Ćebenhaun za pokojnike

Ima se šta naučiti od Danaca, ako ništa, ono da vredi biti idealista. Tek sada mi postaje jasno koliko sam zapravo bio blaziran, sve pod maskom kul-pesimizma

Prvo putovanje bez vize posle 20 godina. Za dva sata i četvrt, evo me u Ćebenhavnu, gradu koji bi Deda Baja Patak (ili Andy Anderbilt u danskoj verziji) izabrao za omiljeni grad, jer mu ime potiče od „trgovac“. (Danci imaju i reč donaldizam – koja označava stručnjaka za sve sporedne likove Volta Diznija.) Na aeroportu me čeka danski pisac s kojim sam pre dve nedelje u Beogradu pio ono što „mi“ zovemo beton a u državi Danskoj sæt, iliti komplet. Čovek je ljubitelj šljivovice, koju zove „šljivo“, a koju je prvi put cugnuo u belom gradu kao osamnaestogodišnjak, putujući vozom do Grčke, misleći da je belo vino, te se napio i zaspao u hodniku vagona. U međuvremenu sam ga nagovorio da cugne i dunjevaču (kvæedesnaps) i lozu, ali mislim da šljivovica budi mladalačke uspomene. Dok sam ja alav na dansko pivo, on misli da je Lav bolje.

Kupujem kartu za metro za tri zone: moj prvi test iz danskog „trai zuuuner“, rekao sam na šalteru i dobio potrebni tiket.

U Ćebenhavnu se osećam kao Ivica bez Marice u kući od kolača. Najlepši grad na svetu, mali da se gotovo svud može peške (ako niste biznismen).

Kada ja gledam kuće u Kopenhagenu, vidim nešto što drugi ne vide: vidim kakav je život mogao biti, i kako sam nekad živio, dok sam bio neko drugi. Vidim narod – baš tako, narod – operisan od kiča. Istorija je kič, mislim da je to neko rekao. Živojin Pavlović je imao taj osećaj putujući po Francuskoj, a jedna heroina nevladinog otpora u Serviji je to rekla radeći neku predstavu o kosovskom boju. Istorija je kič koji uzdiže osećaj pripadnosti narodu pri čemu se usađuje osećaj zakinutosti i potreba za osvetničkom pravdom. Svo to istorijsko pozorište ima za cilj da natera ljude da poginu za tuđ račun.

„Žikina Šarenica“ i „Lijepom našom“, te bratske emisije rts-a i hrt-a i dan danji odražavaju strastvenu ljubavnu vezu između Ljudevita Gaja i Vuka Karadžića, prvog homoseksualnog srpsko-hrvatskog vanbračnog para, iliti po kajkavskom pravopisu „couple-a“. To je dovelo do propasti hrvatske kulture koja je, prešavši na vukovicu, čobansko pisanije i govorenje, odustala od kajkavske ekavice. A Srbi? Za njih i nije bila štetica, budući da odavno nisu ni postojali. Ovo danas što nastava takozvane bizantijske predele jesu – Turci. Posle toliko godina pod njima, došlo je do genetskog stapanja. Turci narod najstariji, to je uostalom znastveni projekat koji osobno predvodim u suradnji s profesorom doktorom Savom Damjanovom, u okviru književno-povijesnog odjela bjeloruske akademije znanosti i umjetnosti.

Danci su Srbi, onakvi kakvi su mogli da budu da su odustali od kiča. Šezdesetih godina XVI veka Danci su izgubili najplodnije poljoprivredno zemljište u Skåneu (od Šveđana, s kojima su ratovali više nego s bilo kim i to su zaboravili). Poslednji trzaj radikalizma (tako im se zvala i partija) u njihovoj spoljnoj politici, dogodio se kada su – ne pitajući Prusku – odlučili da pripoje jednu pokrajinu s mešanim dansko-nemačkim stanovništvom. Bizmark ih je za sedam dana porazio. Danci su odlučili da više ne furaju svoj kič. Odlučili su da se zezaju. Gledam kakvi su ljudi ovde mogli da budu, da „nisu živeli na istorijskoj vetrometini“. Gledam i verujem.

**

Urednica jedne izdavačke kuće mi je zapravo omogućila boravak u minority-report Serviji, dakle Danskoj. Poneo sam Stomakliju i neke indijske šalove, jer znam da je zaljubljena u indijsku kulturu i tamo ide i na zimovanje i letovanje. Sa sobom sam poneo i primerke jednog književnog časopisa i kataloge jednog književnog festivala, jer sam čak i „ovlašćen“ da ih predstavlljam i, kao, ponudim neke uzajamne antologije poezije i saradnju, iako je NASA dokazala da pesme niko ne čita i da će za 20 godina okean podaviti Nizozemce. Ispostavilo se da danski nakladnik zapravo želi dalje kresati broj zaposlenih, da za pisce iz istočne Europe u stvari ne postoje nikakvi izgledi, ako ih ne objave u SAD ili Britaniji. Stavljeno mi je do znanja da su prilike u izdavaštvu „i ovde“ u fazi kresanja. Ne da su nakladnici veliki jebači, već da se naprosto ne objavljuju knjige od kojih zarade nema. Kuharice i masne biografije, to se traži.

**

Glede duvanjenja u zatvorenom prostoru, Danci su pronašli rupu u zakonu – na pojedinim mestima se sme dimiti ako je prostorija premala da se napravi podjela na zdrave i buduće dobitnike kancera. Tada vlasnik može izabrati je li za dim ili čist zrak.

Prvi dan u Ćebenhavnu sam završio u getu, u kafiću koji se zove Blågårds Apotek. U staroj apoteci je neobična kombinacija, osjeća se solidarnost međ' ljudima kojima treba doza alkohola u vreme kad je većina barova pozatvarana. Apoteka radi do 2. (Ima i prčvarnica na kojima se može jesti a da su otvorene od 11 prije podne do 5 ujutro. Dakle nije baš istina da samo Balkanci znaju što je „nočno živlenje“.) Neobični svatovi: devojčurci – curke u crnim čarapama poput istanjenih helanki, ocvali bohemi, šugave lujke, deke koji beže od baka, klošari kojima se tresu ruke, a i neki bolje odeveni primerci kulturnjaka. Pivo se mora počekati, jer nisu sve danske kelnerice ekspeditivne. Puši se, ipak, napolju.

**

Pre toga, predveče, slučajno, dok sam išao do jednog stana u Ravnsborggade, negde malo pre te tihe ulice u centru, kod pakistanskog piljara, pronađem jabuke „kožare“. Dobro su išle uz plavi sir i crno vino koje smo posle pili. Ispred prodavnice gdje se stvara red da bi se dobio domaći sladoled, najbolji kopenhaški „kuvani domaći“. Slikao sam samo red, a ješću vanilu neki drugi dan.

Danski čvarci za praznik rada

Ferdinand Selin je pisao blog. Jedino što nije imao internet, mobilni telefon i tehniku za daunlodanje i aploadanje. Svaki je pikarski roman zapravo blog. Da li mi je Selin pao na pamet zato što je posle II svetskog rata živeo u Danskoj?

Otišao sam u kapitalizam na dva meseca, a kao da sam vremeplovom otišao u SFRJ šezdesetih.

Danci slave 1. maj antifašistički, kao što i plakat najavljuje, okupili su se svi levičari, trockisti, socijaldemokrati, udruženje za ujedinjenje severne Koreje i Danske, sindikalisti, komunisti, staljinisti. (Ipak, nećete naći nijednog Danca a da je protiv članstva te dežele u NATO paktu. Samo u dilkarnici.)

Peku se pljeskavice, miriše roštilj, ali ipak i ima nečega što na našim urancima nije bilo – čurasa, španskih uštipaka nalik tulumbama, i indijskih specijaliteta, osjeća se kari, ima tajlandske kujne, a od limenki s pivom se ne vidi travnjak Fælledsparkena. Pivo toči čovo s brcima - nije Simo Dubajić - a vaše pare daje Palestincima, na susednom štandu ekipa mapetovaca izlaže Staljinove knjige uz proglas o poželjnom ujedinjenju s Korejom. I to onom Korejom u kojoj čovjek nema 'leba da jede, ni gaće nemaju, samo njihov ludi predsednik ima tri para (antinuklearnih, predsedničkih), ali imaju dalekometne rakete i nuklearni reaktor.

Protestuju, ipak, protiv EU i na letku koji dele piše “šta će nam dva ustava?” i “treba li Europa sve da nam određuje?” (Miroslav Tuđman bi prste oblezival), peva se rokenrol i hardrok za radničku klasu (s jedne bine čuje se akustična Bandijera Rosa), i stari i mladi piju pivo i krkaju roštilj, i sve je to antifašistički, i samo fali pasulj – oko vatre, naravno – ali i bez toga se osećam kao da sam se vremeplovom vratio u 1960-te i 1970-te. Da, negde oko 1970. godine su se u danskom parlamentu svađali treba li dopustiti avionima NATA da lete preko njihove teritorije. To je naravno bila samo pozornica, jer su u isto vreme danski udbaši sarađivali s CIJOM na prisluškivanju vlastitih antivijetnamskih studenata, a pre toga su tajno i protuustavno imali američku bazu u svojoj deželi od slatkiša i keksa.

Kad se samo setim da u Beogradu nije moguće osetiti ni nagoveštaj solidarnosti među radnicima ili makar trunku građanske neposlušnosti, na primer kod nedavne seče platana u Bulevaru revolucije, ili rušenja parkića na tromeđi zvezdarskih ulica Toneta Tomšiča, Batutove i Bulevara. Malo potpisa, još manje onih koji su izišli vanka. Onda se prisetim jedne poruke s facebooka – „... ima da izađem i da grlim platane. Ne znam što će učiniti, ali ja ću da ih grlim“ – dođe mi nešto tužno.

Ima se šta naučiti od Danaca, ako ništa, ono da vredi biti idealista. Tek sada mi postaje jasno koliko sam zapravo bio blaziran, sve pod maskom kul-pesimizma.

Među pijanim klincima kojima je ovo pre svega nešto kao Exit festival, šunjaju se Korejci i Pakistanci koji nisu došli na provod (a ni da podržavaju komunizam) već da skupljaju limenke i boce, jer za jednu se dobija 1 kruna (to jest kuna za drugove Kroate) u radnjama, i od toga se dapače može i sastaviti kraj s krajem, pod uslovom da ništa drugo ne radite već 16 sati dnevno kljucate boce. Vjerojatno ti Korejanci i ne bi želeli ujedinjenje s Danskom, jer šta ako i Hamletova postojbina postane sirota? Od čega će onda živeti?