Svet Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Rusija između modernizacije i ekspanzije (3)

Stari odgovori na nove izazove

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
U raljama istorije i autoritarizma: Vladimir Putin
U raljama istorije i autoritarizma: Vladimir Putin
Photo: Stock

Oživljavanje novog autoritarizma usponom Vladimira Putina, Rusija je kod posmatrača ponovo pokrenula staro pitanje: da li je u toj specifičnoj zemlji uopšte moguća demokratija ili postoji neki drugi sistem koji je više prilagođen njenoj političkoj kulturi? Većina analitičara, opčinjena ekonomskim usponom koji je korelirao sa uspostavljanjem Putinove vladavine, nekritički se slaže da je za zemlju s takvim karakteristikama, bolje da ostane van glavnih modernizacijskih tokova i da demokratske slobode žrtvuje jačanju poretka, kako bi obezbedila ekonomski prosperitet. Iako možda ova strategija na kraći rok nesumnjivo može da izgleda kao bolja opcija, dugoročno ona će zacementirati razvoj ruskog društva, koje sve više postaje talac sopstvene istorije i nemogućnosti da se prilagodi 21. veku

Širenje Rusije, stigavši do određene tačke, više nije uvećavalo moć ruske države, već je izazivalo njeno slabljenje usled prenaprezanja i nemogućnosti da na odgovarajući način integriše novoosvojene prostore. Sredinom 19. veka Rusija je smatrana najmoćnijom državom u Evropi, da bi u Krimskom ratu 1856. godine koalicija evropskih sila zaustavila osvajačke pretenzije "Kolosa sa istoka”. Pola veka kasnije, ruska dinastija je bila svrgnuta, imperija je doživela slom, a Rusija je za isvesno vreme nestala iz redova velikih sila. Od 1848. godine pa sve do izbijanja Prvog svetskog rata, Rusija je učestvovala u većem broju ratova od bilo koje druge velike sile. U svim tim sukobima finansijska i politička cena koju je Rusija platila daleko je prevazilazila moguće dobitke. Uprkos sve većoj očiglednosti te činjenice, ta ogromna imperija je i dalje svoj status velike sile poistovećivala sa teritorijalnim proširenjem, ona je osećala neutoljivu glad za zemljom koja joj objektivno nije bila potrebna, a nije mogla ni da je apsorbuje. Za status velike sile u industrijskoj eri, privredni, društveni i politički razvoj bili bi mnogo korisniji od satelitske bugarske države ili protektorata u Koreji. Pa ipak, odluke ruskih vladajućih krugova ili nedostaci u samom sistemu, kako tokom ere carskog autoritarizma, tako i kasnije tokom komunističkog totalitarizma, doveli su do potpunog sloma društva i državne organizacije.

The world is mine: Leteći Putin
Photo: Stock

Ključno pitanje koje se nameće savremenim istraživačima prirode političkog sistema Rusije glasi: da li je u toj neobičnoj državi moguće uspostaviti savremeni demokratski sistem po ugledu na liberalne demokratije zapadnih društava. U analizi uzroka prirode ruskog autoritarizma i iz njega proisteklog ponašanja, trebalo bi poći od prostog poređenja uzroka nastanka i prirode dva tipa političke kulture, koji slove kao antipodi jedan drugome. To su sistemi liberalne demokratije, tipičnog za Sjednjene Američke Države, na jednoj, i autoritarna politička kultura karakteristična za Rusiju, na drugoj strani. Da bismo došli do odgovora na pitanje o uzrocima nastanka tih različitih oblika političkih kultura, moramo poći od prvobitnih geostrateških karakteristika, koje su dominantno oblikovale načine na koje su prosuđivani i propitivani društveni prioriteti.

Sjedinjene Američke Države su nastale daleko od centra svetskih zbivanja i njihova udaljenost od Evrope omogućila im je relativno miran razvoj. Nakon rata za nezavisnost krajem 18. veka, Sjedinjene države su ostale izvan evropske ravnoteže snaga sve do 1917. godine kada su se na kratko uključile u rat, da bi se potom ubrzo ponovo vratile politici izolacije. Ulaskom u Drugi svetski rat SAD su preuzele trajnu obavezu održanja svetskog poretka koji je nastao pobedom antihitlerovske koalicije, a tog bremena se nisu oslobodile ni do današnjih dana. Šireći se do zapadnih obala Severne Amerike, Sjedinjene Države su se našle u specifično povoljnom geostrateškom položaju, okeanima dobro zaštićene od evropskih sila, sa znatno slabijim susedima na severu i jugu. U takvim okolnostima, osećaj sigurnosti koji su stvarali okeani, omogućio je relativno slobodan unutrašnji društveni razvoj.

Odsustvo potrebe za dodatnom homogenizacijom i postojanjem velike stajaće vojske i njoj prilagođene državne organizacije, omogućile su američkom društvu da slobodnije eksperimentiše sa oblicima organizacije i da metodom grešaka i njihovog ispravljanja vremenom dođe do optimalnih obrazaca sopstvenog funkcionisanja. To je stvorilo jednu vrstu sistemskog mehanizma koji je omogućio posebno razvijeni senzibilitet na probleme koje je donosilo buduće vreme. Odgovore na nove izazove sistem je tražio u slobodnoj utakmici ideja, što je vremenom iskristalisalo najoptimalnije opcije i omogućilo njihov izbor. Potreba za slobodnom utakmicom ideja nastala na opšte prihvaćenoj liberalnoj tradiciji, u središte je stavila inividuu kao osnovu i krajnji cilj postojanja sistema. Zbog toga su vrednosti koje su stvarane bile namenjene čoveku kao pojedincu, za njihovo uživanje nije bilo neophodno neko posebno svojstvo ili kvalifikacija, što je takav društveni sistem učinilo idealom za kojim su čeznuli stanovnici najudaljenijih krajeva sveta. Amerika je doživljavana kao svetionik slobode koji je bio orijentir i putokaz za sve liberale u njihovoj bespoštednoj borbi sa, u svetu dominirajućim, kolektivističkim i organicističkim predstavama o društvenoj organizaciji i ulozi države u takvom poretku stvari.

Rusija, na drugoj strani, dosta kasno dolazi u dodir sa evropskim učenjima o ugovornoj prirodi i poreklu države. Jednom, kada se srela sa evropskim superiornim modelom organizacije, ona je stalno u etapama pokušavala da sprovede izvesne reforme, koje su bile inspirisane evropskim idealima. Te reforme su, međutim, uvek stajale dosta nisko na listi prioriteta. Društvo se razvijalo u grču borbe za svoje sopstveno održanje, a najveće opasnosti su tokom većeg dela istorije dolazile upravo iznutra. Jedina dva puta kada se Rusija našla na kolenima, to nije bila posledica osvajanja neke spoljašnje sile, već samourušavanja sistema koje je došlo iznutra. Iako stalno uplašena za sopstvenu sigurnost, Rusija je realno samo dva puta bila u poziciji kada su ti strahovi bili opravdani, prvi put tokom Napoleonovog pohoda na Moskvu, a drugi put tokom napada Hitlerove Nemačke. U svim ostalim periodima Rusija je uživala relativnu sigurnost, ali to joj nije omogućilo relaksaciju koja bi na vrh liste prioriteta postavila pitanje unutrašnjih reformi i modernizacije. Jedan od ključnih razloga leži upravo u činjenici da je država razvučena na skoro 10 hiljada kilometara, čije su najudaljenije oblasti bile gotovo međusobno potpuno nepovezane sve do sredine 20. veka i intenzivnijeg razvoja železnice u Sovjetskom Savezu.

Mi smo Putinovi, Putin je naš: Partijski podmladak
Photo: Stock

U takvim uslovima Rusija je, da bi održala svoje posede, bila na neki način primorana da drži ogromnu stajaću vojsku čiji osnovni zadatak nije bio borba protiv spoljašnje pretnje koja je stalno pominjana, već isključivo očuvanje unutrašnjeg poretka koji je uspostavljen. Razvoj društva u grču, koji je posledica stalnog straha od urušavanja, onemogućio je veći prostor za razvoj sloboda i utakmice ideja. Dominantna politička kultura je uvek više vrednovala autoritarizam i čvrstu ruku vlasti, od demokratije koja je, činilo se, urušavala i slabila državu, na jednoj, i podsticala anarhiju, na drugoj strani. Zbog toga, poreklo države nije traženo u društvenom ugovoru već u proklamovanim višim ciljevima. Pojedinac u takvom poretku stvari nije bio izvor i glavni cilj, već je bespogovorno morao da se žrtvuje u interesu kolektiva. Dominantne kolektivističke, pa čak i organicističke koncepcije, favorizovale su isključivo državnu organizaciju, dok razlikovanje civilnog društva u odnosu na sistem vlasti gotovo da nije ni postojalo. To je sistem ostavilo bez mehanizama kojima bi se prilagođavao zahtevima koji su stizali iz polja ugušenog civilnog društva, a Rusiju lišilo mogućnosti fleksibilnog prilagođavanja izazovima novog doba.

Sistem je jednostavno gušio sve zahteve do granice svoje elastičnosti, nakon čega je pucao po svim šavovima i doživljavao potpuni slom, što se u 20. veku dogodilo dva puta. Vrednosti koje je Rusija stvarala i predstavljala bile su namenjene samo pripadnicima ruskog kolektiva, one su bile ekskluzivne i zbog toga nikada nisu predstavljale kulturni magnet kako za pokorene narode unutar imperije, tako ni za one koji su bili izvan nje. Zbog toga je Rusija jako teško pronalazila saveznike u svojoj istoriji, a odnose partnerstva je svodila na sopstveni uticaj i dominaciju nimalo suptilnim metodama. Paradoksalno je to što se u periodu nakon sloma SSSR, možda prvi put u istoriji, Rusiji otvorila mogućnost da, svedena na svoje prirodne granice i relativno zaštićena svojim nuklearnim kišobranom, napokon da prioritet sopstvenom mirnom razvoju, unutrašnjoj modernizaciji i razvoju partnerskih odnosa za koje je veliki deo sveta danas zainteresovan. Zarobljena u raljama sopstvene istorije i autoritarne političke kulture, Rusiji se dogodio Vladimir Putin, koji je simbol svega onoga od čega je svet strahovao kada je Rusija u pitanju.

Ono što je zajedničko Americi i Rusiji jeste osećaj izuzetnosti, koji je Sjedinjene Države odveo u izolacionizam, koji su povremeno smenjivali etički krstaški ratovi, dok je rusko ubeđenje o sopstvenoj izuzetnosti budilo osećaj misije koji je često vodio u vojne avanture. Mihail Katkov, ruski publicista nacionalističkog usmerenja, ovako je definisao razliku između zapadnih i ruskih vrednosti: "Tamo je sve zasnovano na ugovornim odnosima, a ovde na veri, tu razliku je najpre odredio položaj crkve koji je prihvatio Zapad i onaj što ga je prihvatio Istok. Tamo je vlast suštinski razdvojena, a ovde je sjedinjena!”

Rusija je smatrala da se, za razliku od zapadnoevropskih država, prema kojima je istovremeno ispoljavala divljenje, prezir i zavist, nalazi izvan svake geopolitike, budući da sebe nije doživljavala kao državu, već kao ideju koju podstiče vera a održava oružje. Dostojevski je ulogu Rusije određivao kao misiju oslobađanja porobljene slovenske braće, ali je nije ograničavao samo na puko oslobađanje već ju je proširio i na nadziranje njihove sloge, što je drugi naziv za dominaciju. Rusija je sebe jednostavno proglasila trećim Rimom, a nakon dolaska komunista na vlast, osećaj misije je prenesen na Komunističku internacionalu, jedna ideologija je zamenjena drugom, ali temelji i ciljevi su ostali isti.

Unutrašnja dinamika društva: Protest protiv rata u Vijetnamu
Photo: Stock

Još jedna zajednička karakteristika velikih sila jeste da u sprovođenju svojih ciljeva čine velike greške. Toga nisu bile pošteđene ni Amerika ni Rusija. Međutim, ono što povlači oštru razliku između njih jesu načini na koje su iz takvih situacija izlazile. Na primer, SAD su ostale upamćene po vojnim avanturama u Vijetnamu i Iraku. Sve vreme tog košmara unutar sistema postojala je živa dinamika koja je vodila preispitivanju uloge i ciljeva tih intervencija. Javno mnjenje je sa svoje strane podsticalo političke promene nakon kojih su pronalaženi mehanizmi mekog izvlačenja iz živog blata, a sistem je ostajao neoštećen, pa čak i ojačan za iskustva paklene mašine kroz koju je prolazio. Ruske vojne avanture nikada u Moskvi nisu propitivane, na nijima se insistiralo do samoga kraja, odnosno do vojnog poraza ili sloma sistema kod kuće, kao što se dogodilo u slučaju intervencije u Avganistanu. Zanimljivi su takođe i primeri NATO intervencije na Kosovu i Ruske intervencije u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Prva je pripremana i u širokoj javnoj raspravi propitivana više od godinu dana tokom kojih se situacija na terenu stalno pogoršavala. Nakon široke rasprave o neophodnosti i ciljeva eventualne vojne intervencije, SAD su uz pomoć saveznika preuzele multilateralnu akciju koju je kasnije i Savet bezbednosti UN naknadno legitimisao usvajajući rezoluciju 1244. Ruska intervencija u Gruziji došla je preko noći, ona nije propitivana, u Moskvi se nikada nisu čuli glasovi protiv te vojne avanture, a ona je suštinski bila unilateralna i nelegitimna. Rusija je čak i u odluci da prizna dve otcepljene oblasti ostala usamljena i izolovana čak i od malog broja svojih saveznika poput Belorusije ili Jermenije, koji nisu sledili njenu politiku. Podrška je došla jedino iz Nikaragve koja je na krajnje groteskan način pokazala stvarne spoljnopolitičke domete Putinovog režima.

star
Oceni
4.09
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi