Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (857)

Srbija, post festum: Kako je propao građanski rokenrol (1)

Devedesete u nama

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Termin „građanska opcija“, široko ustaljen u domaćoj upotrebi, u poslednje dve godine iznova je aktuelizovan na identičan način kao nekada u devedesetim, kad je ratno ludilo uništilo elementarno ljudsko pravo na život; masovna ubistva, streljanja, genocid, bombardovanje gradova – postali su političko oružje vlastodržaca koji su znali da upravljaju terorom. „Građanska opcija“ rođena je kao građanska neposlušnost, kao otpor prema onome što je dolazilo od države i njenih organa, te je tako njen smisao bio nezamisliv bez postojanja represivne vlasti koja je ugrožavala osnovna prava svojih građana

Arhetipski neprijatelj: Slobodan Milošević
Photo: b92.net

Kako će se kasnije ispostaviti, postojanje jednog takvog otpora suvereno je samo dok postoji onaj protiv koga se treba boriti, a taj neprijatelj svojevremeno je bio očitiji nego ikada, te nije bilo nimalo teško da se on detektuje. Dovoljno je bilo govoriti protiv Slobodana Miloševića i njegove nacionalističke, zločinačke politike i to je značilo ’biti naš’. I dan-danas, za određene slojeve našeg društva, klasifikacija po ovom modelu još uvek u velikoj meri stoji kao vrednosni, identifikacioni reper po kojem treba da se raspoznaju „prijatelji“.

DVA AKSIOMA "GRAĐANSKE OPCIJE"

U uslovima koje su diktirale političke prilike, ovako označen termin „građanska opcija“ značio je nešto veoma suženo i u principu se vrlo malo odnosio na etabliranje nekog novog političkog koncepta sa društvom građana koje treba da bude polazište svake moderne države. On je, sasvim suprotno, kako se to danas jasno uočava, najviše služio kao tendenciozna segregacija jednog dela građana u odnosu na drugi, sa rezultatom koji je polarisao društvo na one koji su dostojni ideje i statusa građanstva, i one koji to nikada neće moći da budu, jer ne afirmišu takve ideje i jer su, prema toj vrsti generalizacija, odobravali i pasivno saučestvovali u politici i zločinima tadašnjeg režima.

Biti deo „građanske opcije“ postaje vremenom intelektualno-statusni simbol koji takoreći štiti da se ono čisto ne ukalja, koji čuva da se ugledni građani, politički svesne aristokrate, oni „normalni“, kulturni ili šta god, ne pomešaju sa seljacima, običnim prljavim narodom koji je takav kakav je, koji je uvek bio priglup i koji nikada neće moći da bude drugačiji nego što jeste. Koji, umesto nas, zato mora da snosi svu odgovornost i krivicu za ono što se dešavalo devedesetih. Reč građanin u terminu „građanska opcija“ uopšte ne može da se odnosi na sve građane jedne države, već samo na neke, na manjinu koja je skrajnuta, ali koja takođe nastoji da ostane margina. Na taj način je zakucan prvi aksiom „građanske opcije“ koji je svoju plauzibilnost iz ratnih vremena pokušao da nametne kao nekakvo univerzalno značenje za vjeki vjekova: ’većina nikada nije u pravu’.

Usiljeno polarizovanje proizvelo je generalizaciju koja nepopravljivo postaje stereotip, bez obzira na to da li je to u početnom trenutku odgovaralo pravom stanju stvari ili ne. A pošto se ovde radi o navodno kvalitativnim razlikama među ljudima, onda oni koji smatraju sebe kulturnijim i dostojnijim od drugih isto tako nepopravljivo proizvode snobizam i padaju sami u njega. Jedan ilustrativni primer je opisala i novinarka Brankica Stanković kada je govorila o Veranu Matiću i o tome kako mu je uloga njegove radio-televizije tokom devedesetih bila dovoljan razlog da zahteva dodelu nacionalne frekvencije. (IMP, 211) Međutim, ni sama autorka po nekim drugim tačkama nije imuna na isti snobizam, što provejava kroz celu njenu knjigu, kako u nekim metodama koje primenjuje u sklopu svoje profesije, tako i kada je reč o ubeđenjima u vezi s nekim stvarima iz života uopšte.

Turbo-folk, tema za razmišljanje: Brankica Stanković
Photo: FB

Ispostavlja se da višestruko nagrađivana novinarka kvalitativnu razliku između ljudi povlači u zavisnosti od toga da li slušaju „turbo-folk“ ili ne. „Podrazumevalo se šta je ispravno a šta nije. Sticajem okolnosti, dogodilo se da vreme provodim s čovekom koji sluša turbo-folk... Danima sam objašnjavala: 'Biske, kako ne shvataš šta predstavlja turbo-folk? Čoveče, u vreme nastanka turbo-folka promovisana je politika ratovanja, za patriote su proglašene ubice, pevaljke i ubice su tako postali idoli mladima.' Ma kakvi, nisam uspela da doprem do njega ni malo.“ (135) Problem je što je turbo-folk ovde isključivo upotrebljen u funkciji dezignatora koji služi kao referentno pomagalo da se definišemo kao drugačiji. Ali da li smo zaista drugačiji od drugih samo zato što ne slušamo turbo-folk, ili je od svega najbitnije to da oni koji ga slušaju budu po svaku cenu odvojeni od nas, da se nipošto ne pomešaju sa nama?

Slično tome, mučno je gledati sociologa religije Mirka Đorđevića kako se mesecima neuspešno oporavlja od ironije što je vicepremijer države Aleksandar Vučić ustvrdio da između ostalog čita Maksa Vebera i Radomira Konstantinovića. U tekstovima, uglavnom publikovanim na sajtovima Peščanik i Autonomija, Đorđevićeva neverica toliko puta ponovljena do sad pretvorila se u kompulzivnu potrebu da svaki put kada spomene Vučićevo ime, mora da dopiše i ime nekog od pomenuta dva intelektualca uz istorijsku intonaciju „gospodar“, pa mu je tako nakon određenog vremena postalo nemoguće da Vučića jednostavno nazove Vučićem. Od početne figure ironije time se iskristalisalo ono zbog čega se ona uistinu koristila od samog početka; sve bi bilo jednostavno, crno-belo, da problem nije nastao onda kada su se umešala imena, tj. dezignatori koji su uvek služili da definišu 'nas' a ne 'njih'.

Mozak za prozak: Teofil Pančić
Photo: Stock

Na taj način se isforsiranim podvlačenjem kontrasta koji se stereotipizuje teži razdvojiti „žito od kukolja“, ono što jedno sa drugim ne ide i što samim tim što je nespojivo mora biti laž i prevara. Naprednjaci moraju ostati „radikali“ ili „bivši radikali“, ne sme im se dopustiti da imaju bilo šta zajedničko sa nama, a oni koji budu pokušali to da „zaborave“ biće linčovani i izbačeni iz kluba „građana“. Takvi moraju stajati nasuprot svemu „urbanom“, jer to su isti oni koji pokušavaju da se popnu pokretnim stepenicama u suprotnom smeru, oni krezubi i neobrazovani. Oni sa mega-univerziteta nasuprot nama sa državnog koji nas je naučio da pravimo generalizacije u stilu Blic senzacije Rajne Dragićević, paradigme univerzitetskog snobizma, po kojoj nijedna starleta ili prostitutka ne može da bude obrazovana i pametna, tj. nijedan profesor (državnog) univerziteta glupav. Nije li na osnovu sličnih kolektivističkih, zacementiranih diskrepanci koje se ni za živu glavu ne daju, novinar Vremena Teofil Pančić izgradio gotovo čitavu svoju karijeru, nudeći segregaciju kao hranu za revoltirani mozak?

Druga implikacija je da biti građanin u ovom terminu paradoksalno znači i biti protiv države kao takve, a otpor prema državi i njenom aparatu, koji se redovno poistovećuju sa otuđenim strukturama moći, umesto rada na građanskoj državi i društvu koje treba da bude oličenje modernih državnih institucija, predstavlja drugi aksiom te „građanske opcije“. Danas je to baš kao i nekada vrlo indikativno: ako nisi protiv države i ne „kritikuješ“ je, ne pripadaš ni „građanskoj opciji“, nego onim drugima. A oni drugi su uvek oni koji su na vlasti i samo zato što su na vlasti. Otpor prema državi koji ovim dobija status večitog otpora prema ma kojoj i ma kakvoj vlasti dolazi ovde kao ideološki prefiks pre svakog političkog pojma građanina, što implicira da institucija građanina u startu nije i ne treba da bude nikakav konstitutivan deo moderne države.

U krajnje ekstremnim slučajevima kakvim obiluju današnji delovi intelektualnog, drugosrbijanskog društva, uočeno je i da „građanska opcija“ paradoksalno postoji ne bi li sprečila razvoj moderne države po uzoru na model članica EU. Ona svoj posao odlično obavlja samo u uslovima sveopšte represije, ali biva sasvim izgubljena kada država počne da se bori za njene legitimne ciljeve i opšti interes, protiv te iste represije građana i krene da radi na etabliranju modernog građanskog društva. Zato jedina životna forma u kojoj ovakva „građanska opcija“ može da funkcioniše kao neprimetno bolestan organizam jeste rudimentarna građanska neposlušnost i ništa više od toga, pa joj nema druge no da takvom stanju s vremena na vreme i teži.

Otkako su naprednjaci došli na vlast, urednica sajta Peščanik Svetlana Lukić, kao i jedan od najviše forsiranih autora sa tog sajta Dejan Ilić, više puta su javno izražavali nezadovoljstvo zbog toga što nema nikakvih masovnih protesta i demonstracija protiv vlasti po ugledu na severnoafričke i bliskoistočne „revolucije“. Razlog ove „pasivnosti“ odmah je pronađen u stereotipnoj analogiji sa devedesetim: ljudi koji ne protestuju su isti oni kojima, kako im ne smetaju ovi sad, tako nije smetalo ni da ranije glasaju za Miloševića, navijaju za ratove, neguju kult ličnosti i navodno podržavaju zločine. Samo što sada ne bi trebalo da protestuju protiv ratova i zločinačkog nacionalizma, nego protiv „neoliberalizma“, nameta koji nam serviraju kapitalisti iz EU i krajnjeg računa koji će se ispostaviti kao previsok.

Troprsti vođa: Slobodan Milošević za album sa sličicama
Photo: Stock

Ono što je upadljivo jeste da je ova masa, tzv. narod, u očima „građanske opcije“ uvek jedna homogena, nepromenljiva masa, reklo bi se, jedan objekat iživljavanja i okrivljavanja, bez obzira na vreme i prilike u zemlji. To je uvek ona većina koja je uz državu i samim tim na pogrešnoj strani, što bi značilo da se ovde na jedan krajnje negativan način diskriminiše gotovo čitava populacija sopstvene nacije u smislu 'to je Srbija'. Ako se još uzme u obzir da je „građanska opcija“ bila ta koja je negodovala zbog segregacije u prvom članu važećeg Ustava, u kojem se kaže da je Srbija „država sprskog naroda i svih građana koji u njoj žive“, ne čini li se sada da ona istovremeno za sopstvene potrebe igra na istu ovu kartu, takođe deleći građane na one prvog i drugog reda, gde ovi drugog reda koji su apsolutna većina nikada ne smeju biti u pravu, pa samim tim ne mogu biti ni pravi „građani“? Po čemu je u ovom smislu onda ona išta bolja od vlasti koju pokušava da kritikuje? Većina koja nije u pravu je samo reminescencija na devedesete, a gde su devedesete tu se mora stvoriti i neki novi Milošević.

ODRŽIVI RAZVOJ SEGREGACIJE GRAĐANA

Da je ova dvostruka segregacija, kako statusno-kulturna tako i politička, bila važnija i toliko daleko od onog što se u političkoj filozofiji naziva javnim dobrom, svedoči i ponašanje „građanske opcije“ nakon petooktobarskih promena. Od idealne vlasti zahtevano je da bude preslikana projekcija svega „za šta smo se borili“ pod Miloševićem. Ali pošto je ispalo da smo se u suštini najviše borili za segregaciju građana na prvi i drugi red, na dostojne i nedostojne, idealna vlast je prema „građanskoj opciji“ takođe trebalo da uspostavi jasnu segregaciju, te da istakne građanina kao privilegiju pojedinaca, kao vrednosni sistem superiorniji od nekog drugog, a ne kao univerzalni koncept u državi.

Zbog toga je Zoranu Đinđiću najviše zamerano to što je blizak sa mnogima, da komunicira sa svima, sa kojima treba i ne treba, sa prihvatljivima i neprihvatljivima, tj. što nije birao društvo i što je time izneverio apstraktnu ideološku podelu „moralnih“ koja je trebalo da bude očuvana. Pošto se družio sa „sumnjivima“ i sam je postao sumnjiv, a sa njim ponovo i kompletna država. „Građanska opcija“ gotovo kao da nije razumevala ono elementarno – da premijer Srbije, bez obzira što dolazi iz njihovih redova, jednom kada se nađe na poziciji da predstavlja državu i vodi njenu politiku, jeste premijer svih građana te države. Pošto se uopšte ne trudi da razume državu kao takvu, to saznanje bilo je sasvim dovoljno da i Đinđić, nekada njihov a potom i za njih izdajnik, postane meta satanizacije i novi neprijatelj. Njegova pamet i obrazovanje za tili čas postali su samo varka koja služi za zamazivanje očiju da taj čovek još ima nekakve veze sa idealima „građanske opcije“, otprilike na isti onaj način na koji je danas tanak put od, recimo, „Čerčila i De Gola“ do „mobinga“.

Brige i problemi: Zoran Đinđić
Photo: Stock

Evo još jednog indikativnog primera iz knjige Brankice Stanković, gde ovoga puta segregacija i snobizam srastaju zajedno sa profesijom novinarstva. „Koliko god smo mislili da u mnogim stvarima greši, koliko god smo ga u programu svakodnevno 'kritikovali' i ukazivali na greške njegove vlade, Zoran Đinđić je ipak kod novinara bio omiljen političar jer je uvek odgovarao na telefonske pozive... Kada je odlučio da uredbom, koju je donela Vlada Srbije, bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića izruči Hagu, zvala sam ga pošto sam bila dežurna u redakciji. Bilo je prilično kasno za poziv premijeru, ali javio se odmah. 'Dobro veče, izvinite što zovem ovako kasno, Brankica Stanković, B92.' 'E, dobro veče, Brankice, što radite ovako kasno?' 'Pa, danas ste doneli uredbu i izručili Miloševića, kako komentarišete tvrdnju predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice da je u pitanju državni udar?' Prekinuo me je i rekao: 'Nikako, evo gledam film Gladijator sa Lukom.' (Luka je njegov sin) Rekla sam: 'Pa morate nešto da kažete.' On se nasmejao i rekao: 'Nećete se ljutiti ako vam kažem da se film upravo završava i da ne bih da propustim kraj.' Rekla sam: 'Hvala, do viđenja.' Sećam se da sam ipak objavila vest da premijer neće ništa da komentariše jer, kako kaže, gleda film sa sinom. To su prenele sve domaće i strane agencije.“

'Sledeći dan je, u televizijskom obraćanju, građanima objasnio da je takvu odluku o izručenju Miloševića Hagu doneo zbog budućnosti Srbije i svih nas.“ (155) Treba obratiti pažnju da je profesija ovde postavljena da bude ispred svega, ispred svake druge odgovornosti, pa i građanske na čijoj poziciji stoji Đinđić, kako se to lepo vidi u poslednjoj rečenici, što je samim tim dovoljno da novinarka padne u snobizam. Biti novinar ovde je primarnije negoli biti građanin, tj. profesija je samo alibi da bi se opravdao postupak koji elementarna građanska odgovornost nikada ne bi dopustila.

Nakon atentata „građanska opcija“ je opet, u ovom smislu, višestruko profitirala, usko povezano sa tim što je stranka koja je došla na vlast bila i koinspirator atentata, pa je po starom simbolu represivne države vrlo lako i s pravom prepoznat novi neprijatelj – Vojislav Koštunica. Time je satanizacija Đinđića zaboravljena, a bivši premijer zakucan je u značenju kao dokusurena žrtva novog-starog režima, tj. kao dragoceni dokaz da država jeste i da će i dalje biti večiti neprijatelj svojih građana.

Zbog toga, upravo period vladavine očiglednog nacionaliste, predstavnika snaga retrogradnog miloševićevskog režima, većeg nacionaliste i od samog Miloševića, jeste i period u kojem cvetaju svi uslovi za „građansku opciju“, onu koja je ovim dobila svoju potvrdu da je stanje opet loše i da slogan poput ’ako vam je dobro, onda ništa’ može itekako dobro da se primi. Još jednom su se Konstantinovićeve reči pokazale dubljim nego što je to mnogima milo da prihvate: „Kriza je velika, naši izgledi su, dakle, veliki.“ Još jednom nije bilo nikakvih prepreka da se „prijateljstva“ održe čvršća no ikada.

Oni su upravljali Srbijom: Boris Tadić i Vojislav Koštunica, politička igra žmurke 
Photo: EPA

Nove šanse da se nastavi ciklus održivog razvoja našle su se već u kohabitaciji Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke sa Koštunicom, kao i u tome što je ovaj iz svoje stranke eliminisao gotovo sve one koji su bili bliski saradnici Đinđića. Izuzev političko afirmativnog sadržaja koji je dolazio u prvom periodu po nastanku Liberalno demokratske partije, i jedno i drugo pre svega je shvaćeno kao nedostatak političke volje da se razreši politička pozadina atentata, a ne nužno kao sprovođenje politike koja se po svojim rezultatima iz dana u dan pokazivala kao potpuno suprotna onoj koju je započeo pokojni premijer u stranci istog imena. Jer „građanskoj opciji“ uglavnom i nije cilj da procenjuje meru ispravnosti državnih politika i poteza, nego da svaki potez koji ima potencijala za to brže-bolje regresira na beznađe i defetizam, sa jedinim ciljem da u fokusu ostane večni krug nepravde koji prouzrokuje država i koji će tako stalno da perpetuira kao simbol Srbije i toga „po čemu smo poznati“.

Zbog toga je velika odgovornost na intelektualcima kao što su Žarko Korać, Ivan Čolović, Dubravka Stojanović i mnogim drugima koji su događanja na srpskoj političkoj i društvenoj sceni uvek pokušavali da prikažu kao večito vraćanje istog, upotrebljavajući jedne te iste paradigme kao prokletstvo od kojeg se ne može pobeći u „narodu“. Koliko god to odgovaralo nekom periodu vremena, mora se uvažiti da uvek postoji mogućnost da od jedne tačke u vremenu takav opis više ne služi za detektovanje problema koje treba rešavati, nego se pretvara u sadističko udaranje pečata na čitavu jednu zajednicu, što posredno onemogućava da se ona u bilo kom smislu promeni i popravi. Ispostavlja se tako da postoje pojedinačne karijere ili biografije koje se smatraju važnijim od razvoja celokupnog društva samo zato što nismo u stanju da revidiramo svoja gledišta kada to ambijent zahteva. Zato što nismo naučili kako da prepoznamo kada to treba uraditi, želeći uvek da budemo u pravu makar većina plaćala cenu za etiketu koju smo joj za čitav život namenili. Ova čarobna reč biografija i briga za njenu neukaljanost po svaku cenu bio je takođe jedan od neskrivenih motiva pisma Mirjane Miočinović upućenog „izdajniku“ Petru Lukoviću i, za „aristokratski“ ukus nesvarljivim, e-novinama.

Na taj način „građanska opcija“, koliko god da okrutno zvuči, postepeno usklađuje sve nesreće, jad i bedu države, čak i u uslovima mira, sa sopstvenim profiterstvom, adaptirajući se svakoj podlozi bez i najmanjeg problema i paralelno jadikujući nad onim što u stvari pokreće čitav njen motor.

* Nastavak feljtona objavljujemo u utorak, 28. januara

star
Oceni
3.69
Ostali članci iz rubrike Stav