Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Smernice za neku buduću studentsku blokadu

Dupelizačka etika akademske zajednice

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Goran Necin

Koruptivni akademizam mora biti srušen iznutra, okretanjem studenata protiv svojih profesora, konačnim raskrivanjem i raskrinkavanjem poluge za koju su im do sada služili i pretvaranjem toga u svoju korist, dovodeći profesore u poziciju njihove najveće noćne more – da uz državu na istoj strani imaju iste one na račun kojih crpe svoj „prosvetiteljski“ dignitet u slušaonicama i amfiteatrima. Studenti bi u tom smislu mogli potpuno u svom interesu da budu deo državne institucije uzbunjivača

Na Dan studenata, 4. aprila ove godine, u amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu gostovao je poznati reditelj Želimir Žilnik. Simbolično za ovu priliku prikazan je njegov kratak dokumentarni film „Lipanjska gibanja“ koji govori o studentskim protestima ’68 godine u Beogradu, kroz kadrove iz Kapetan Mišinog zdanja, dvorišta zgrade Rektorata. Žilnik je želeo da povuče paralelu; bili su to protesti protiv komunističkog režima, ali ne za neku drugu ideologiju, nego za komunističku ideologiju čije krilatice ne bi bile izneverene bahatom i koruptivnom elitom na vlasti – protiv (neminovne?) kvarljivosti ideološkog mišljenja. Dekan fakulteta, Miloš Arsenijević, moj bivši profesor na savremenoj filozofiji, otvorio je ovaj događaj sa napomenom da je i on u godinama oko ’68 imao određenu ulogu u studentskim protestima.

Nakon filma usledilo je pitanje iz publike koje je ipak razorilo nježnu idilu evociranja. Aktivistkinja poslednje blokade podsetila je na upad huligana u zgradu Filozofskog fakulteta, koji su tom prilikom hladnim oružjem maltretirali studente u blokadi, zahtevajući fizičko razračunavanje sa tzv. „levičarima“ i „marksistima“ koji su neformalno vodili protest. Povodom ovog događaja niko iz tadašnje uprave nije stao u odbranu studenata, pa je pitanje, kako je moguće da svi ti ljudi koji vole da se kite nekakvim disidentskim epizodama, bilo sa kraja šezdesetih ili devedesetih, nemaju o ovome ništa da kažu? Nakon žamora i upadljivog oklevanja, mlada prodekanica za nastavu pokušala je da odgovori na pitanje arhaičnom mantrom: „Vi treba da razumete sledeću stvar: profesori nisu tu zbog studenata, niti su studenti tu zbog profesora, nego su i profesori i studenti tu radi akademske zajednice.“ U prevodu, odgovornost koja se pitanjem traži ne može pasti na pojedince, tj. na profesore, nego na međupojam koji ih ujedinjuje. Tako bi moglo i da se zaključi da su huligani zapravo napali samo nekakvu apstraktnu „akademsku zajednicu“, želeći da je raščereče noževima i molotovljevim koktelima, a ne studente od krvi i mesa. Ovaj, k’o poručen, enovinski „volej u mozak“ daće nam odgovore na pitanja koja slede.

A kaj ti je sad pa to akademska zajednica?

Znam da se nonšalantno kašnjenje profesora od 15 minuta na nastavu kod nas naziva „akademskim kašnjenjem“. Može li u tome biti smeštena i cela suština značenja „akademske zajednice“? Mislim da može i to potpuno prigodno. U rečima prodekanice dapače ima nečega veoma istinitog i surovog. Nisu samo profesori ti koji se busaju u akademsku zajednicu, nego su to svakako i studenti. Ne samo oni nafilovani štreberi koji poništavaju sve što nisu devetke ili desetke, nego i oni „problematični“, one bundžije koje, umesto da „zagreju stolicu“, razvijaju šatore po fakultetima i blokiraju nastavu. I oni se zalažu na svojim protestima za iste principe i prećutno prihvataju pravila te mentalne igre zvane „akademska zajednica“, ni ne znajući to. Tako je prodekanica u izvesnom smislu sasvim razumna, a njena poruka aktivistkinji otprilike glasi: šta sad lupetaš sa tim narativom optuživanja kada vrlo dobro znaš da i sama ne bi bila to što jesi, uživala u toj svojoj ulozi odmetnika, da ti mi to nismo omogućili, da nas je baš briga za takve kao što ste vi, jer i takvi kakvi ste radite samo za naše dobro. Za čuvenu „nepovredivost“ akademske zajednice. I zaista, kako u Beogradu 2011. tako i u Zagrebu 2009, studenti su zapravo paradoksalno stali u odbranu Univerziteta od „države“, tradicionalnog ideološkog (levičarskog?) neprijatelja, koji ga navodno ugrožava. Profesori tako mogu samo da trljaju ruke, sa sve načelnom podrškom za njihova čeda. Kako i ne bi, kad je sve to u odbranu „akademske zajednice“!

Ova mentalna igra počinje tako što vam, kada stignete na fakultet, odmah kažu da više niste samo ono što ste bili, nego da ste nešto više, nešto što vas sada odvaja od drugih ljudi, vi ste tzv. „akademski građani“. Baš tu počinje to neprimetno ispiranje mozga koje prosto savršeno legne na ambicije svih tih mladih ljudi koji pokušavaju da se pronađu u zanimanju za koje uče. Ta visina, dignitet koji im se tu usađuje, koji dragovoljno preuzimaju i šire u etar, prenosi se sa generaciju na generaciju i služi isključivo kao neka vrsta zajedničkog komoditeta koju Univerzitet arogantno čuva. No, pored toga što studenti i profesori uživaju u njemu kao stari Rimljani u svojim palatama za prežderavanje i samoljublje, što su u tom malom narko-sistemu upućeni da jedni drugima čuvaju pozadinu od „spoljnjeg neprijatelja“, ipak odnos među njima nikada nije ravnopravan. Štaviše, on je pun uzajamnog prezrenja, zavera, nepisanih pravila i neočekivanog zabijanja noževa u leđa. Onaj ko ti omogućava aroganciju i uživanje (sve pogodnosti „raja na zemlji“) u odnosu na one koji nisu na Univerzitetu je onaj kojem treba večno da zahvaljuješ što ti je omogućio da se nađeš u toj poziciji – Otac-profesor-mentor kojem zauvek duguješ.

 
Photo: Dušan Komarčević

To je smisao upotrebe najlicemernijeg i ujedno najistinitijeg vokativa na fakultetu, jer šta zapravo znači kada profesor počne da vas naziva „kolegom“? On kaže, to znači da smo sada, za razliku od toga kako je na prethodnim stupnjevima obrazovanja, jednaki, da smo jedni drugima kolege. Međutim, ovo pripada samo onom smislu da svi zajedno učestvujemo i činimo „akademsku zajednicu“, jer nema studenta koji će se usuditi da se tom istom rečju obrati svom profesoru. Profesor je uvek profesor. [1] „Kolega“, to je reč koju samo profesor sme da upotrebi, a umesto ekvivalencije za „spoljnji svet“, ona iznutra realno upućuje samo na njegovu pokvarenu sadističku nasladu. Dakle, baš tamo gde je sve na nekom „višem“, „obrazovanijem“, „civilizovanijem“ nivou, moguća su i najveća lična poniženja. Tako nastaje jedna prisila koliko i utrkujuća snishodljivost, te najčešće na višim stupnjevima ovog odnosa, kada je u fokusu saradnja sa mentorom, počinje da se kristališe ono što je u osnovi od samog početka sastavni deo u odnosu studenta prema profesoru, a to bih nazvao, bez ikakvog ustezanja, dupelizačkom etikom. [2]

Naravno, postoje studenti koji vrlo rano shvate da treba tome da teže, jer im to omogućuje najlakši prolaz kroz fakultet. Ali, vara se svako onaj ko misli da u sebi nije delom pristao na nešto od te iste nafurane arogancije samim tim što participira u onome što naziva „akademskom zajednicom“. Sintaksička kombinacija kultivisano „visoke“ i „nisko“ kotirane reči nam to najbolje dočarava. Dupelizačka etika podrazumeva manje ili više suptilno ponižavanje svojih, osobito najbližih, „kolega“ pod izgovorom „čuvanja asistentskog mesta“, ili prosto „dobijanja dobre ocene“ koja se sastoji u bespogovornom, „kolegijalnom“ izvršavanju radnji kao što su: skuvaj mi kafu, otiđi da mi platiš račune, svrati na pijacu, ponesi mi stvari, pregledaj i oceni ove radove, nemoj nikad da mi protivurečiš, ne dovodi u pitanje moja gledišta i metode rada, ne buni se, uvek me podržavaj i klimaj glavom… I ne zaboravi, tvoje zlatno mesto u akademskoj zajednici zavisi od mene! [3] Tako se stvara sistem u kojem smisla ima samo jedna jedina deviza: doći će i mojih pet minuta, a tada ću ja nekom drugom raditi isto ono što se sad radi meni. Kruženje materije i proticanje energije u narko-sistemu Univerzitet.

Da li ste, gospodo studenti sa blokada, još uvek toliko sigurni da želite da branite tu vašu „akademsku zajednicu“, ili je možda jednom konačno treba napasti, a sa njom zajedno i vaše promašene zaključke da vam je za sve kriva država?

U odbranu „Bolonje“

Uslovi za rekuperaciju „akademske zajednice“ protiv „spoljnjeg neprijatelja“ nastali su nakon petooktobarske smene vlasti i nove demokratske vlade formirane 2001. godine. Tada je Univerzitet [4] povratio svoju „autonomiju“, koja mu je bila narušena u periodu vladavine prethodnog autoritarnog režima. Paradoksalno, baš ta autonomija i čuvene „akademske slobode“ na račun kojih će se ustoličiti novomilenijumska vrsta finansijske i „visokomoralne“ uživancije profesora na fakultetima u Srbiji postaće najveći razlozi za nezadovoljstvo studenata. Univerzitet, tj. fakulteti su time između ostalog izdejstvovali slobodu na izbor metoda i interpretacije nastavnih sadržaja, na izbor studijskih programa, zatim da određuju pravila studiranja i uslove upisa studenata, a najvažnije, prava da samostalno određuju visinu troškova studiranja, da samostalno raspoređuju finansijska sredstva dobijena iz bužeta, pa čak i prava da ostvaruju sopstvene prihode (preko izmišljanja i naplaćivanja raznih molbi, taksi, prijava u raznim bojama, pseudostatusa, obnova godine i najzad, školarina). Drugim rečima, niko više nije mogao da utiče na bilo kakvu promenu koja se ticala Univerziteta i fakulteta, osim njih samih. Državna moć je ograničena na savetodavnu i veoma formalnu uopštenim pravilima najpre u izmenama nekadašnjeg Zakona o Univerzitetu, a kasnije u Zakonu o visokom obrazovanju.

Ova autonomija razgalila je autoritarnost i zatvoreni sistem „akademske zajednice“ dovela do maksimuma. U postepenom uvođenju reforme univerziteta u „Bolonjski proces“ sva ova prava i slobode služila su najčešće kao izgovori i zaštita profesora po fakultetima da kod sebe, u svom pristupu prema gradivu i studentima ne menjaju apsolutno ništa, dok su i oni koji su pokušavali nešto da promene radili to na svoju ruku i mimo elementarnog razumevanja šta bi zapravo Bolonjiski proces trebalo da bude. Svaki iole snažniji pritisak vlade ili ministarstva na Univerzitet u smislu uređenja i smernica tumačio se kao „novi“ napad na autonomiju, pa je tako zloupotrebljavan i u političke svrhe. Fakulteti i njihovi profesori konačno su dobili sve što su ikada želeli, jer je vlast da bi bila „demokratska“ morala da digne ruke od neposrednog uticaja na Univerzitet. Bolonja je počela da zavisi od individualne spremnosti i volje fakulteta, a to znači profesora, da je implementiraju.

Država nema prava ni na kakvu kontrolu izvođenja nastave (kao što ima svoje inspektore za osnovno i srednje obrazovanje), a i finansijska kontrola je veoma otežana i tek indirektna s obzirom na to da je Savet svakog fakulteta dobio ovlašćenja da sam vrši izbor eksternog revizora svog finansijskog poslovanja. To znači da su fakulteti kao ustanove koje se delimično finansiraju iz budžeta države (a drugim delom su profitne firme koje obrću novac) u najvećoj meri imune na kontrolu trošenja sredstava od iste te države. Sa druge strane, fakulteti kroz troškove, čiju vrednost uglavnom određuju paušalno, i sami stvaraju nekontrolisane prihode, pa ih nenamenski i troše. Simptomatično je kako se npr. u članu 61. Zakona o visokom obrazovanju u stavu 4. kaže da se „školarinom utvrđuju troškovi studija“ [5] umesto da najpre postoji nekakva analiza troškova uređena po transparentnom ekonomskom pravilu, pa da se po tome odredi školarina. Ne, školarina je, ovde potpuno jasno, zapravo rigidan finansijski zahtev upućen ministarstvu koji se množi brojem studenata koje će država na tom fakultetu da finansira iz budžeta. Tako je ona samo sumnjivo određena glavnica na koju se svake godine, pravdaju se profesori, kumulativno dodaju faktori inflacije i rasta cena na malo. Bolonja postaje samo formalan okvir u onoj meri u kojoj država može da utiče, a sve što je njena suština ostaje nekontrolisano i u praksi neimplementirano, što se više od svega odnosi na učaurenu nastavu. To je cena koju plaćamo jer smo navijali za „nepovredivost akademske zajednice“, istovremeno dupke ispunjenu profesorima sa retrogradnim metodama rada.

 
Photo: nacional.hr

Desetak godina kasnije, neki od neformalnih lidera studentske blokade na Filozofskom fakultetu proglašavaju paradoksalno da je Bolonja kriva za nemoguće uslove studiranja i za, kako kažu, komercijalizaciju znanja. Ti samoproklamovani „levičari“, nesvršeni studenti filozofije, potpuno iskompromitovani ideologemima koje im je izdiktirala baš „akademska zajednica“ odjednom obznanjuju da fakultetsko znanje i ne treba da bude neko znanje u konkurentnom smislu, da je ono (možda po uzoru na Grke od pre 2.500 godina!?) nekakvo principijelno znanje o znanju, znanje koje ne zastareva, koje nije funkcionalno i prometno, da mi u stvari postajemo gluplji nego što smo bili, samo radna snaga za kapitaliste, i najzad, da je za sve kriva država koja je Bolonjom učinila da znanje izgubi svoju suštinu. Ali, gospodo studenti sa blokade, pa baš taj argument o nekakvom nedodirljivom i svetom metaznanju koje ne treba da bude naročito funkcionalno, pa ni radnim opterećenjem strukturirano, koristili su profesori starog kova deset godina pre vas! Isti oni koji nisu želeli da menjaju svoje zastarele metode prenosa znanja kada je sve oko njih počelo da se menja, koji su bili (i ostali) najveći kočničari promena na Univerzitetu, koji su tražili ili i dan-danas traže da se na ispitima ponavljaju njihovi sumanuti recitivi sa predavanja, ili iz njihovih udžbenika, a u najmanjoj devijaciji od toga – bespoštedno obarali studente!

Kako to da ovi mladi ljudi, pa još „levičari“, danas stoje u službi upravo onih koji su ih istinski sprečili da budu studenti relativno zadovoljni kvalitetom znanja koji dobijaju u slušaonicama? Kako to da, umesto da upiru prstom u svoje profesore kao deo finansijsko malvezatorske mašinerije zvane „akademska zajednica“, snishodljivo tokom protesta pozivaju iste da im se pridruže u gotovo opsesivnoj, krstaškoj borbi protiv države? Profesore koji će ih potapšati po leđima, a zatim brže-bolje ostaviti na cedilu kao istinski uzurpatori kapitala? [6] Zaključak se nameće sam po sebi – studenti u blokadi i sami više nego ikad veličaju svoju „akademsku zajednicu“ i ponosno se drže njene dupelizačke etike koja se nipošto ne sme dovesti u pitanje, jer onda više ne bi bilo ničeg; kompletna borba postala bi besmislena, istupivši iz kalupa klasičnog disidentstva protiv države i vlasti. Zato je stupidno enigmatično pitanje koje iskrsne pri svakom protestu zapravo: zašto se naši profesori tako tajanstveno drže po strani?

Uslovi za finansijski rasterećenije obrazovanje

Odavde je jasno: nekakva eventualna borba za finansijski rasterećenije visoko obrazovanje mora biti borba protiv samovolje i indoktrinacije koju proizvodi i bez ograničenja sprovodi Univerzitet i njegova precenjena klika pod radnim nazivom „akademska zajednica“, sadržana od kako profesora tako i studenata-vojnika, na vreme obučenih da zaštite akademizam, a zapravo legalizovano mafijašenje. A tu ne mislim na slučajeve mita za polaganje ispita.

Tu borbu rezignirani i „oceubistveni“ studenti moraju voditi zajedno sa državom, kako je svako njeno samostalno nastojanje unapred osujećeno kao presedan i ugljetavanje „akademskih sloboda“. Promena Zakona nije održiva ukoliko paradoksalno delovi iste te „akademske zajednice“ ne daju pristanak na to. Zato koruptivni akademizam mora biti srušen iznutra, okretanjem studenata protiv svojih profesora, konačnim raskrivanjem i raskrinkavanjem poluge za koju su im do sada služili i pretvaranjem toga u svoju korist, dovodeći profesore u poziciju njihove najveće noćne more – da uz državu na istoj strani imaju iste one na račun kojih crpe svoj „prosvetiteljski“ dignitet u slušaonicama i amfiteatrima. Studenti bi u tom smislu mogli potpuno u svom interesu da budu deo državne institucije uzbunjivača.

 
Photo: Dušan Komarčević

Jasno je i šta je potrebno uraditi. Ovim tekstom detektovani su delovi Zakona o visokom obrazovanju koji su u tesnoj vezi sa nepovoljnim stanjem u praksi i oni moraju biti modifikovani. Tu pre svega mislim na član 4. o akademskim slobodama, član 5. o autonomiji, član 7. o nepovredivosti akademskog prostora, [7] i najvažnije, na kompletan sedmi odeljak o finansiranju visokoškolskih ustanova, od člana 57. do 61. Mogućnost za sticanje sopstvenih prihoda fakulteta i Univerziteta treba kompletno zabraniti. Pravo na neposredno upravljanje finansijskim sredstvima mora biti oduzeto. Ne smeju postojati finansijska sredstva koja ne bi dolazila iz budžeta, a sva sredstva moraju biti projektnog tipa ili prolaziti kroz specijalnu centralizovanu jedinicu za javne nabavke Univerziteta. Inspekcijska kontrola od strane državnih institucija mora biti bez ograničenja, kako po pogledu finansija, tako i po pogledu osavremenjavanja standarda obrazovanja, metoda rada i nastavnih sredstava. Državna revizorska institucija (DRI) mora biti jedini validan revizor sa ekskluzivnim pravom kontrole, a pravo na izbor eksternog revizora mora biti ukinuto. U tom slučaju, navika nepreglednog, paušalnog određivanja cena troškova studiranja na fakultetu mogla bi se potpuno iskoreniti. Školarina kao finansijski zahtev i uopšte, kao okvirno merilo troškova studiranja bila bi potpuno rekonceptualizovana, [8] te bi se istovremeno i budžetska izdvajanja države znatno mogla smanjiti.

Najzad, to bi značilo da bi fakultetsko obrazovanje po mnogo čemu moglo da se rastereti, a ako ne i približi onom što studenti promašeno nazivaju „besplatnim obrazovanjem“, koje nije ništa drugo nego subvencionisano. Ali, to sve studenti moraju da traže od države, a protiv sopstvenih institucija na kojima studiraju, protiv profesora koji te institucije sa njima dele i uzurpiraju, protiv kompletne „akademske zajednice“ čiji su deo, pri tom izbegavajući sve ideološke („anarhističke“, „levičarske“, ili kakve god) zamke koje im se usput nude.

Ako sada iskoristimo delove odgovora prodekanice sa početka teksta, onda je jedino što treba reći to da su profesori tu radi studenata. I tu treba staviti tačku. Obrnuto ne sme da bude. Prestati sa nadovezivanjem na „akademsku zajednicu“ i reverzibilnim vezama. Čak radikalizovati: oni ne bi bili niko i ništa da nema vas koji dolazite da ih slušate i na kojima zarađuju. 

*Autor je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i ekonomiju na Fakultetu za poslovne studije Megatrend univerziteta u Beogradu.

**Tekst prenosimo s portala dvogled.rs

_____________________

[1] Reći profesoru da vam je kolega tako uvek znači da morate i sami biti profesor.

[2] U suprotnom smeru, to bi bilo isto ono što Đinđić na poznatom mestu opisuje kao logiku Mirka Marjanovića, samo u slučaju fakulteta i njihovih pripravnika-asistenata: postavi glupljeg od sebe da te nikad ne bi smenio.

[3] ’Your ass belongs to me’, u vulgarno-eksploatatorskom maniru rečeno.

[4] Ovde i u daljem tekstu mislim na sve univerzitete čiji je osnivač Republika Srbija.

[5] Pretpostavljam da nikada nećemo saznati da li je ova inverzija subjekta i nepravog objekta kroz padeže (instrumental i nominativ) sasvim slučajna omaška ili nešto drugo. Logički ispravno bi bilo: školarine se utvrđuju troškovima studija.

[6] Parola „Znanje nije roba“ može imati smisleno značenje samo ako se odnosi na ovo, na koruptivo upotporeno koristoljublje Univerziteta.

[7] Ovaj član navodim isključivo zbog toga što iz njega nije potpuno jasno da li pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova mogu privesti nekog profesora zbog osnovane sumnje da je zloupotrebio službeni položaj kada se on nalazi u „akademskom prostoru“.

[8] Ukupni troškovi studiranja podeljeni sa ukupnim brojem studenata ne mogu više biti izraz vrednosti troška svakog pojedinačnog studenta. Ova mera naprosto nije jedinična jer troškovi studiranja grupe od npr. 20 studenata nisu jednaki prostom zbiru na taj način određene jedinične mere, nego su manji.

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak