Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Pesničke knjige Siniše Tucića (5)

Književnost kao žrtva i oduševljenje

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
U Veneciji, srećan i na suvom, lagodnost u kulturi: Siniša Tucić
U Veneciji, srećan i na suvom, lagodnost u kulturi: Siniša Tucić
Photo: LA

Ako je „Betonska koma“ bila rano vatreno krštenje, nabacivanje ideja, skica, pucanje u raznim pravcima, isprobavanje jezičkih mogućnosti i autorske samosvesti i „drago mi je da ti je neprijatno“, antimalograđanske, punk poetike, „Krvava sisa“ je već žestoko zahuktavanje problematike i već dobijen veliki rat za uvođenje novog na svim nivoima poetskog, moćno i nezaustavljivo. Ona nas ne ostavlja ravnodušnima vrtoglavim ritmom promene slika i registara. „Nove domovine“ su puna zrelost i suverena mirnoća u postavljanju pesničkih pitanja, dok je, za sada završni, „Metak“ podvučena linija zaključaka, poraznih po našu intelektualnu elitu, tj. upravo „lekoviti metak“ za konačno upokojenje vampira srpskog nacionalizma, bar u Tucićevoj poeziji, kao pesničkom svedočenju o vremenu Zla, lokalno i globalno.

Za kraj feljtona o poeziji Siniše Tucića daćemo nekoliko zapažanja o naslovnoj pesmi izbora, kao i o mestu pesnika kako ga vidimo na korumpiranoj i metastaziraloj srpskoj književnoj sceni.

Protiv profesorske nekrofilije, za živu literaturu!

Siniša Tucić, Pobacani pasvordi (Zavod za kulturu Vojvodine, 2015)

Kada se govori o knjizi izabranih pesama Pobacani pasvordi čija će promocija biti u Zavodu za kulturu Vojvodine, 26. aprila, a koja je neko sumiranje i podvlačenje crte, može se reći da ponovo, što je postalo i pravilo kod Siniše Tucića, imamo odličan naslov, intrigantan, sugestivan. Naslov Pobacani pasvordi dobro je izabran i za pesmu kao i za knjigu izabranih pesama. Šta su pobacani pasvordi? Gde i šta su te nepotrebne lozinke, kome su one namenjene i o čemu se uopšte tu radi? Ova pesma je iz Tucićeve najnovije knjige Metak. Ona munjevito sumira čitav dosadašnji opus pesnika, autopoetski. U njoj je sve, i poratno osećanje, i raskomadano telo, i ideja oca koja je simbolički tradicija, i poezija kao virtuelno građeni svet, i tema raspada sveta, subjekta, i nova realnost koja je pronađena u mogućem i kreativnom, informatičkom. Večnost je osvojena jer postoji internet, sa punom svešću žrtvovano je telo (Iako nisam prisutan/ Bolujem u gvožđu/ Propadam u šrafovima), lirsko ja je nestalo, obezličilo se, postalo svet i elektronska stvarnost koja je svuda i bez koje više ne možemo. Kada autor dođe to tačke da se toliko poistoveti sa svetom da ga više ne vidimo, niti on sebe, može se govoriti o pesničkoj ostvarenosti, o dostignutom univerzalnom iskustvu. I to je upravo priča o dosadašnjem razvoju pesnika Siniše Tucića. Pobacani pasvordi su pesme, lozinke, koje svako može koristiti zarad razumevanja, shvatanja savremenog pejzaža i medijske dreke u kojoj živimo. Tucić je opisao i rasklopio taj svet, dao nam ključeve za razumevanje nečega što se po prvi put pojavljuje u ljudskoj istoriji u tolikoj meri, a to je prevaga ili bar ravnomerni značaj onoga što smo napravili, projektovali, globalizovali, u poređenju sa onim što je bilo oduvek.

Photo: Dragoljub Stanković

Mladi, čitav svet danas, ne mogu se zamisliti bez društvenih mreža, interneta. Neki od nas veći deo svog bića i doživljavaju na toj drugoj strani, u iskonstruisanim novim domovinama. Sukobi i društveni problemi sudaraju se u virtuelnom i imaju uticaj na sve, najstvarnije. Pravi ratovi vode se kao video igrice. Finansijske i moguće nuklearne katastrofe, terorizam, sve to pratimo uživo, iz fotelje. Svet je prešao granicu zamislivog užasa, osnovne kategorije istine i pravde pomerene su. Novac je jedini bog i svi, i siromašni i bogati imaju iste želje i ideale, a to su nerad i više novaca, svi liče jedni na druge, plošni i grabljivi, svedeni u medijima na stomak i niske strasti, na bes i otrovne replike sa mreža. Kao da je čovek u ranijem smislu prošlost. Nekadašnje dostojanstvo i duhovno biće čoveka izgubljeno je i pitamo se da li je ikada postojalo, gde smo to pogrešili. Takva, apokaliptična promena morala se i desiti u svetu u kome je sve moguće i ništa nije moguće, u kome nema lestvice vrednosti, u kome su obezvređeni rad i kreativnost. O tome i jeste reč u najboljim pesmama Siniše Tucića i sve je to velika motivacija ovog pesništva,  taj napor da se osmisli položaj čoveka od krvi i mesa u našem svetu. U tome je epohalnost ove poezije, u brizi da se sačuva celina, bar nekako i makar u pesmama.

U pesmi Pobacani pasvordi bačen je lucidan, najkraći mogući pogled na sopstvenu pesničku avanturu, na njene motive i rezultate, na uspeh, ali, naravno, kao što i priliči modernom pesniku, sasvim autoironijski. U čemu je autoironija?

Ona je ovde zbog značajne i stare ideje žrtve zarad umetnosti, žrtvovanja pesnikovog života za nešto veće i lepše, u šta se veruje. Radi se o tome da dobra literatura može nastati samo iz iskustva koje je oplemenjeno obrazovanjem i disciplinom, i to se oseća kada se ona čita, kao što se oseća, u suprotnom slučaju, praznina i dosada neproživljenog i akademskog pisanja. Žrtva u ovom slučaju je sve ono što je pesniku materijal, što je osetio na sopstvenoj koži i u nutrini, iskreno, i što je uspeo da podigne na univerzalni nivo, kroz sretno pronađenu, osobenu formu i stil. Radi se o kredu da se na neki način više veruje u literaturu, u ideal da nešto možemo reći i postići, nego u život, da se žrtvuje intima i upreže sav duhovni potencijal ne bi li se napisala jedna knjiga, tzv. Delo, malarmeovski. Ceo život postoji da bi se napisala ta knjiga, ona koja će ostati kao svedočanstvo toga života, neponovljivog i veličanstvenog, nepojamnog. Ili opet, da parafraziramo francuske simboliste koje smo pokazali kao bliske Tuciću: Pesnik za života ne radi ništa drugo nego pravi svoj nadgrobni spomenik.

Stihija i civilizacija: Siniša Tucić sa drugom Filipom Dolinajem u Veneciji
Photo: LA

Zato lirskoga ja na kraju ove naslovne pesme i nema, jer autor je svoje egzistencijalne dileme i probleme prebacio u umetničku formu i time se, na izvestan način oslobodio opsesivnih tema, bar za neko vreme, bar u postignutom izrazu: Fizički sam se odavno raspao/ Ali sam konstituisan/ U virtuelnoj stvarnosti// Da nemam pasvord/ Bio bih izgubljen. Pesma koja počinje stihovima: Više nema rata/ Više nema krvi, završava stihovima koji govore o veri u poeziju kao svedočanstvu: Sve je još uvek prisutno/ I nikada neće nestati. Kod dobre poezije, pesnik je suvišan, njegovo ime nije više važno, bačene, pobacane pesme su jedino važne i one ostaju, ali takav vrhunac pevanja postižu samo najbolji. Te najbolje, logično i paradoksalno, možemo prepoznati po osvojenom, jedinstvenom stilu, ne moramo gledati ko je autor pesme koju čitamo, i u tome je veličina ostvarenog.

U ovom kratkom, skoro površnom pogledu na četiri do sada objavljene knjige Siniše Tucića moglo bi se reći da je reč o razvijanju istih motiva, tema, i da se može govoriti o postignutom do sada. Ako je Betonska koma bila rano vatreno krštenje, nabacivanje ideja, skica, pucanje u raznim pravcima, isprobavanje jezičkih mogućnosti i autorske samosvesti i drago mi je da ti je neprijatno, antimalograđanske, punk poetike, Krvava sisa je već žestoko zahuktavanje problematike i već dobijen veliki rat za uvođenje novog na svim nivoima poetskog, moćno i nezaustavljivo. Ona nas ne ostavlja ravnodušnima vrtoglavim ritmom promene slika i registara. Nove domovine su puna zrelost i suverena mirnoća u postavljanju pesničkih pitanja, dok je, za sada završni, Metak podvučena linija zaključaka, poraznih po našu intelektualnu elitu, tj. upravo lekoviti metak za konačno upokojenje vampira srpskog nacionalizma, bar u Tucićevoj poeziji, kao pesničkom svedočenju o vremenu Zla, lokalno i globalno.

Pesnički razgovor, Novi Sad: Dragoljub Stanković i Siniša Tucić 
Photo: LA

Kada bih se sasvim lično opredeljivao između Tucićevih knjiga, ako izuzmemo Betonsku komu kao početničku, mogao bih reći da su mi Nove domovine najdraže jer imaju pravi balans pevanja i mišljenja datih na veseo i zanatski ubedljiv način, očuđeno i besprekorno, i u duhovitosti se mogu meriti sa Krvavom sisom koja bi ih možda i pobedila ako bismo sudili samo po tom implicitnom majstorskom humoru. Metak je više mišljenje nego pevanje, stav zauzet prema glavnoj pošasti sa ovih prostora, nacionalizmu, što ne znači da misliti u poeziji šteti kvalitetu pevanja. Ako se misao roji i umnožava, menja pri svakom novom čitanju, ako je neuhvatljiva ali jasna u slici, onda imamo posla sa dobrom poezijom. U Metku Tucić ipak izlaže svoj stav, pripoveda više nego što peva i igra se, zato je tu i ton prizemljeniji, pesme su eksplicitne. Moj osećaj je da poezija treba da postavlja prava i velika pitanja više nego da daje odgovore, mada, posebno kod nas, treba pisati i sasvim jednostavne i jednoznačne pesme, ne bismo li ponovo uhvatili realnost koja je nestala iz naše literature. Često najjednostavnija pesma, ispovedna, deklarativna, poput novinskog teksta, ima jak efekat. To je zato jer živimo u lošoj fikciji i magli koju namerno širi establišment u svim oblastima, ne bi li sakrio strašnu istinu o sebi. Iskrenost nam je preko potrebna, onda možda i stignemo negde, jer sve se izveštačilo do perverzije.

Knjige Siniše Tucića ponavljaju još jedan (stari) nauk, a koji govori o mestu koje mu pripada na našoj palanačkoj i ignorantskoj književnoj sceni. Knjige ovog autora su antislika te scene, tj. sve suprotno od  onoga što se promoviše kod vladajuće, isprazne i medijski sveprisutne tzv. elite. Mnogi mladi netalenti, večiti amateri, u stalnom su uspešnom jurišu da se nadovežu i recikliraju taj poredak koji je ubio svaki pojam dobre literature, prognao je na marginu, poslednjih decenija. Taj Tucićev nauk je da je literatura uvek oduševljenje ili nije literatura, oduševljenje bilo čime, intelektualno, makar i negativno, kada se zlo dovodi do krajnjih granica, kada mu se daje glas. U suprotnom, imamo posla sa dosadnim i neduhovitim pisanjem, školskim, činovničkim, sa manufakturom snova i rimatorima akademicima, sa mrtvim jezikom, nekrofilnim, koji prežvakava već napisano, što je na našoj sceni, preplavljenoj kvazi-nagradama, pretežno. Za oduševljenje, uživanje u pisanju, potrebni su iskrenost i talenat, hipersenzibilnost i erudicija, otvorenost i kritičnost, sve ono što nije na ceni kod naših profesora, vejača ovejane suštine. Podaništvo, tupost i neupitanost sistematski se uzgajaju u zemlji čija elita negira svoje aktivno učešće u zločinačkom udruženom poduhvatu devedesetih, a koji je rezultirao genocidom nad našim sugrađanima, Bošnjacima, Albancima, nesrbima.

Nije onda čudo da je Siniša Tucić tokom devedesetih godina delovao u okviru umetničke grupe MAGNET poznate po performansima uperenim protiv tadašnjeg zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Nastavio je da se bavi scenskim izvođenjem i radio poetske performanse sa grupom „Alice in wonderband“. Koscenarista je i akter nagrađenog filma „Pobacani pasvordi“ u režiji Narcisa Alispahića (2013). Sve se ovo može gledati kao totalni angažman koji je usmeren na oživljavanje i kultivisanje zaparložene sredine u kojoj živimo a koja se davi u samodovoljnosti. Zbog toga Tucić od prve knjige nema lepu reč za profesore književnosti kao što je nije imao ni jedan Stanislav Vinaver, jer sve se ovo dešava u državi u kojoj onima koji žive od književnosti i nije ni stalo do literature, nego samo do sinekure. Ne bi li opstali i proširili svoje privilegije oni moraju širiti i odvratnost i mržnju prema pravoj, živoj literaturi, u stvari, i neznajući šta je njihov predmet izučavanja. Prava literatura uvek je ona koja otvara probleme i širi vidike, a ne ona koja zaglupljuje, sužava svest, krije i podržava zločin. Utoliko je poezija Siniše Tucića, kao direktna pobuna protiv toga modela, izuzetno značajna danas, sutra, kao i u dalekoj budućnosti. Poželimo mu zato dobar vetar i mnogo odličnih, novih pesama!

star
Oceni
4.40
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak