Bele noći i crni dani

Letnja šema rada uvek za rezultat ima izveštaje sa najrazličitijih turističkih mesta, te uvek i svuda u ovo doba godine možemo čitati reportaže iz letovališta širom Evrope, a i šire. Vaš reporter takođe nije uspeo da iskoči iz ovog ustaljenog okvira, sa jedinom razlikom što je za mesto odmora odabrao nešto egzotičniju lokaciju. Jer dok su obični smrtnici letovali u Grčkoj ili Hrvatskoj, Španiji ili Turskoj, vaš reporter je letovao (ili zimovao?) u polarnom krugu. Destinacija: poluostrvo Kola, na tromeđi Rusije, Finske i Norveške

Kao član male srpske delegacije, prve grupe južnih Slovena koja je dospela tako daleko na sever, vaš reporter je proveo desetak sjajnih dana uživajući u čarima (post)sovjetskog turizma. Krećući se između jezera Imandra i Barencovog mora, imao je prilike da vidi mnogo toga što obični turisti ne mogu ni da naslute dok se lenjo brčkaju negde u plićaku.

Ruska tajga

Udaljena svega 3.500 kilometara od zavičaja, mesta na kojima sam boravio (šire područje grada Murmanska) nalaze se u severnom polarnom krugu. Za nas južnjake to je zvučalo isto kao da smo na samom severnom polu, ali su nam naši ruski domaćini objasnili da je severni pol ipak malo dalje, još tričavih tisuću i kusur milja. Što bi značilo da u ovo doba godine ipak nema snega, već da temperatura dostiže prijatnih 18-20 stepeni. Ali zato, sa druge strane, i ovde traje polarni dan, što bi značilo da uopšte nema mraka i da je svetlo 24 časa dnevno. Kako izgledaju poznate bele noći teško je opisati: sunce zalazi negde posle ponoći, ali svejedno i nakon toga se ne smrkava, pa čovek u 3 sata ujutru misli da je sedam posle podne. Prvo osećanje u vezi belih noći bila je teška konfuzija, praćena histeričnim smehom i porivom da se počupa sva kosa na glavi. Jer organizam ne reaguje na uobičajen način i uprkos umoru postaje teško, pa i nemoguće zaspati. Možda baš zato u letnjim danima lokalno stanovništvo ima poseban tempo života, koji je kod nas samo povećavao stepen zbunjenosti. Jer čovek nije navikao da vidi decu kako se igraju sa loptom ili građevinske radnike u sred posla u pola 11 uveče. U Murmansku, na primer, to može biti sasvim uobičajena pojava.

Problem sa spavanjem može se rešiti isključivo tradicionalnim ruskim lekom za nesanicu – kombinacijom odgovarajućih doza votke (po mogućstvu Putinke), džin-tonika i par litara lokalnog piva. Nakon primene tradicionalne ruske medicine spava se jednako slatko kao i u redovnim prilikama. Navedeni recept, međutim, ne pomaže u odbrani od jednog drugog zla u ovim krajevima, a to su severnjački komarci. Koji su dvostruko veći i pet puta agresivniji od braće sa juga kontinenta. Ovi krvoloci nadaleko su poznati u Rusiji, tako da su ih u Staljinovo vreme iskoristili čak i u svrhu mučenja političkih i drugih zatvorenika: logoraše iz severnih oblasti bi u večernjim časovima naterali da se skinu do gole kože i zatim ih poslali da rade u šumama oko logora. Retko ko se živ vraćao sa ovakvih izleta.

Ali, ako zanemarimo momenat sa komarcima, priroda ovog dela Rusije je prosto fenomenalna, praktično neopisive lepote, jer se hiljadama i hiljadama kilometara unaokolo prostiru nepregledne brezove i četinarske šume, ogromna jezera, reke i rečice sa kristalno čistom vodom. Kod čoveka koji se zatekne u takvoj sredini dominira osećaj da se nalazi u oblasti u koju, možda, nikada pre nije kročila ljudska noga. Ovo osećanje dolazi do posebnog izražaja kada se avionom nadleće poluostrvo Kola i sve dokle god dopire pogled ispunjava navedeni pejzaž, bez ikakvog vidljivijeg traga civilizacije. U takvim trenucima nekako ti pada na um da u sredini kao što je ova pojedinačna ljudska egzistencija zaista predstavlja zrnce prašine.

Idilični ambijent ruskog Zapolarja (polarne oblasti) narušava samo autoput, koji je pravom linijom povučen sa severa na jug i kojim tutnje kamiončine, raspadnuti autobusi i neizbežne lade i volge. Tek nakon vožnje ovim autoputem, moguće je otrezniti se od romantičarsko-mističarskih zanosa i opijenosti prirodnim lepotama. Jer svako malo putnik može da uoči sa strane neki od bezbroj jezivih sovjetskih industrijskih gradova, čiji su znaci raspoznavanja ogromni dimnjaci, crni smog koji kruži iznad njih i pejzaž nalik na površinu Meseca.

Postapokaliptični gradovi

Jedan od takvih gradova, koji izgledaju kao posle nuklearne katastrofe, jeste i Kirovsk, bivši grad logoraša, a kasnije (i danas) jedno heavy depresivno industrijsko mesto. Grad je podignut 1929-1930. za prinudno preseljena lica i logoraše, kojima je naloženo da rade na kopanju i preradi minerala koji se zove apatit. Grad je ime dobio po sovjetskom rukovodiocu Kirovu, čije je ubistvo 1934. godine organizovao Staljin, da bi za to okrivio tzv. trockističku opoziciju i iskoristio ceo slučaj za pokretanje prvog talasa velikih čistki. Tipično sovjetsko planiranje u staljinističkom duhu: prvo te ubiju, pa ti dignu spomenike i po tebi nazovu ulice, sela i gradove. Kad već spominjemo Staljina i sovjetsko planiranje, mislim da sam u Kirovsku čuo najbolju priču ikada, priču koja najbolje opisuje apsurdnosti sovjetskog sistema. Nedugo nakon što je grad podignut, negde sredinom tridesetih, pojavila se grupa inženjera sa zadatkom da izgrade železničku stanicu. I onda na obali jezera dižu ogroman kolodvor, iako je grad u to vreme brojao svega par hiljada stanovnika i uopšte nije bio povezan na železnički sistem. Ali, ko te pita! I tek kada su svoj grandiozni rad priveli kraju, shvatili su da je napravljena greška: stanica je trebala da bude izgrađena ne u Kirovsku, već u Moskvi, na stanici Kirovsk. Jebi ga. Ali, dobro, dešava se, zabuni se čovek, šta da se radi. Posle su verovatno nastavili svoje inženjerske karijere u Sibiru, gde im se izgubio svaki trag. No, ipak je iza njih za sva vremena ostao jedan zaista dostojan spomenik ljudskoj gluposti.

Osim kroz ovu priču, Kirovsk i na sve druge načine dočarava duh sovjetske svakodnevice 30-ih, 40-ih i 50-ih: sa izuzetkom centralnog parkića i okolnih državnih ustanova, posetilac ima utisak da je isprana sva boja iz ovog grada, jer sivo preovladava kao dezen. Utisak ne mogu da poprave ni svetleće reklame ni neki jadni šoping centri (jedan od njih se zove Boljševik), jer sivilo dominira i u doslovnom i u prenesenom značenju. Ogromne i neopisivo ružne sive stambene kocke koncentrisane su oko raspadnutog industrijskog kompleksa koji proizvodi veštačka đubriva, a sve podseća na kulise za najnoviji nastavak filma Pobesneli Maks. Ali, ljudi u njemu ipak žive, što je pravi dokaz da se čovek zaista može naviknuti na sve. A da život ovde možda ipak nije tako siv i monoton, tj. da čak i u Kirovsku može da bude veselo, uverili smo se baš tog dana kada smo ga posetili.

Nakon neobjašnjive, da ne kažem besmislene posete lokalnom muzeju ruda i minerala, gde smo saznali sve o proizvodnji i preradi apatita u veštačko đubrivo, što nas je, to ne treba naročito isticati, baš oplemenilo, prošetali smo se ulicama ovog tužnog grada. Sticajem okolnosti, tog dana padao je nadaleko čuveni Dan vazduhoplovno-desantne vojske, turistima poznatiji kao Dan veselog padobranca. Međutim, nije to ono što bi čovek možda očekivao, na primer, izložbe iz istorije avijacije i padobranstva, info-štandove ruske vojske, konzumiranje vojničkog pasulja ili demonstracije veština. Ah, ne! To je nešto sasvim drugačije, jer umesto distribucije propagandnog materijala (join the Army, see the World!), na ovaj datum svi padobranci (elitna jedinica ruske vojske) dobijaju slobodan dan i onda mrtvi pijani u gomilama bauljaju ulicama, obilaze spomenike, deru se i pevaju, blokiraju saobraćaj, kupaju se u fontanama, a kako vreme odmiče i stepen alkoholisanosti raste, počinju da napadaju građanstvo i policiju. I niko im ništa ne može, niti pokušava da ih zaustavi! Kod nas bi se to nazvalo pokušajem državnog udara, u Rusiji se to zove “Dan VDV”. Treba li reći da smo jedva čekali da sednemo u autobus i odmaglimo iz ovog jebenog grada?

Heavy metal blues

Kirovsk nije jedini industrijski grad koji smo posetili. A ni najgori. Kolektivni utisak naše grupe, da smo upravo bili u poslednjoj stanici pre pakla, izbledeo je nakon kratke posete gradu Mončegorsk. Nagoveštaj da se približavamo Mončegorsku bio je jasan desetinama kilometara pre nego što smo ga zaista i ugledali, jer je pejzaž postepeno počeo da se menja, pre svega zelenilo je postajalo sve ređe, a smeđa, siva i crna boja postajale su dominantije. I onda u jednom trenutku pred tobom iskrsavaju ogromni zlokobni dimnjaci i prastari zarđali kompleks industrije nikla, kobalta i sličnih sranja. A sve to izgrađeno pored ljupkog jezera sumporne kiseline, u čijem se plićaku brčkaju stotine starih automobilskih i kamionskih guma.

Sam grad, međutim, ne izgleda zastrašujuće, naprotiv, deluje poput bilo koje zapuštene varošice u Srbiji: solidno asfaltirane ulice, parkići i prodavnice, ljudi šetaju ili voze bicikle, a zgrade su manje-više uredno okrečene. Kontrast onome viđenom u Kirovsku. Ali, ispod naizgled normalne površine, krije se daleko gora istina. Na primer, da je prosečan životni vek 48-50 godina, jer većina populacije radi u grozomornom industrijskom kompleksu. Radi se na temperaturama od preko 50 stepeni, pri čemu svi moraju da nose gas-maske zbog štetnih isparenja. Filteri na gas maskama se moraju menjati svakodnevno, s tim što uprava fabrike ne voli da se zamara tim sitnicima svakog dana, pa radnici nove filtere dobijaju tek svakog drugog dana. I tako, svaki od njih radi 9 meseci godišnje, polovinu tog vremena bez adekvatne zaštite od štetnih gasova, da bi zatim tri meseca godišnje proveli na oporavku u nekom sanatorijumu. U penziju se odlazi sa navršenih 15 godina radnog staža, što ti onda omogućava da “uživaš” preostalih 5-10 godina, sve dok ne umreš u dubokoj starosti, sa 50-51 godinom života. Tuga indeed.

Aljoša is watching you

Murmansk, najveći grad na poluostrvu, predstavlja, međutim, potpuno drugu priču. Znatno veći od ostalih gradova (350 hiljada duša), stacioniran je na obali Kolskog zaliva i predstavlja najveću rusku severnu luku. Po izgledu podseća na neke srpske gradove, recimo, na sivlju i raspadnutiju verziju Novog Beograda. Bogata istorija ovog grada, pre svega neuspešni pokušaji raznih vojski da ga u raznim ratovima zauzmu ili unište, vidljiva je kroz brojne spomenike. A među svima dominira Aljoša, ogromna, 44 metra visoka betonska statua sovjetskog vojnika, koji čuva stražu i nadrkano gleda – a gde drugde nego u pravcu zapada. Ovaj klasičan primer brežnjevske estetike nekako je uklopljen u jedinstvenu ideološku celinu sa novootkrivenim nacionalnim i verskim identitetom, čije obeležje predstavljaju belo-plavo-crvene zastave i aplikacije na svakom koraku, kao i brojne novoizgrađene crkve, koje zbog svojih živahnih boja najviše podsećaju na luna-parkove (ubacite žetone i krećemo).

Upravo u Murmansku vaš dopisnik je dospeo i u reportažu lokalne televizije, lupetajući nešto o interkulturnom dijalogu i srpsko-ruskim vezama. Vrlo oprezno i uvijeno ofkors, da nas ne bi u sred noći svojom posetom počastili drugovi iz komiteta. Što se inače može desiti, pogotovo ako se čovek zajebava sa ruskom kulturom. Jer kako sam na licu mesta čuo od malo iskusnijih kolega – u Rusiji bez bojazni možeš vređati nečiju majku, ali ako ti je život mio ne dovodi u pitanje rusku kulturu. No, pošto sam sada bezbedno prispeo u Vaterland, mogu da se kritički osvrnem i na određene aspekte tzv. kulturne sfere ruskog društva.

Najuočljiviji element ruske kulture su – Ruskinje. Moram priznati da arijevski tip mene nikada nije privlačio, tako da nisam obraćao mnogo pažnje na plavokosa dugonoga stvorenja koja su se kretala u svim pravcima. Pažnju mi je ipak privukla dužina, tj. odsustvo dužine suknji koje su ista stvorenja nosila – mini suknja zaista nije adekvatan naziv za taj mikroskopski komad tkanine. Zaista, muškom delu ruske populacije nije lako kad se svaki dan suočava sa takvim izazovima. O ruskim devojkama smo se naslušali svega nepristojnog od naših gastarbajtera na moskovskom aerodromu, ali tim lovačkim pričama ne treba pridavati neku veliku pažnju. Uostalom, poznato je već kakvi su i na koji način pričaju naši, kad se u inostranstvu nađu u društvu većeg broja drugih naših.

Kad spomenusmo žene, treba nešto reći i o alkoholu, kao drugom važnom činiocu ruske kulture, barem prema stereotipima koje o njoj svi imamo. Da se u Rusiji pije, pije se, da je alkohol jeftin, jeftin je, tako da je fraza “pije kao Rus” u mnogome opravdana. Rusi, međutim, sebe ne doživljavaju kao naročite cugere i za žestoke alkose uglavnom govore da piju kao – Finci. Očigledno je da ima nečeg zajebanog u tim ugro-finskim narodima. Pivkoliki napici su solidni – istina, ne mogu ni da prismrde nemačkom ili češkom pivu, ali su ipak bolji od srpskih bućkuriša. Votka je naravno dobra, ima je u 500 varijacija, ali svakako je naše najveće otkriće bio džin-tonik u plastičnim bocama od dve litre. Osvežavajuće alkoholno piće u velikom pakovanju, kao stvoreno za podsticanje uličnog nasilja ili nasilja u porodici.

Ruska hrana, ustvrdiću smelo, verovatno može da se svrsta u red lošijih nacionalnih kuhinja na prostoru Evrope. Iako je spektar jela vrlo sličan centralno-evropskom, prateće salate, sosovi i pogotovo začini daju im neki čudan, nesvarljiv ukus. A među svim dodacima jelu suvereni gospodar ruskih začina je mirođija, koju u brutalno velikim količinama trpaju i gde treba i gde ne treba. Jedino gde mirođiju nisam zatekao bili su slatkiši i hleb. Zato nije ni najmanje čudno što su se srpski delegati sa ovog putovanja vratili vidno omršaveli, sa samo jednom mišlju u glavi – gde je najbliža ćevabdžinica?

Zima stiže iz Kremlja

Šta sam zapravo radio na obali Barencovog mora neka ipak ostane tajna, ali mogu reći da je rezultat putovanja, kako se ispostavilo, bio krajnje patriotski. Naime, nakon uživanja u čarima ruskog turizma vratio sam se čvrsto uveren da zemlja u kojoj živimo zaista ne predstavlja najgoru rupu u Evropi. Ima i težih slučajeva.

Nikada ranije nisam bio u Sovjetskom Savezu, oh, ups, Rusiji, ali imam utisak da se era Putina & Medvedeva, u odnosu na, recimo, vreme Gorbačova, nimalo ne razlikuje. Istina, simbolika je izmenjena, boje, grbovi, zastave su nešto drugačiji, ima mnogo više pravoslavlja, ali sve ostalo je nepromenjeno. Ogromna državna mašinerija je sveprisutna, nekakva bojazan od Velikog Brata je stalno u vazduhu i sve je ograničeno, kontrolisano ili zabranjeno. Policijski kontrolni punktovi na putevima, različite table sa zabranama, upozorenjima i obaveštenjima na svakom koraku, nešto kao u Srbiji početkom 1990-ih, samo tri puta gore. Ono što je kod nas u jednom periodu bilo vanredno stanje, u Rusiji je, barem prema onome što sam ja video, redovna situacija. Drugim rečima, vanredno stanje kao normalizovano, redovno stanje. A svaki javni nagoveštaj želje da se stanje izmeni, o pokušajima da i ne govorimo, brzo biva utišan, bilo različitim vrstama ne baš suptilnih pritisaka, bilo čistom staljinističkom represijom. Ako mi ne verujete, pitajte bilo kog ruskog aktivistu, od levičara do NVO boraca za ljudska prava. Divim se tim ljudima, jer uslovi u kojima rade su takvi da ih nikada nikome ne poželite. Kao Srbija u vreme Miloševića, ali mnogo zajebanije, budući da Milošević u zenitu svoje moći i popularnosti ni izbliza nije raspolagao takvim autoritetom, snagom ni mehanizmima sile, kakvima raspolažu Lolek i Bolek iz Kremlja.

U velikim gradovima, kakvi su Moskva i Piter, naravno, situacija nije tako ogoljena kao u “provinciji”, jer je kapitalistički spektakl malo prikrio brutalnost svakodnevice. U skrivanju surove realnosti veliku ulogu imaju i požari koji ovih dana besne oko Moskve, a koje sam imao prilike da vidim tokom kraćeg boravka od desetak sati na moskovskom aerodromu. Vidljivost smanjena na 300 metara i čist zrak ispunjen opojnim mirisom paljevine, koji blagotvorno utiče na pluća – to su moji utisci o ruskoj prestonici. Ukratko, ozbiljna ekološka katastrofa, koja preti da eskalira u pizdu materinu, jer se svi plaše tzv. černobiljskog efekta. Naime, nakon Černobiljske eksplozije, šume evropskog dela Rusije su akumulirale veliku koncentraciju radijacije, koja će njihovim spaljivanjem dospeti direktno u vazduh. Što će inače povoljno uticati na zdravlje biračkog tela. Ali, odgovorne institucije tvrde da je sve pod kontrolom i da nema nikakve opasnosti po glasače vladajuće partije, a ni za ostale (izdajnike i izrode). Ja mislim da treba da im verujemo, jer onaj ko ne veruje vlastima u Rusiji ili dovodi u pitanje njihove ocene stanja u prirodi i društvu, može biti (što znači - biće) osuđen po zakonu o borbi protiv ekstremizma. Zato su srpski delegati na posletku zaključili da svi mi postjugosloveni treba da smo do groba zahvalni drugu Titu i partiji, što su Staljinu 1948. godine rekli istorijsko ne. Jer da smo kojim slučajem ostali deo sovjetskog bloka, stvari bi danas izgledale, ma kako to apsurdno zvučalo, mnogo gore nego što jesu.

Srpska kultura i vazduhoplovstvo

I na kraju još reč-dve o avanturi zvanoj putovanje avionom JAT-a. Ko to nije doživeo, taj ništa ne zna. Avion, kako bi se možda moglo pomisliti, uopšte nije bio loš, usluga je takođe bila sasvim OK, ali zato neki među putnicima. Ima neki kurac sa našim ljudima koji je jako teško objasniti. Zaista ne mogu da shvatim šta ih nagoni da se ponašaju maloumno i rade sve suprotno od onoga što im se kaže. Jer u svakoj drugoj letelici, putnici, kada im se kaže da isprave sedišta i vežu pojaseve, to zaista i urade. Samo u JAT-ovom avionu na ovaj zahtev oni reaguju drugačije – ili spuštaju sedišta u ležeći položaj, sa ciljem da zgnječe saputnika iza sebe, ili baš u tom trenutku moraju da ustanu da protegnu noge. Pa se onda svađaju sa stjuardesama, pokušavaju da zapale cigarete itd, tako da na kraju situacija stiže na ivicu incidenta i čitav avion manje liči na obično prevozno sredstvo, a više na leteću ludnicu. U kojoj obična, tiha većina radnog naroda i građana postaje talac psihotične manjine.

Ne mogu da se otrgnem utisku da je taj ludački obrazac ponašanja, u stvari, nekako nametnut svima nama. O nama (koji smo to mi zapravo?), kao, postoji svojevrstan mit da smo totalno nenormalni, a onda neki među nama moraju svojim postupcima na svakom mestu i u svako doba da opravdaju utemeljenost tog mita. Na taj način se, kroz reprodukciju glupog stereotipa o ludom Srbinu, u određenim delovima srpske populacije izgleda postiže nekakvo mazohističko samozadovoljenje. To je izgleda i poseban vid održavanja određenog kolektivnog identiteta – ludilo kao znak raspoznavanja. A čitav utisak pojačan je činjenicom da su, recimo, neke od istaknutih ratnih vođa iz 1990-ih bile psihijatri, ili da je sadašnji ja-kao-predsednik po zanimanju psiholog. Što bi onda valjda trebalo da znači da je upravo on, zbog svoje obučenosti za rad sa psihički poremećenim licima, najbolji izbor za političkog lidera. Je l' to u pitanju?

Ne znam, meni to sve smrdi na ozbiljnu podvalu. Na zaveru ludaka koji su preuzeli kontrolu nad bolnicom i sebe proglasili za normalne, a sve druge za nenormalne. Mislim da se valja trgnuti i postaviti budale tamo gde im je mesto! Ne govorim ovde ni o čemu radikalnom, ni o kakvoj nasilnoj, u krvi okupanoj revoluciji, vešanju ministara i sličnoj zabavi, ne, nikako. Mada, hej, kada čovek bolje razmisli, to zapravo i ne zvuči tako loše...