Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (13)

Pometnja sa elementima ideološke depresije

Metafizika drugosrbijanskih intelektualaca

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Danielle Mericle

Pošto politika novih vlasti za drugosrbijance ne može da bude niti ispravna niti iskrena, onda se postavlja pitanje o skrivenim motivima i okolnostima pod kojima vlast povlači takve poteze. Jedna linija petlje tako ide do argumenta da vlada vodi evropsku politiku isključivo pod pritiskom Evropske unije. Dakle, ne zato što zaista tako hoće nego zato što to mora da radi. Čak se dodaje da bi to isto radila i svaka druga vlada koja bi bila izabrana, te nema potrebe pridavati naročiti značaj tome šta se dešava, niti od toga praviti bogznakakvu stvar...

Photo: Josef Koudelka

Evropski orijentisani potezi današnjih vlasti u Srbiji izazivaju pravu pometnju među intelektualcima Druge Srbije. Argumenti funkcionišu kao algoritmi, nadovezuju se jedan na drugi po principu „ako… onda“, račvaju se petljama „da-ne“, ako „da“, idemo dalje, ako „ne“, vraćamo se na određenu tačku i biramo drugi način da bismo zatvorili petlju i došli do kraja programa. Šta je suština jedne tako dobro pripremljene i orkestrirane strukture, tajanstveno se, za sada, po pravilu gubi u izmaglici. Jasno je samo da se od nje nipošto ne sme odstupiti. Progovoriti o onome o čemu se ćuti onda može da prouzrokuje raskrinkavanje čitave algoritamske kulise

Ono o čemu se ćuti, ipak, prisutno je sve vreme kroz ono što se govori, kako se plasira, kako se povezuje, na kojim mestima se nalazi petlja i sl. Analizirati ono što se govori istovremeno znači i uvideti šta je ono što se uz to nehotice podrazumeva. Bez čega ono što se govori ne bi ni moglo da se kaže. Ali, to što se podrazumeva ne mora biti nužno mišljeno. Jezik nije projektil sastavljen od mnoštva bojevih glava od kojih svaka pogađa unapred zacrtani cilj; neke od tih glava nikada ni ne eksplodiraju, dok se neke čak aktiviraju pre vremena i onesposobljavaju ostale. Tek kada to uzmemo u obzir, dolazimo do odgovora šta drži čitavu ovu strukturu na okupu.

Ne postoji nekakav metajezik koji bi nam o tome zasebno govorio, sve se nalazi u tome što je izgovoreno; i ono što je rečeno i ono što je izostavljeno, pa ipak nagovešteno rečenim. Jedan od prvih argumenata nakon izbora koji je došao od Druge Srbije prema novoj vlasti oblikovan je formulacijom da se „od nje ne očekuje apsolutno ništa“. Šta se krije iza toga? To je moguće razumeti u smislu da se odnos prema svakoj budućoj vlasti neće više bazirati na nekakvim očekivanjima, nego da će se formirati na realnoj osnovi onoga što ona bude radila, kakvu politiku bude vodila, i da li se ta politika poklapa sa nekim našim uverenjima. Međutim, pokazalo se da drugosrbijanci ne misle na to, nego da ne očekivati od vlasti apsolutno ništa - znači u samom startu otpisati je uz ocenu da ona ne može, tj. da a priori nema uslove neophodne da vodi politiku koja bi se poklopila sa našim uverenjima.

Photo: Edouard Boubat

Veoma je ovde bitno o kakvim se to zapečaćenim uslovima radi. Nesposobnost novih vlasti predeterminisana je na osnovu subjekata u njoj, njihovih ličnih svojstava u pogledu politike koju su nekada vodili. Takav argument podstiče na kontinuitet i u algoritmu nosi centralno mesto. Na njega će svaka petlja pokušati da se vrati i time pokazati da vlast, ma šta god radila, zapravo nastavlja svoju staru politiku ako već ne u istom, onda u nekom drugom obliku, koji se u pokušaju subverzivnosti proglašava još opasnijim. Najbitnije, ovaj argument nalaže da je svaka rasprava o eventualno drugačijem stanovištu, bilo o novoj vlasti ili, još bolje, o sopstvenom prilazu određivanja prema vlastima i politici uopšte, bespredmetna. Tako se u jednom komentaru kaže: „Ozbiljni ljudi ne kritikuju sadašnju nakaradnu i nekompetentnu vlast (koja svakog dana pokazuje koliko je nekompetentna) zato što bezrezervno veruju ljudima koji su bili u prethodnoj vlasti (koliko je to besmisleno ne vredi ni govoriti), već zato što je nakaradna i nekompetentna.“ Pored očigledne cirkularnosti, ovde je prisutno još nešto, a to je momenat, ukratko, da si budala ukoliko uopšte pokušaš ozbiljno da shvatiš, a time i kritički ocenjuješ rad ove vlade. Ljudi koji sede u vlasti, partije koje su ih postavile su uopšte nedostojne da se njima bavimo. Oni su u svojoj suštini „nakaradni i nekompetentni“.

Photo: Kishin Shinoyama

Lična svojstva ljudi iz vlasti povezuju se, naravno, sa politikom ratova i stradanja. Međutim, sa njihovim dolaskom na vlast tema suočavanja sa prošlošću biva pobuđena na jedan nivo koji će početi da se graniči sa iracionalnim. Odjednom, razlika između formalno-pravnog sa jedne strane, i mentalnog suočavanja sa druge sve više se gubi, i ove dve ranije razgraničene stvari počinju da se mešaju kad god se upire prstom u subjekte nove vlasti. U takvoj situaciji prestaje da bude jasno šta je to tačno potrebno da bi suočavanje jednom bilo i izvršeno, i da li se ono uopšte može okončati ili je nešto što ne može dobiti svoje okončanje?

U formalno-pravnom smislu, koji podrazumeva da svi koji su odgovorni za zločine treba da budu procesuirani, suočavanje može biti svršenog vida, dok je psihološko suočavanje proces koji ne podleže ovoj, niti bilo kojoj drugoj vrsti zatvaranja. Ali, izmešano, to zvuči otprilike ovako: „Kako se usuđujete da o devedesetima govorite kao o nečemu što treba sačuvati za istoriju? … Devedesete ne treba sahraniti već ih treba izložiti na što sjajnije svetlo … Amnestiranje političara koji su danas na vlasti u Srbiji od svega toga ravno je saučestvovanju u ratnim zločinima.“ Kada se, dakle, dve vrste suočavanja pomešaju, onda zločinac može da bude i onaj ko se formalno-pravno ne goni nego samo snosi mentalnu odgovornost što je nekada podržavao politiku koja je dovela do zločina. Uz to, svako ko danas skreće pažnju na potrebu da se razdvoje ove dve vrste suočavanja biva i sam proglašen zločincem. Tu opet stižemo do tog istog naloga Druge Srbije da je, na neki način, besmisleno uopšte kritikovati te ljude, bez obzira što su oni sada, eto, na čelu najvišeg državnog organa. Jer njihov subjekt je unapred određen kao zločinački.

Photo: Rosalind Solomon

Sve ostalo što dolazi drmaće ovu tezu deformišući je, rekli bismo to prema Prvom Njutnovom zakonu, u meri koja bi to na najblaži način mogla da čini a da se ne uremeti suština, tj. početno stanje. U cilju da se tako unapred odbrane od eventualno nepredviđenih posledica, ovaj argument zatim je ojačan jednom rokadom koju bih ja nazvao baladom o doslednosti. Naime, pošto su u centru predočenog argumenta stavljeni subjekti (tj. lica) a ne politika koja se trenutno vodi, onda po ovom viđenju sve zavisi samo od subjekta. U subjektu je zapisano kakvu politiku može voditi, pa i ako vlast počne da vodi politiku koja ne liči na ono što su ti subjekti radili ranije, to nikako ne može biti suštinski nova politika pošto njom upravljaju isti ti subjekti. Dok god oni ne budu sklonjeni, ispravne politike, stoga, ne može ni biti. A kakvi subjekti moraju biti da bi vodili ispravnu politiku? Pa samo takvi koji su dosledni. U tom smislu bi i nova vlast imala više kredibiliteta, kad je reč o subjektu, da je nastavila da vodi politiku iz prošlosti, nego što ga sada ima kada povlači poteze koji izgledaju nepovezani sa tom politikom.

Photo: Josef Koudelka

Cela ta velika priča o verovanju da li se neko zaista promenio ili nije postavljena je na potpuno pogrešnoj osnovi. Samo zbog toga što subjekt determinira politiku, a ne politika – politički rezultati – subjekta na političkoj sceni. Subjekt po tome može biti iskren samo ako je dosledan, koherentan, samosvestan i tsl. A politika koja se posmatra bez ovog kriterijuma iskrenosti i transcendentalne čistoće ne može se uopšte ni računati u politiku. Akademski koncept filozofije subjekta, oboren drugom polovinom prošlog veka, vidimo, potpuno transparentno je danas Sveto pismo Druge Srbije.

Tu se razvija algoritamska petlja usled svih konkretnih poteza koje je vlada učinila u cilju približavanja Srbije Evropskoj uniji. To je izvikana petlja koju možemo nazvati petljom motiva. Pošto politika novih vlasti za drugosrbijance ne može da bude niti ispravna niti iskrena, onda se postavlja pitanje o skrivenim motivima i okolnostima pod kojima vlast povlači takve poteze. Jedna linija petlje tako ide do argumenta da vlada vodi evropsku politiku isključivo pod pritiskom Evropske unije. Dakle, ne zato što zaista tako hoće nego zato što to mora da radi. Čak se dodaje da bi to isto radila i svaka druga vlada koja bi bila izabrana, te nema potrebe pridavati naročiti značaj tome šta se dešava, niti od toga praviti bogznakakvu stvar. Drugi krak petlje je neznatno drugačiji i koristi argument da vlada vodi evropsku politiku zarad opstanka na vlasti i radi sopstvenih, partijskih interesa, a ne u interesu svojih građana.

Photo: Robert Doisneau

Iako ova petlja pokazuje da se Druga Srbija polako miri sa tim da nova vlast vodi politiku pridruživanja Evropskoj uniji, ni ta činjenica u najnovije vreme kod nje više ne nosi toliku težinu s obzirom na to da je bitan samo subjekt, tj. motivi iz kojih se pobuda nešto radi. Ako se ispravne stvari rade iz sumnjivih pobuda, onda one uopšte nisu više ni ispravne. Logika odozgore se ponavlja i održava. Prvi krak petlje hoće da kaže da evropski put Srbije zapravo nije u duši subjekata koji vode vlast i da bi oni najradije radili nešto drugo, tj. nesumnjivo nastavili politiku iz devedesetih. Takođe, konstatacijom da ništa bolje ova vlada navodno ne radi od prošle jer bi svaka radila isto da je na njihovom mestu, pored sve očigledne oborivosti ovog argumenta, neminovno se podvlači i to da je potpuno normalna stvar da svaka vlast radi ono što joj u trenutku najviše odgovara, tj. u sopstvenom interesu i zarad opstanka na vlasti. Zbog toga je drugi krak petlje istovremeno i kontradiktoran jer nije jasno, ako se ta činjenica već prihvata kao politička neminovnost i realnost, kako se to onda koristi kao negativna osobina ove vlasti, a ne i svih drugih koje su mogle da se formiraju?

Ovde smo na pragu jezgra metafizike Druge Srbije. Ona po ovome onda nikada nije ni prihvatila stvarnost političkog terena, jer je subjekt kakvog u tom polju želi da vidi, kojeg u zagradama anticipira, kojeg potajno priziva i podrazumeva u ponavljajućem konstruktu svojih argumenata protiv novih vlasti moguć samo kao imaginaran. Zato za nju nijedna praktična politika ne obuhvata interese građana, nijedna osim one koja se uobražava da teoretski postoji u transcendentalnom idealizmu čistih fenomena. Ovo je tačka koja funkcioniše kao odsutni referent, kao skrivena fantazija. To je konačno taj nevidljivi noseći stub bez kog bi sve palo, crvena linija, tamna materija nesnosne gravitacije, ono što rečenim izbegava da se prizna. Ono nerečeno u rečenom.

Photo: Edouard Boubat

No, to nije jedina manjkavost ovog argumenta. Da li je uopšte moguće voditi politiku koja nije u interesu građana, a da ona istovremeno bude i evropska? Kako, ako se legislativa Evropske unije i njena primena usvaja upravo zbog toga što važi za najviše domete demokratije i građanskog društva u Evropi? Nije li upravo argument ove vlasti bio taj da se vodi evropska politika isključivo zato što ona od svih politika u okolini najviše radi u interesu građana Srbije i njihove države? Nije li tu konačno odbačen svaki sastojak koji bi nekog subjekta, njegova svojstva, predodredio kao demokratskijeg, evropejskijeg od nekog drugog? Nije li baš tu rečeno jedno veliko NE metafizici subjekta, a DA real-politici?

Da bi nastavili dalje, drugosrbijanci su potom morali da zažmure na činjenicu šta za jedno društvo bivšeg socijalizma znači njegova evropeizacija, i počeli da obesmišljavaju samu ideju priključivanja Evropskoj uniji u okolnostima kada je realizuje ova vlast. Nova hit-ideja koja se vrti na stanicama Druge Srbije i preti da prešiša sve hitove Prve Srbije, i koja je morala rezultirati iz ovakve petlje jeste da je politika koju sprovode subjekti iz vlasti zapravo kolonijalistička. Evropska unija sada se pojavljuje kao imperijalistička sila koja svojim neoliberalnim kapitalizmom preti da porobi naše nepripremljene, da ne kažem, napaćene građane.

Za potrebe ovog argumenta razdvojeno je ono što zapravo jedno drugo podrazumeva: spoljna politika pridruživanja i, paralelno s tim, unutrašnja evolucija društva i političko-ekonomskog sistema. Umesto toga, u hit-formuli proglašava se da vlast spolja vodi jednu politiku, a iznutra drugu, pa će tako građani biti navučeni na tanak led, prinuđeni da bez ikakve promene unutrašnjeg sistema Evropsku uniju dožive kao nešto strano, kao kolonizaciju. Drugim rečima, pod ovom vladom Srbija se esencijalistički neće promeniti, neće postati evropsko društvo, nego će u toj kozmetici koja kulminira doživljajem kolonizacije nastati još veći haos.

Photo: Richard Kalvar

Nova deviza glasi: ni Kosovo, ni EU, nego Srbija! To znači da se isti koncept ontološki sakrojenog subjekta, koji je u istorijskom pohodu da otkrije svoju suštinu bivstvovanja, od čijih svojstava sve zavisi i od kojeg sve polazi sada prebacuje na Srbiju kao državu i društvo. Drugi je uvek ili precenjen ili podcenjen ali, najbitnije za drugosrbijance, uvek taj koji ugrožava subjekta koji sam mora da se razvija u nekom svom meditativnom projektu, pa tek onda kad mu konačno svane, da vidi šta će i s kim će. Dok se to ne desi, treba se odreći evropskih integracija. Kolonizacija u koju nas vodi nova vlast tumači se kao nasilje Drugog nad subjektom, kao prepreka ostvarenju u sopstvenoj subjektivnosti, tj. samoidealizaciji. Ali baš tu svaka razlika između Druge i Prve Srbije iščezava.

 

Photo: Anders Petersen

Ovakvo razrešenje petlje opet može da se vrati na temu prekrivenih motiva, a time i na glavnu tezu algoritma, da se sve ovo sa poslednjim argumentom događa zato što su subjekti u vlasti takvi kakvi su. Pošto su svojom nedoslednošću prema politici prošlosti pokazali da nisu iskreni, a time ni samosvesni, da su prevrtljivi, društvo i država koju projektuju iz sebe biće isto takva – obezglavljena i do kraja uništena, bez ikakve sposobnosti da samostalno rasuđuje i prosuđuje o sebi. Kompajler je provukao kod, program se neumitno izvršava.

 

Tako ideali Druge Srbije i dalje nastavljaju da se održavaju u životu. Međutim, sve ovo upravo nam govori da ona nikada nije umela da pliva van koncepta transcendentalnog idealizma. To znači da nikada nije ni bila u stanju da ovlada političkim događajima u njihovoj stvarnosti. Druga Srbija ume samo da sanja, da zamišlja i najzad, izmišlja. Kao osoba koja krivi sve druge da su loši za nju, dok joj život prolazi u metafizičkom uverenju da negde tamo postoji onaj pravi, na belom konju, koji samo na nju čeka. Takav se, naravno, nikada neće pojaviti jer se pogled na subjekta nije redefinisao, jer nikakve njegove težnje i zahtevi ne mogu naići na dobar prijem ako su samo stvarani na osnovu neke umišljene omnipotentnosti i svemoći misli.

Koncept u kojem se, kao narcisistička determinanta, ispred svega stavljaju lična svojstva subjekata najčešće mnogo više radi na štetu nego na korist funkcionisanja i u intimnim vezama, ljubavnom životu. A šta tek reći onda kada se taj princip bez ikakvog smisla, osim ovako emotivnog, uporno pokušava preneti na teren politike.

* Tekst preuzet sa sajta Dvogled.rs prenosimo sa dozvolom autora

star
Oceni
3.55
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak