Mediteranski road-trip

Prva asocijacija na leto najčešće je izležavanje na plaži, idealno nekoj otočkoj, retko kada se kao prva misao javlja mogućnost aktivnog odmora i upoznavanja nečeg novog, još uvek neviđenog. Ovog puta izbor je pao na road-trip, dve nedelje, 6.500 kilometara, jedan auto, dvoje ljudi, iz Haga do Španije i Portugala, pa nazad.

Put juga otisnuli smo se preko jedine moguće opcije - Francuske. Kako su putarine u Francuskoj nadaleko “čuvene” ne po jeftinoći, odlučili smo se za sporedne puteve koliko god je to moguće. U Francuskoj to znači putevi sa dve trake po kojima se vozi do 120km/h i koji su odlični, dok je ograničenje brzine na autoputu s putarinom 130km/h. Ipak, takve odluke vas takođe odvode i na puteljke koji vijugaju kroz živopisna francuska sela. Prvi utisak, koji se potom nastavio iz mesta u mesto, jeste da se radi o filmski precizno uređenim selima, kućice „pod konac“, održavanih fasada, cveće u prozorima, u dvorištima sve na svom mestu, u selu par pekara. Jedino što nedostaje francuskim selima jesu ljudi. Neverovatno, ali nigde nikog! Povremeno smo bili u realnoj dilemi da nije stvarno reč o scenografijama za film....

Iz Francuske u Španiju smo ušli preko Pirineja, vijugavim putevima koji vode uz obalu Sredozemnog mora. Prelaz preko Pirineja krije neočekivane nalete oduševljenja kada sa vrha litice ugledaš pučinu ispred sebe, mala turistička mesta ispod tebe, i predivne vidikovce na kojima pod tobom puca more, stene, talasi, a vetar ti dozvoljava da se slobodno nasloniš na njega.

GRANICA ILI ZABORAVLJENI KONCEPT. Prelazeći Pirineje dve stvari su ostale veoma upečatljive. Prvo granični prelaz. Carinska kućica, policijska kućica, restoran, prodavnica suvenira. Sve je tu, ali nikog više nema. Kroz polurazbijene prašnjave prozore vidi se razbacan nameštaj, a sa nakrivljene table sa vrednostima valuta otpali su brojevi. Ja zamišljam da je jednog petka neko počeo da zatvara granični prelaz i onda odlučio da ode kući, pa će se vratiti od ponedeljka da završi sa čišćenjem... Ali ponedeljak nikad nije došao. Inače, to je jedini ostatak graničnog sistema unutar Evrope na koji smo naišli tokom celog putovanja. Na svim ostalim mestima tabla kraj puta, sa imenom zemlje u koju se ulazi, obeležava da je reč o teritoriji u kojoj važi drugačiji izborni sistem.

Druga stvar su ljudi. Neverovatno, ali u momentu kada se uđe u Španiju, sela i dalje ostaju živopisna (doduše ne toliko uređena kao u Francuskoj), ali se odjednom na ulicama pojavljuju ljudi. Mnoštvo ljudi na sve strane. Zaista je fascinantno da je mentalitetska promena toliko velika unutar samo jednog kilometra. 

BARSELONA ILI GAUDIJEVO IGRALIŠTE. U Barseloni smo se upoznali i sa gradskim

usponima koji će postati svakodnevica tokom dve nedelje koje su usledile. Čim se napusti uži (turistički) centar grada, uzbrdice i to izuzetno ozbiljne, vrebaju sa svih strana. Ipak, pentranje Barselonom vredi bola u mišićima. Grad je mešavina četvorospratinca u svim bojama (uglavnom su sve kuće/zgrade te visine) uskih terasa sa metalnim ogradama, cvećem, i skoro obaveznim katalonskim zastavama na terasama i Gaudijevih fantazija. Malo, malo pa se pojavi neka Gaudijeva zgrada, a opet sve se odlično uklapaju u ostatak tog šarenog grada. (Stavljam Barselonu na listu gradova u kojima bih rado živela, uprkos visokoj temperaturi i usponima.)

Centar grada i gotski kraj prava su poslastica za turiste koji su prestali da gledaju svet sopstvenim očima, već to čine isključivo kroz objektiv foto-aparata. Uske ulice, kuće u bojama, pune kafane, ali, sa druge strane, parkovi i trgovi puni beskućnika u poslednjim stadijumima alkoholizma. Zatočeni u svom surovom svetu oni ispijaju vino iz tetrapaka, često se žučno raspravljaju i ponižavaju one među njima koji su trenutno u najgorem stadijumu. Savlađivanje uspona do Guell parka u kojem je Gaudi opet sebi puštao na volju, ili Montjuic na brdu, nude sjajnu panoramu grada u kojoj iz mora jednakih četvorospratnica izviruje Sigrada familia, gradjevina u stanju večite dograde i rekonstrukcije i par zgrada iz biznis dela grada. Prava poslastica za sve koji hoće da uživaju u Barseloni sa domorodcima je kraj Gracia u kojem se čuje samo katalonski, a koji se nalazi između Guell parka i centra grada.

U Barseloni sam naučila da je nastava u školama u Kataloniji na katalonskom jeziku, a španski se uči kao drugi jezik, da je katalonski parlament ove godine zabranio borbe bikova, koje se inače u julu i avgustu održavaju po čitavoj zemlji na oduševljenje velikog broja zaluđenika i zgražavanje još većeg broja onih koji shvataju surovost ove „zabave“ prema životinjama.

ANDALUZIJA ILI VESTERNI I MOĆNA ALHAMBRA. Put iz Barselone odveo nas je južno, najjužnije u lepote i vrućine Andaluzije. Prolazak kroz pustinju i predeli oko Granade među najsnažnijim je utiscima (verovatno kao i dobar deo drugih utisaka) sa putovanja. Pustinja u podnožju planinskog lanca Sierra Nevade  u ovom slučaju ne znači nepregledna livada peščanih dina, već je čine predeli crvene zemlje sa neočekivanim uzvišicama, kanjonima, zaravnima, kamenima liticama, koje se pojavljuju neočekivano, neprekidno, na širokom prostoru, najširem na svetu...Crvena zemlja, crvene stene, među kojima bi najmanje iznenađenje bio Klint Istvud, jer sve odiše atmosferom iz vesterna. Upravo u toj oblasti, posebno oko grada Almeria, Sergio Leone snimao je svoje najpoznatije špageti vesterne.

Cilj posete Granadi bila je tvrđava Alhambra, što na arapskom znači „crvena tvrđava“ koja predstavlja najveću očuvanu tvrđavu u Evropi, a izgradili su je u XIII veku mavarski vladari i bila je sedište muslimanskih vladara Granade. Ceo kompleks obuhvata više palata, vrtova, javnih kupatila i odbrambenih kula koji su građeni u nekoliko generacija u arapskom stilu, sa mnoštvom sitnih detalja i ornamenata i potreban je skoro ceo dan da bi se kroz sve to prošlo. Građenje Alhambre je posebno fascinantna priča, a jedan od fenomenalnih detalja je voda koja je tekla svuda, od malih kanala unutar palate do kanala napravljenih na rukohvatima na stepeništu, gde i danas teče. Pošto izvor vode nije bio blizu palate rešili su to kopanjem tunela, kanala, pravljenjem jezera u neposrednoj blizini preko kojih je obezbeđeno snabdevanje za sve stanovnike Alhambre.

Kada su španski vladari krajem XV veka zauzeli Alhambru, nisu rušili ni menjali unutrašnji izgled, a jedino je Karlo V unutar kompleksa dozidao palatu koja izgledom znatno odudara od ostatka tog najočuvanijeg spomenika islamske kulture u Evropi. U meni je, naravno, ostalo divljenje pred činjenicom da su pre osam vekova, bez oslanjanja na moćnu inžinjersku mašineriju, uspeli da sazidaju taj velelpni kompleks.

PORTUGAL ILI ZEMLJA NEMARA. Dan pogrešnih odluka naveo nas je da jednodnevnu posetu Sevilji, na putu ka Lisabonu, zamenimo

jednodnevnom posetom Faru, najjužnijegm gradu u Portugalu. Najtužnijem, takođe, ubeđena sam. Malo mesto smeša novogradnje najružnijeg morskog tipa jedino negativno iznenađenje na više nego prijatnom putovanju, Faro je ipak bio svojevrsan veoma karakterističan uvod u Portugal, zemlju zapuštenu, raspuštenu, neradnu, polupanu....Najjužniji granični prelaz između Španije i Portugala vodi preko mosta na kojem se, i bez graničnih kućica, jasno vidi kada ste stupili na teritoriju Portugala. Istog trenutka put postaje pun rupa, poluzatvoren zbog radova koji bi navodno trebalo tu da se odvijaju, sela napuštenih kuća,  ruševine na sve strane. Tužno, zaista tužno.

LISABON ILI BESKRAJNO LUTALIŠTE.  Ako zanemarimo Faro, Lisabon je prva prava višednevna destinacija u Portugalu. Prvi utisak, međutim, tuga, tuga, tuga. U Lisabonu je to počelo da se nazire, dok će kasnije u Portu postati kristalno jasno, da Portugalcima ne nedostaje prostor. U suprotnom ne bi toliki broj zgrada bio jednostavno napušten. U samom centru Lisabona svako malo pa prazna kuća,  ruinirana, najveći broj fasada u stanju raspada, prodavnice dosta čudne. Malo, malo pa izlog pun šrafova, raspoređenih čisto da se popuni praznina, a ne manjkaju ni izlozi „prvi maj pirosi“ stila, kao da su zaustavljeni u vremenu bar pre 30 godina. Ali zato ljudi, ah kakvi živopisni ljudi šetaju tim gradom. Mnogo živopisniji nego u Španiji, kao mravi mile na sve strane, penju se na sva brda lisabonska... Ako je Barselona bila brdovita, Lisabon je sve to na kub.

Kada sam prevazišla prvi utisak tuge i pustila se ulicama grada sve je postalo lakše, lepše, novo, puno prostora za istraživanje. Iako nije velik kao druge evropske metropole, Lisabon odaje utisak ogromnog grada upravo zato što nema koncentrisan centralni turistički deo grada, već je svaki  komšiluk, bairro kako ga zovu, mali centar na svoj način. Ono što je zajedničko celom gradu  jesu uske, strme, vijugave ulice s kućama ukrašenim azulejo fasadama odnosno plocicama s beskrajnim mnoštvom dezena koji deluju kao da se ni na jednoj kući ne ponavljaju. Istraživačke šetnje novim krajevima uz otkrivanje neočekivanih vidikovaca sjajan su način da se upozna grad. Moguće je takođe voziti se specijalnim turističkim tramvajima, koji vam uštede muke pentranja strmim ulicama, ali zato se unutra turisti kuvaju bez klime, zbijeni kao sardine, tako da nisam sigurna koliko uživanja donosi taj navodno lakši način upoznavanja grada. Inače u vrele letnje dane, kakvi su vladali u poslednje vreme, napolju je milijardu stepeni, pa život počinje tek predveče.

Mi smo tu nemogućnost dnevnog kretanja iskoristili da obiđemo nekoliko muzeja, tako da su Museu de Electricidade odnosno muzej električne energije smešten u staroj elektrani i muzej savremene umetnosti Museu Celeccado Berardo, koji čini deo ogromnog kulturnog centra Belem, utolili žegu dobrog dela vrelih letnjih dana. A vredna pomena je i izložba insekata na koju smo naleteli u šetnji ka Bairro Alto, boemskom, ali ipak dosta turističkom delu grada. Baner sa mnoštvom insekata upućivao je ka raspalom dvorištvu u kojem se nalazila tako jednostavna, a tako sjajna izložba. Cela poseta je ustvari zamišljena kao interaktivna igra u kojoj na početku dobijate ustakljenog prepariranog insekta i onda se krećete kroz izložbu u od stola do stola i pod lupom istražujete svog insekta kako bi odgovorili na postavljeno jednostavno pitanje, pošto od odgovora zavisi dalji pravac kretanja kroz izložbu. Poslednji odgovor dovodi do dela postavke u kojem se otkriva koja vrsta insekta se nalazi u tvojoj ruci. Tako jednostavno, a tako zabavno. Tako sam, elem, saznala da je mit da čuvena buba uholež ulazi u uši. Posle tog izleta, potpuno je bačeno novo svetlo na moj pogled na svet insekata.

Osim buba, iznad Lisabona nalazi se Castelo Sao Jorge, tvrđava sa pogledom na grad, ali posle Alhambre, teško da bilo koja tvrđava može da fascinira. Sve u svemu tri dana Lisabona bila su dovoljna da zagolicaju maštu i probude želju da se grad pohodi u prolećno doba, na više dana, sa više istraživanja, uživanja na terasama sa beskrajnim pogledom i odmaranja.

PORTO ILI JAGODA NA ŠLAGU. Severno od Lisabona nalazi se naša poslednja

destinacija - Porto - jagoda na šlagu putovanja. Grad sa pedigreom iz doba Rimljana, smešten na obali reke Douro preko koje prelazi šest ogromnih mostova od kojih zastaje dah. Graditelj jednog od mostova bio je Ajfel, ali njegov rad je znatno manje fascinantan u odnosu na ostale. Presladak grad, koji nije rasut kao Lisabon, jednostavno miran mali Novi Sad u poređenju sa beogradskim Lisabonom. Ulice u Portu znatno su šire nego u Lisabonu, a deo uz obalu sredjen je za šetnju, iako je broj turista znatno manji nego u Lisabonu. Samim tim, znatno je veća šansa da se vrlo lako pronadje mali prijatni lokalni bar, dok je u Lisabonu to često prava potraga, obzirom da je većina mesta podredjena turistima. Upravo u jednom takvom baru ugledali smo plakate za izuzetno duhovitu izložbu karikatura smeštenu u muzeju štampe (Museu da Imprensa), koji se nalazi zaista na kraju grada. Jednočasovna šetnja do muzeja se, ipak, isplatila, jer je veliki broj tih društveno-angažovanih karikatura izazvao bujicu smeha.

No, ono po čemu je Porto svakako najpoznatiji jeste vino porto koje se proizvodi isključivo u ovom kraju. Svi proizvodjači porta, uglavnom porodične firme sa viševekovnom tradicijom, od kojih neki datiraju još iz XVII veka, svoje podrume smestili su jedan do drugog na obali reke Douro, preko puta grada, u mestu Vila Nava de Gaia. Tu su i pećine u kojima porto sazreva u bocama ili flašama, u zavisnosti od tipa.

U Portu se nalazi i Livrario Lello, jedna od deset najlepših knjižara na svetu, po selekciji Guardian-a, sazidana jos 1881. godine s namerom da bude uravo to što i jeste danas - knjižara. Fotografisanje unutrašnjosti nije dozvoljeno, pa opet, najveći broj posetilaca je tu upravo da bi napravili fotografije, a znatno manji broj njih zapravo kupuje knjige. Doduše, najveći broj knjiga je na portugalskom jeziku. Večernjim ispijanjem porta na obližnjoj peščanoj plaži i jutarnjim kupanjem u ledenoj vodi atlantskog okeana, stavili smo tačku na dvonedeljdno uživanje. Posle toga je ostalo još nešto manje od dve hiljade kilometara povratka do Haga, što smo s osmehom na licu prevalili za dva dana i puni energije krenuli u nove radne pobede. Do sledećeg putovanja...