Svitanje na kolodvoru Egzopotamije

Photo: Stock

Pre pedeset godina u tami bioskopa, nakon samo par kadrova privatne premijere filma snimljenog po njegovom romanu "Pljuvat ću na vaše grobove", umro je Boris Vijan, pisac, inženjer, ilustrator, trubač, kompozitor, pesnik, ljubavnik...

Ući u knjižaru i kupiti ovu knjigu je podrazumevalo da se odbaci malograđanština. Vežbala sam kao da ću imati audiciju za brodvejsku predstavu, zvizdala čuvenu autorsko-brigadirsku "nije mi ništa", ubeđivala sebe da sam nekakva intelektualka, svetska žena usred Srbije puritanske, smišljala laži da knjigu kupujem za moju mamu...

Photo: Stock

Pet minuta lažne sigurnosti pred prodavcem i u siguran svet svoje sobe, tamo gde se može slobodno razgledati, čitati, razmišljati. Osim priče o osveti, ovo je i erotski roman, ali bez vokabulara Henrija Milera, bila je i uvodna reč samog autora. Knjigu objavljuje pod psedonimom Vernon Salivan i za ovaj roman biva optužen za podsticanje nemorala i nasilja.

"Oni iz sela ga ipak obesiše, jer je bio Crnac. Pod hlačama, u donjem delu njegova trbuha se još uvek videla podrugljiva izbočina." Kraj romana i početak razmišljanja o Vijanu kao individualcu, smelom da se izrazi, ali i čoveku koji se rugao svemu, crkvi, vojsci. Kontraverza o antiratnoj pesmi ili patriotizmu, kojom je bila obavijena njegova pesma Dezerter je ostala do današnjeg dana.

Nemali broj francuskih umetnika je svoje stvaralaštvo baziralo na onome što čini suštinu dela Borisa Vijana, na "kulturi apsurda". Pesma Dezerter je na pedesetogodišnjicu Vijanove smrti doživela vizualizaciju. Francuski ilustrator Clément Lefebvre je pesmu pretočio u slikovnicu za odrasle.

Francuzi su ove godine, kao omaž velikanu nadrealističkog romana i muzičaru, izdali dupli CD i boks od 4 CD-a sa 100 šansona.

Sto šansona su neodoljive interpretarcije Joan Baez, Juliette Gréco… pesme iz mjuzikla, vodeći nas nazad u tajanstveni svet Borisa Vijana. Na duplom CD-u može se čuti i Karla Bruni, prva dama Francuske, sa šansonom Valse Des Mannequins. Oba izdanja u svakom pogledu vredna pažnje, kako u muzičkom smislu, tako i kao povezivanje sa mnogobrojnim umetničkim izrazima ovog umetnika, jer i on sam nije razdvajao reč, zvuk, pokretne slike, emocije, čoveka… sve je smeštao u jednu ravan i sačinjavao Egzopotamiju.

Romani Vadisrce, Jesen u Pekingu, Crvena trava, Pena dana... pročitala sam ih, ali ih neću prepričavati ili pametovati šta je pisac hteo njima. Ovo nije čas književnosti, ali ni muzike, samo sećanje na nekog koga mislim da razumem. Knjige i muzika koje se prepliću, kao da nijednu knjigu nije umeo napisati a da nije bio inspirisan kojom od pesama Djuka Elingtona. Plavi Serž kao tuga Rahmanjinova, Hloja kao sinonim ljubavi prema ženi, prostranstvo kao misao, železnička pruga kao putovanje na koje se nikad ne stigne su samo jedna strana Borisa Vijana. Od njih je slagao svoje reci, posebne i drugačije. Nadrealizmom je dolazio do ogoljene realnosti. Realnost je ono čime smo okruženi i čime nismo zadovoljni, zato smo kritizeri smisleni ili oni kojima je to službenost. U svakom od njegovog pisanja možete pronaći i sopstvenu zbilju, ukidanje viznog režima, propale investicije, izgubljene ljubavi, pogubljene snove, strast, požudu. Život je inspirativan, treba ga samo krojiti i disati punim plućima, kao je što činio Vijan. Uprkos slaboj konstituciji, urođenom srčanom oboljenju, kasnijim problemima sa plućima, svirao je trubu, pevao, komponovao. Voleo je Mišel Legliz, posvećivao joj priče i pesme. Da je ljubav najvažnija stvar iz koje nastaju romani, muzika, filmovi, govori nam njegov susret sa balerinom Ursulom Kibler.

O ženama i muzici Vijan je zapisao: "Postoje samo dve stvari: jedna od njih je ljubav bilo koje vrste – sa lepim devojkama, a druga je muzika Djuka Elingtona, ili pak ona iz Nju Orleansa. " Sa samo te dve stvari je nastavio da pise, snima pesme, autor je radio emisije, priređuje koncerte, druži se sa Žak Preverom, piše članke uperene protiv svog prijatelja Žan-Pol Sartra i uopšte egzistencijalizma koji ubija stvarnost (ismeva ga u svom romanu Pena dana), učestvuje u snimanju prve ploče francuskog roka....

Ko je bio Boris Vijan, otkrijte sami, dao je putokaze kuda ići da bi se živelo, možemo u njegovim delima pronaći svog Djuka Elingtona i stvarati, možemo i nikad ne ući u svet Vijanov, lični je izbor, napravimo ga sami.