Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Sovjetska erotska azbuka

Seks iza gvozdene zavese

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: animalnewyork.com

Početkom 1918. godine na ulicama Saratova su se pojavili plakati Gubernijskog saveta narodnih komesara. „Objavljuje se nacionalizacija žena!“ – vrištali su naslovi na njima. U nastavku se mogla pročitati idejna deklaracija autorâ dokumenta: „Dosadašnji zakon o braku je klasičan proizvod socijalne nejednakosti, koja mora biti iskorenjena iz Sovjetske Republike!“ U rečenicama koje slede detaljno su izložena pravila eksproprijacije dama. Svaka žena u dobi od sedamnaest do trideset godina, bez obzira na bračno stanje, dužna je da svoje draži stavi na raspolaganje „građanima muškarcima“. Svaki radnik koji izdvaja 2% ličnog dohotka u poseban fond ima pravo da tri puta nedeljno, u terminima ne dužim od tri sata, koristi telo „građanke žene“ po slobodnom izboru. Autori ovog teksta su ipak uzeli u obzir i prava „građana muževa“; oni su imali prvenstvo u korišćenju svojih žena

„Građanin muškarac može tri puta nedeljno polno opštiti sa svakom građankom ženom“ – objavili su sovjetski seksualni aktivisti. Pored toga, želeli su i da se azbuka uči iz porno-čitanke. Seksualna revolucija je ipak kratko trajala, a u SSSR-u je, zahvaljujući Staljinu, ubrzo ponestalo i seksa.

„U SSSR-u nema seksa“ – izjavila je 1986. godine Ljudmila Ivanova, učesnica čuvenog „ženskog“ telemosta između Lenjingrada i Bostona. Malo ko zna da ova krilatica nije bila ništa drugo do Ruskinjin odgovor na pitanje o erotici u reklamama, međutim, ona je u masovnom sećanju momentalno zapisana kao nenamerna ali savršeno uspela sprdnja na račun sovjetskih medija. U Zemlji Sovjeta su, naime, sredstva javnog informisanja bila gotovo sasvim oslobođena svih oblika erotizma. Umesto ljubavnika u strastvenom zagrljaju, televizija i štampa su prikazivale velikodostojnike koji se ljube u usta i aseksualne pionire. Ta medijska hipokrizija bila je rezultat zvanične vizije sovjetskog čoveka kao partijskog šrafa lišenog svake strasti. U potrazi za erotskim sadržajima građani SSSR-a su čak bili spremni da, među ostalim, prate i poljske medije, od početka sedamdesetih godina sve otvorenije za „ružičaste“ sadržaje.

Ilusracija: Sergey Merkurov

Tokom političkog otopljavanja u drugoj polovini osamdesetih, u SSSR-u dolazi do kulturnih promena, otvara se diskusija o erotici, a rado citirana izjava Ljudmile Ivanove svakako je doprinela postepenom uvođenju normalne slike ljudske telesnosti u sovjetske medije. Rečenica „U SSSR-u nema seksa“, izgovorena u živom programu, podstakla je građane na intimne ispovesti. Na stranicama novina se sve češće pojavljuju reportaže u kojima građani opisuju bračnu zajednicu. Većina njih ponavlja istu matricu – u običnoj sovjetskoj porodici nema erotike, jer nema pozitivnih primera na koje bi se ljudi mogli ugledati i zahvaljujući kojima bi erotski odnosi mogli nastati. I tako se diskusija o odsustvu golišavih scena na televiziji i filmu premetnula u ozbiljnu raspravu o ograničenjima sovjetskog čoveka.

Aktivisti prve seksualne revolucije

No da li je slika nežnosti, čak i onih bračnih, oduvek bila tretirana u SSSR-u kao tabu? Devedesetih godina prošlog veka, kada se sovjetski blok raspadao a granice otvarale za ljude i robu, Rusija je prošla ubrzani kurs erotike i pornografije. Na talasu tih kulturnih promena počelo je sistematičnije proučavanje istorije sovjetskih medija i propagande, ovog puta bez ideoloških pritisaka. Ispostavilo se da je kultu zdravog, aseksualnog tela i uzdržljivih bračnih odnosa, koji je utemeljio Staljin, na početku dvadesetog veka prethodila kratka ali vehementna seksualna revolucija. Događaji koji su se tada odigravali u mladoj boljševičkoj državi šokirali su ne samo Ruse nego i najliberalnije posmatrače sa Zapada.

Ilusracija: Sergey Merkurov

Za sovjetsku seksualnu revoluciju odgovorni su vođe proletarijata i liberalni umetnici. Međutim, veoma važnu, premda nezapaženu ulogu u tim društvenim promenama odigralo je i seosko stanovništvo.

Otkad je sveta i veka umetnici ispoljavaju izvesnu sklonost ka seksualnim hirovima. Ipak, grupa Srebrni vek, formirana u Rusiji na prelasku iz 19. u 20. vek, pokazivala je naročito interesovanje za tu oblast. Njeni tvorci su, između ostalog, nameravali da preispitaju ustaljene muško-ženske odnose. Njihove „srede u kuli“ ušle su u istoriju ruskog morala. Obično bi započinjale predavanjima i diskusijama, nakon kojih bi, kako kaže legenda, usledile orgije. Cela Rusija je bila u transu zbog tih sreda. Priča o jednoj učesnici, mademoiselle Ljubovi Mendeljejevoj, prekrasnoj i bogatoj ćerki poznatog akademika, posebno je rasplamsavala emocije. Ta gospođica se pridružila srebrnim boemima, odbivši prethodno bračnu ponudu dvojice bogatih i uticajnih kavaljera. Vrlo brzo je našla ljubavnike – pesnike Andreja Belog i Aleksandra Bloka, s kojima je živela u slobodnoj vezi. Poliamorija Ljubovi Dmitrijevne opasno je uzdrmala carske konzervativce i crkvene jerarhe. Moralna liberalizacija među proleterskim aktivistima odigravala se pak nešto drugačije nego ona u umetničkim krugovima. Na kongresu socijaldemokrata 1903. godine u Londonu Lav Trocki dobija zadatak da izradi novu teoriju seksualnosti. U to vreme nastaje i dokument koji odbacuje brak kao buržoaski relikt. Tekst su podržale poznate feministkinje Klara Cetkin i Roza Luksemburg. I danas im možemo biti zahvalni ne samo za osvešćivanje ženskog sveta nego i za propagiranje slobodne ljubavi. Proleterski aktivisti su i praktično podržavali seksualno oslobađanje. Najaktivnije u ulozi učiteljica slobodne ljubavi bile su ruske revolucionarke koje su se upuštale u odnose sa nepoznatim političkim zatvorenicima ne bi li im obodrile duh. Jedna od tih utešiteljki zavirila je i u sibirski kućerak Vladimira Lenjina. U pitanju je njegova kasnija nerazdvojna životna saputnica – Nadežda Krupska. Ipak, vernost revolucionarnoj ideji nije išla rame uz rame sa monogamijom. Boljševički vođa je u emigraciji živeo u ljubavnom trouglu s Krupskom i neodoljivom Inesom Arman.

Ljubov Dmitrijevna Mendeljejeva
Izvor: pinimg.com

Uloga ruskih seljaka u sovjetskoj seksualnoj revoluciji bila je podjednako velika kao uloga umetnika i boljševika, iako u sebi nije imala ništa od razigrane boemštine niti od proleterskog utešiteljstva. Nakon agrarne reforme 1861. godine carski seljani su morali ne samo da otkupe vlastitu zemlju već i da plaćaju porez na njeno korišćenje. Ovi nameti su strahovito opterećivali selo, pa su mladi muškarci napuštali porodicu i hrlili u gradove, u potrazi za poslom. Razdvajanje bračnih parova rezultiralo je raskalašnošću. Nisu samo mužiki bili ti koji su tražili utehu u zagrljaju usputnih žena. U skladu s viševekovnom ruskom tradicijom, za vreme muževljevog odsustva o ženi je brinuo svekar, koji je istovremeno bio i glava porodice. Taj alfa mužjak, na selu poznat kao baljšak, bio je spreman da zamenjuje svog sina i u postelji. Stoga su se na početku 20. veka u ruskoj provinciji mogli naći pravi pravcati haremi.

Uoči Prvog svetskog rata je, dakle, veliki broj Rusa upoznao i spoznao slobodnu ljubav. Neke od njih je kasnije samleo žrvanj revolucije. Ipak, u zemlji Sovjeta su i u međuratnom periodu prošlog stoleća seksualni aktivisti imali svojih pet minuta.

Objavljuje se nacionalizacija žena!

Početkom 1918. godine na ulicama Saratova su se pojavili plakati Gubernijskog saveta narodnih komesara. „Objavljuje se nacionalizacija žena!“ – vrištali su naslovi na njima. U nastavku se mogla pročitati idejna deklaracija autorâ dokumenta: „Dosadašnji zakon o braku je klasičan proizvod socijalne nejednakosti, koja mora biti iskorenjena iz Sovjetske Republike!“ U rečenicama koje slede detaljno su izložena pravila eksproprijacije dama. Svaka žena u dobi od sedamnaest do trideset godina, bez obzira na bračno stanje, dužna je da svoje draži stavi na raspolaganje „građanima muškarcima“. Svaki radnik koji izdvaja 2% ličnog dohotka u poseban fond ima pravo da tri puta nedeljno, u terminima ne dužim od tri sata, koristi telo „građanke žene“ po slobodnom izboru. Autori ovog teksta su ipak uzeli u obzir i prava „građana muževa“; oni su imali prvenstvo u korišćenju svojih žena.

Izvor: trinixy.ru

Ova proklamacija bez presedana izazvala je paniku u saratovskom okrugu, pa su čitava sela prebegavala u obližnju Tambovsku guberniju ili kod donskih Kozaka, gde su na snazi bili drugi zakoni. Lokalna nacionalizacija žena uznemirila je i predstavnike centralne vlasti. Međutim, pre nego što su boljševici iz Petrograda doneli ikakvu odluku, anarhisti su već stigli da pobiju saratovske komesare. Fama o revolucionarnom dekretu se ipak pročula, pa su ubrzo slični plakati osvanuli i na stubovima Kronštata i Vladimira. No panično stanje nije dugo potrajalo. Sve dalje akcije autorâ ovih krajnje šovinističkih dekreta, slično kao u Saratovu, ugušili su nesalomivi anarhisti.

Inovativna društvena rešenja nisu bila proklamovana samo u provinciji. U Moskvi je izvesni Hvatov, u ime Komiteta udruženja slobodnih anarhista, napisao Dekret o zajedničkom posedovanju ruskih devojaka i žena i objavio prenos u državno vlasništvo svih žena u dobi od sedamnaest do trideset dve godine. Naveo je i pravila korišćenja ovih „nacionalnih dobara“. On se, za razliku od svojih kolega iz zabitih gubernija, nije zadržao samo na deklaraciji već je u jednoj brvnari osnovao Komunarsku palatu ljubavi. Bez pô muke je privoleo mlade i atraktivne učesnike za svoj projekat. U prvu sobu palate ljubavi uselilo se deset devojaka, u drugu isto toliko mladića. Treća soba je služila za zajedničku konzumaciju. Kako piše tadašnja štampa, nije prošlo ni mesec dana a autor dekreta o zajedničkom posedovanju završio je u zatvoru.

U to vreme panteon vlade Sovjetske Republike bio je šarolik kao odeća francuskog klošara. Bilo je tu simpatizera i Lenjina i Trockog, anarhista i ratnih heroja. Za osuđenog Hvatova se, potpuno neočekivano, zauzela figura s vrha boljševičke vlasti – načelnica Ženskog odeljenja, odnosno ministarstva žena, feministkinja Aleksandra Kolontaj. Komesarka je tokom rasprave iznela argumente da građanin Hvatov deluje u cilju odbacivanja starog poretka i da dom koji je osnovao predstavlja obrazac koji treba slediti. Sudije nisu smele da se suprotstave drugarici Kolontaj, pošto je bila jedan od najbližih Lenjinovih saradnika, pa su oslobodile seksualnog aktivistu. Hvatovu se, po izlasku na slobodu, nije dalo da dugo radi na njivi moralne obnove Sovjetske Republike. Slično kao u slučaju komesarâ iz Saratova, Kronštata i Vladimira, i njemu na vrata ubrzo zakucaše anarhisti, te aktivista ispusti svoju plemenitu dušu na pragu svoje palate ljubavi.

Ljubav kao čaša vode

Aleksandra Kolontaj, Hvatovljeva braniteljka i „apostolka slobodne ljubavi“ (kako je naziva Norman Dejvis) obavljala je od 1917. do 1918. godine funkciju narodnog komesara za društvena pitanja. Tada se proslavila kao zagovornica novog sovjetskog morala. Njeno delovanje je, između ostalog, obuhvatalo i širenje seksualnog obrazovanja. Tako su u sovjetske škole dospeli uxbenici seksualne gramatike. Ova akcija je naišla na ogromno protivljenje roditelja, pa je boljševička vlast bila prinuđena da od nje odustane. Kolontajeva se, međutim, nije dala obeshrabriti, već je započela novu kampanju pod nazivom „Ljubav kao čaša vode“. „Razmena emocija i seksualna bliskost jesu prirodne ljudske potrebe, isto kao uzimanje tečnosti“ – argumentovala je. Ova pohvala seksualnosti je podelila boljševike. Većina njih – sa Lenjinom na čelu – ocenila je teoriju kao previše novatorsku. Ipak, među petrogradskom i moskovskom omladinom našli su se i vatreni zagovornici ovakvog pogleda na ljudsku seksualnost. Odbijanje seksualnog odnosa s nepozantom osobom za njih je značilo isto što i biti buržuj. Povrh toga, Aleksandra Kolontaj se zalagala za apsolutnu liberalizaciju pravnih propisa u vezi s brakom i abortusom. Zahvaljujući njenom trudu, bračni parovi u zemlji Sovjeta su dvadesetih godina prošlog veka mogli da dobiju razvod na daljinu. Dovoljno je bilo da sudu pošalju pismo u kom iskazuju želju da se rastanu. A abortus nije više bio krivično delo, kao u carsko doba, već se najnormalnije obavljao na zahtev.

Apostolka slobodne ljubavi: Aleksandra Kolontaj
Izvor: lenaeinhorn.se

Sve akcije koje je Kolontajeva preduzimala u cilju promovisanja seksualne revolucije zdušno su podržavali nudisti i umetnici. Pod vođstvom Karola Radeka, komuniste rođenog u Poljskoj, mladi ljudi su goli paradirali po Moskvi i Harkovu. Već od 1918. godine mogli su se videti u javnom prevozu, u velikim prodavnicama ili kako defiluju glavnim gradskim arterijama. Gradski nudizam su, pored omladine, praktikovali i brojni prominentni boljševici. Stopirao ga je tek 1926. godine Nikolaj Semaško, ministar zdravlja, obrazloživši da sovjetska klima ne pogoduje golotinji. Pored parade golaća, jednako značajna podrška Kolontajevoj bilo je i stvaralaštvo Sergeja Merkurova. Ovaj učenik Ogista Rodena, čuveni autor spomenika Lenjinu i Staljinu, stvorio je dvadesetih godina „Sovjetsku erotsku azbuku“ (Советская эротическая азбука). Ovaj nekonvencionalni bukvar sadržao je slova u kojima su bili nacrtani građani u najraskalašnijim mogu-ćim seksualnim pozama. Nije teško zamisliti kakvo je interesovanje izazvala ova publikacija među neprosvećenom svetinom. Postoje i filmske hronike u kojima su ovekovečene vremešne analfabete zdušno prionule na opismenjavanje iz Merkurovljevog bukvara.

Ilusracija: Sergey Merkurov

Iako nije bila glavni cilj boljševičkog delovanja, sovjetska seksualna revolucija je uspela da zaintrigira veliki broj posmatrača sa Zapada. Na zasedanjima Overmenove komisije podjednako se diskutovalo o dekretima o nacionalizaciji žena, akcijama komesarke Kolontaj i o moskovskim nudističkim paradama. Amerikanci su bili u paničnom strahu od boljševika i zaista su ozbiljno razmatrali moguću nameru komunista da prisvoje i njihove žene. U liberalnoj Evropi su pak ove akcije naišle na sasvim drugačiji prijem. Krajem tridesetih godina dvadesetog veka norveški parlamentarci su čak predložili apostolku slobodne ljubavi za Nobelovu nagradu. Ipak, njena kandidatura nije bila prihvaćena.

Politički pol

Istorija Sovjetske Republike još jednom je potvrdila tačnost izreke da revolucija jede svoju decu. Nakon Lenjinove smrti Trocki i njegove pristalice su postepeno isključeni iz vlasti. Nestali su i dojmljivi komesari puni šašavih ideja, a na njihovo mesto dolaze servilni Staljinovi poslušnici. Kako ne bi narušio svoj imix oca revolucije, Lenjin je odlučio da svoju dugogodišnju ljubavnicu, Inesu Arman pošalje u sanatorijum. Da zlo bude veće, izabrao je sanatorijum u kom je tada vladala kolera, pa je žena brzo i umrla. Vođa je pred smrt stigao i da isključi iz vlasti svoju ratnu drugaricu – aktivistkinju Kolontaj. Čistku je uspešno nastavio Staljin. Nakon što se obračunao sa političkim protivnicima, rasterao je nudiste, povukao iz škola uxbenike koje je Kolontajeva promovisala i radikalno izmenio zakon o abortusu: za uklanjanje neželjene trudnoće pretila je zatvorska kazna. Nakon ovih promena niko se više nije usuđivao da zagovara teoriju o čaši vode, propagira slobodnu ljubav niti – daleko bilo – da crta slovo „J“ u kom dvoje građana upražnjavaju analni seks.

Seksualni izbor treba da se vrši u okviru proleterske klase i u skladu s revolucionarnim načelima
Photo: FB

Ovaj radikalni zaokret od seksualne revolucije ka moralnom konzervativizmu izazvala su najmanje tri faktora. Kao prvo, Staljin je osećao averziju prema liberalnim društvenim teorijama. Drugo – vođa SSSR-a je u povratku na principijelnu moralnost video mogućnost jače kontrole nad narodom. Treće pak, kako pokazuju tadašnji statistički podaci, loše realizovane ideje Kolontajeve i drugih aktivista slobodne ljubavi znatno su doprinele padu nataliteta u Sovjetskom Savezu. Pored toga, drastično se povećao procenat dece koja su rasla u domovima za nezbrinutu decu ili u razbijenim porodicama. U trenutku kad je SSSR-u pretila demografska katastrofa, krvavi Gruzin je na sebi svojstven način uzeo da popravlja sve što je seksualna revolucija izvitoperila. Uloga propagande bila je da glorifikuje njegove akcije. A programsko kastriranje seksualnosti sovjetskog naroda, slično kao i ranije izrečena zabrana nudističkih parada, pravdalo se brigom za fizičko zdravlje građanki i građana. Našao se i novi Semaško – psihijatar Aron Zalkind, autor 12 seksualnih zapovesti revolucionarnog proletarijata, koje su narednih decenija utuvljivane u glavu mladim Rusima. U tom programu je, između ostalog, pisalo: „Ne treba da bude preranog razvoja seksualnog života među proleterima (…) Neophodno je uzdržavati se od odnosa pre braka (…) Seksualni čin se ne sme često ponavljati (…) Seksualni izbor treba da se vrši u okviru proleterske klase i u skladu s revolucionarnim načelima – i last but not least – „Radnička klasa ima pravo da se, u ime očuvanja revolucionarnih načela, meša u seksualni život svojih pripadnika“.

I tako je, eto, politika dovela do toga da u Sovjetskom Savezu na više od pola veka nestane seks.

*S poljskog prevela Mila Gavrilović

*Tekst prenosimo iz sjajnog časopisa “Ruski almanah” broj 20; izvor: Nowa Evropa Wschodnia (Nova istočna Evropa), br. 5, 2014. godine

star
Oceni
4.36
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak