, kao primer za udžbenike i fine profesore, nego su u pesmama Krvave sise, kao kod autora Tradicije avangarde (Vojislav Despotov, Vujica Rešin Tucić), lirski bes i prelaženje svih granica toliki da i ne možemo lako zapamtiti stihove iz ove knjige, ona je sva uznemirenje, odsečeni komad tela, ljudskog, životinjskog, sa plastičnom protezom, komad koji je raznet granatom, odvratan ali istinit, to je krvava sisa ideologije, građanskog rata, palanačkog života, na koju smo svi zakačeni, ali samo beskompromisni i samosvesni kreativci imaju petlju da je ovako žestoko naslikaju, kao što je to Tucić uradio. Krvava sisa je pobuna i provokacija, kao komad mesa bačen na beton u obliku znaka za hipi pokret na naslovnici knjige. Novinom postupka i sveobuhvatnošću zahtevna je za čitanje i zato se o njoj i nije mnogo pisalo, skoro ništa. Krvava sisa je pesnička bomba, diverzija, eksplozija mladog duha zgađenog nad bestijalnošću svog vremena i mi vidimo, neposredno posle nje, samo kako na sve strane lete delovi tela, organi, predmeti.

Moglo bi se i reći, ako se ipak ne radi o mojoj kritičarskoj nemoći i lenjosti, i da su pesme ove knjige čist pank, u smislu kao da se opiru klasičnoj analizi, radu razuma koji bi umanjio njihovu napetost, sinesteziju, živopisnu apsurdnost, iza koje slutimo jaku, skrivenu, implicitnu logiku u nepredvidivosti slika i metafora, fascinantan i prefinjen rad imaginacije, jer ovde nema pesme bez poente. Izmiču ove pesme kreativno-rušilačkog remboovski orijentisanog osamnaestogodišnjaka, a ko nije bio takav kao mlad, nije ni bio mlad, izmiču one mirnom peru i kao da samo traže da se učestvuje u njihovoj ludosti-mudrosti, da se uživa u njima. Tako konzumiramo moderno slikarstvo, nadrealizam, muziku, rock and roll, džez, i o tome je teško pisati precizno, tu važi pravilo da: ili si osetio o čemu se radi i možeš ponovnim doživljajem produbljivati osećaj ili ti to niko ne može objasniti.   

Jedan letimičan izbor najuspelijih pesma Krvave sise koje nisu ušle u izabrane pesme Pobacani pasvordi, mogao bi biti: Mansarda, mali stan, u mekiki građanskog rata, Mali Buda, Egzotični išijadikus u raju, Rejverska pomorandža, U ime gospode, Nepokretna glina i pokretni košarkaš, Upoređivanje bubrega, Pekmez od marihuane, Hoće li post-moderna umeti da peva kao što je moderna pevala o njoj, Pankerske spajalice u električnom metrou... Evo par njih koje dovoljno govore o pesničkoj perspektivi Siniše Tucića.

Mansarda, mali stan, u mekiki građanskog rata

Mansarda, mali stan

džaram kosu moje drage

u mekiku ispljunem krv

dosadnog nedeljnog popodneva.

Gimnazija „Isidora Sekulić“: Učenik Siniša Tucić

Photo: LA

Igramo džambo kocke

ja i moja draga,

kroz okozor gledam

fabriku džambo kocki

u kojoj ljušte bubrege

iz koje se čuje smrad

pravilan geometrijski oblik

između dve frakcije

kocke od ljudske kože

u građanskom ratu

ja i moja draga

igramo džambo kocke

peku se mekike u našem stanu

komšija smrdi na krv

koju sam ja pljunuo

u tiganj gde se peku mekike

brašno iz ratnih rezervi

ja i draga

ne može niko ništa

u građanskom ratu

zelena smola se dere

urliče na sav glas

dok sova plovi rekom u čamcu.

Photo: www.dlreamer.com

U ime gospode

U ime gospode mleko košta

zaklano jagnje, jare i svinju

koja je nekad disala.

Isprana svinjska creva

napunjena mesom.

Bivša krmeća noga suši se

na terasi.

U ime jebene gospode

ljudi robuju besmislenim idejama,

ciljevima koji nemaju svoje dupe.

U ime svinja iz počasnih loža,

koje gledaju ljude

Photo: Stock

kako se valjaju u blatu.

U ime debelih govnara

koji slušaju operu.

Naduveni, guzati pevači,

sa žarom im pevaju.

Lažu gospoda da novac kvari ljude,

da bi nas utešili.

Jebi utehu.

Kanalizacija se puni govnima,

drage nam gospode.

Dabogda im kosa opala sa glave.

Dabogda im crvi izjeli želudac.

Deca će im dolaziti na groblje.

Dabogda se najeli govana

i izgubili bitku kraj Armagedona.

Nadamo se da ćemo jednom imati širi izbor iz poezije Siniše Tucića ili još bolje sabrane pesme ovog autora, jer bi se tako stekao pravi uvid u jedan koherentni pesnički svet i u specifičnu motivaciju pevanja jednog od najboljih pesničkih glasova postgenocidne Srbije.