Josip Broz, ljubitelj umetnosti

„Mnogi se često, u skladu s onim čuvenim teorijama zavere, pitaju kako je sve to moguće tvrdeći da taj čovek nikada nije bio onaj dečak iz Kumrovca. Međutim, naravno, to su besmislice. Kao, kako je moguće da neko ko je formalno neobrazovan može da postigne sve to. Ali, ljudi zaboravljaju da je on učio čitavog života. I da je učio brzo. Bio je veoma inteligentan čovek koji je na sebi radio do samog kraja. To je nešto što se njemu ne može negirati.“

U utorak, 18.09.2012, u beogradskom Muzeju istorije Jugoslavije, otvorena je izložba pod nazivom „Zbirka slika druga Predsednika“ autora Nenada Radića. Reč je o izboru slika koje su se nekada nalazile u privatnoj rezidenciji Josipa Broza Tita u Užičkoj ulici broj 15 u Beogradu.

Ova luksuzna i prostrana jednospratna vila dugo se činila nerazdvojivom od njenog bogolikog stanara. A zapravo - ni prvog ni poslednjeg. Podigao ju je 1934. godine za potrebe sopstvene porodice inženjer Aleksandar Acović, beogradski industrijalac i istaknuti mason, u tadašnjoj Rumunskoj ulici broj 15-17 - na istaknutom, maestralno odabranom položaju na samom vrhu dedinjskog brda s pogledom na čitav Beograd. Acović i njegova porodica nisu uspeli dugo da uživaju u svom velelepnom novom domu. U kuću se po šestoaprilskom nacističkom bombardovanju Beograda 1941. godine sakupio veći deo vlade generala Dušana Simovića. Već krajem tog meseca, nakon okupacije zemlje, u nju se najpre useljava civilni komandant Srbije Franz Neuhauser a za njim i legendarni feldmaršal Alexander Löhr, komandant jugoistoka. Tu se ujedno nalazila i njegova komanda.

Tokom završnih ratnih operacija u Beogradu, ovu kuću „oslobodio“ je Peko Dapčević i uselio se tu zajedno s Komandom korpusa NOV i POJ, dok se Tito u istu vilu uselio odmah po oslobođenju. Iz nje je otišao da održi onaj čuveni prvi govor i smotru u oslobođenom Beogradu novembra 1944. na Banjici, a i kasnije, tokom čitavog života, ona je, na izvestan način, bila njegova središnja tačka. Iz nje je polazio, ma gde da je išao, i u nju stizao, ma odakle da se vraćao. Iako je kao službenu rezidenciju koristio Beli dvor, rezidenciju u Užičkoj 15 smatrao je „domom“ i u njoj stanovao sve do smrti 1980. godine. Ova kuća čija je sudbina jednako čudna koliko i sudbina grada nad kojim je potrajala svega šedeset pet godina, stradala je 22. aprila 1999. godine tokom bombardovanja Srbije od strane NATO-a. Njen tadašnji stanar, poslednji u neobičnom nizu, bio je Slobodan Milošević.

*

“To je tada već bio zvanični muzejski prostor, tako da se Milošević de facto uselio u muzej“, objasnio mi je Nenad Radić, istoričar umetnosti i autor ove interesantne izložbe. „Na žalost, tokom bombardovanja uništen je mobilijar, ali slike su, na svu sreću, iznete. Stradalo je samo par njih, ali ne zato što su bile u rezidenciji nego zato što su izdate na revers za vilu u Dobanovcima koja je takođe bombardovana.“

Nenad Radić (ili kako se sâm, uz osmeh, ispravlja – doktor Nenad Radić) profesor je muzeologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ovaj nekadašnji kustos likovne zbirke Muzeja istorije Jugoslavije, tj. likovne zbirke Josipa Broza Tita (budući da muzej u celini čuva zbirku nekadašnjeg memorijalnog centra Josipa Broza Tita), ujedno je i autor veoma interesantne knjige „Pusen i petokraka – Zbirka slika druga Predsednika“. Ova knjiga na nesumnjivo stručan ali pitak i šarmantan način, kroz simuliranu šetnju Titovom rezidencijom, živo dočarava ambijentalni raspored umetničkih predmeta u njoj, što Radić inače uzima kao osnov za tumačenje unutarnje dinamike i naracije tog središnjeg, najintimnijeg dela šarolike i veoma bogate Titove likovne zbirke, onog koji smatra onom pravom „zbirkom slika druga Predsednika“.

Zanimalo me je koliko je ta „zbirka slika druga Predsednika“ stvarna. Naime, koliko je presudno bilo Titovo učešće prilikom izbora dela koja je čine.

„U rezidenciji je bilo izloženo preko sto pedeset slika“, objasnio mi je Radić. „Veliki deo sveukupne zbirke sastojao se od stvari koje je on redovno dobijao na poklon i koje je još od osnivanja Muzeja 25. maj (danas Muzej istorije Jugoslavije) predavao njihovoj zbirci. Međutim, što se zbirke iz rezidencije tiče, nakon njegove smrti ispostavilo se da je preko 80% slika tu zapravo bilo u njegovom ličnom vlasništvu. Dakle, bile su to slike koje nisu predate Muzeju 25. maj upravo zato što on to nije dozvoljavao. Čak je i izbegavao da neko zaviri u njegovu zbirku. U krugu rezidencije postojala su dva objekta koje je Tito koristio kao depoe, ali najvrednija dela bila su izložena u rezidenciji. Ono što je mene zapravo najviše zanimalo, bio je upravo raspored – koje su se slike gde nalazile. Jer to govori jako mnogo o tome šta je Tito najviše voleo, šta je cenio, šta je želeo da pokaže.“

„Šta bi od svega toga bilo najinteresantnije virtuelnom posetiocu iz Hrvatske?“

„Radni kabinet, nesumnjivo. On je, inače, dozidan 1947. godine i za taj prostor namenski je tada naručena slika 'Boj kod Stubice'. To je najveće platno koje se nalazi u ovoj zbirci i, kako je Tito obavestio Morgana Philipsa tokom posete engleske Laburističke partije, delo njegovog ratnog prijatelja Krste Hegedušića te dar Vlade Narodne Republike Hrvatske. U tom radnom kabinetu, inače, bile su samo tri slike. Interesantno je da su sve tri došle iz Hrvatske kao pokloni – spomenuti Hegedušić potom 'Ivan Gundulić' Otona Ivekovića, poklon Socijalističke Republike Hrvatske, i jedan divni Waldmüllerov pejzaž koji se u evidenciji vodi kao poklon anonimne Zagrepčanke.“

Pomislio sam kako je možda neobično što je od Hegedušića naručena upravo ta tema - „Boj kod Stubice“ - za sliku koja je očito pripremana da zauzme centralno mesto u Titovom kabinetu, ali i u čitavoj njegovoj zbirci. „Zar nije logičnije očekivati, u skladu s logikom perioda, da tema ipak bude nešto iz revolucije? Ili možda iz perioda obnove i izgradnje?“

„Tako je“, uzvratio mi je Radić. „Zašto su Tito i Krleža, koji je takođe učestvovao u tome, izabrali baš 'Boj kod Stubice'? Pa očigledno, priča je sasvim jednostavna. To je najšire moguće povezivanje, egzgetično, na nivou Tito-Gubec. Znači, predstavljena je borba potlačenih za sopstvena prava. Tito je evidentno bio izuzetno ponosan na tu sliku. Za nju su se uvek svi gosti interesovali, i on ju je veoma rado pokazivao. Taj radni kabinet bio je, inače, javni prostor rezidencije – zapravo jedini prostor u kom je on fotografisan, odakle se obraćao naciji sedeći upravo za tim masivnim pisaćim stolom.“

„Koje su se slike nalazile u tom drugom, privatnom delu rezidencije?“

„Ti prostori su jednako interesantni, posebno saloni, a među njima čuveni Zlatni salon Jovanke Broz, koji je taj naziv dobio po tri kompletne zlatne garniture. Tu su se nalazile i neke divne slike poput 'Portreta drugarice Jovanke' Omera Mujadžića, 'Devojke s lautom' Đure Jakšića, ali i dela holandskih majstora Fransa van Miersa i Jana Griffiera.“

U kupatilu se, po Radićevim rečima, nalazila samo skulptura Frana Kršinića. „U svemu tome, naravno“, dodao je, „najintrigantnija je spavaća soba. U njoj je, po Titovoj smrti, zatečeno i popisano dvanaest slika, a među njima i platno 'Davanje desetine' Gerbranda van den Eeckhouta.“

Kopajući po arhivu Josipa Broza Tita, Radić je pronašao pismo Ante Topića Mimare koji je tu sliku, zajedno s još jednim brojem umetničkih dela, 1949. godine kupio u Berlinu i poslao za Beograd s porukom da je reč o delu od izuzetne vrednosti Rembrandtovog učenika i prijatelja. „Ta sama slika“, upozorio je Ante Topić Mimara u svom pismu Josipa Broza Tita, „vredi triputa više nego što sam ja platio za svi 30 slika.“

„Ta je van den Eeckhoutova slika“, rekao mi je Nenad Radić, „bila na žalost zaturena, izgubljena. Pronađena je tek aprila 2011, u izuzetno lošem stanju, razvaljena i znatno oštećena. U Galeriji Matice srpske u Novom Sadu su je restaurirali i tamo je prvi put izložena, a sada će prvi put biti izložena i u Beogradu. Ona se, dakle, nalazila u Titovoj spavaćoj sobi i nikad je nije napustila.“

„Da li je i druge slike iz spavaće sobe jednako ljubomorno čuvao?“ pitao sam svog sagovornika.

„Nije“, uzvratio mi je on. „Neke druge slike odatle šetale su po rezidenciji. Neke su čak i putovale. Neke su išle s njim i na put oko Afrike. Postoje reversi za izdavanje slika za dekoraciju Galeba za velika putovanja. Dakle, nosio je ponekad delove svoje zbirke na putovanja. Iz toga je evidentno da mu je do tih slika iz rezidencije bilo na različite načine izuzetno stalo. On je dobijao jako mnogo poklona, praktično svakodnevno, i većinu je naprosto predavao muzeju. Međutim, ono što mu se dopadalo ostajalo je kod kuće. A njegov izbor iz te ogromne zbirke od preko hiljadu slika - to je ono što je najinteresantnije. To je ona prava 'zbirka slika druga Predsednika'.“

„Šta nam taj izbor govori o njegovom ukusu?“

„Tito je imao jedan klasičan ukus. Voleo je dobre slike. Ili ono što istoričari umetnosti izbegavaju da kažu – lepe slike. Slike iz XIX veka. Voleo je jako Vlaha Bukovca. Imao je nekoliko njegovih slika a postoje i podaci da su neke slike otkupljene od porodice Bukovac po dosta visokim cenama za to vreme. Nije, dakle, istina da se otkupljivalo po bagatelnim cenama. Voleo je takođe stare majstore. Voleo je slike koje imaju narativ i, naravno, slike koje su majstorski, vešto naslikane. Ja sam slike iz njegove zbirke tretirao onako kako se to inače danas radi, kako se to čita u diskursu kolekcionarstva, dakle, kao ogledala u koja vlasnik projektuje sopstvene slike, slike svog života i slike ličnog doživljaja sebe. Tako da slike iz spavaće sobe snažno svedoče o tome kako je on doživljavao samog sebe i svoj život. Recimo, tu je bilo jedno interesantno platno 'Žene pri radu u kući' nepoznatog holandskog autora iz XVII/XVIII veka koje je takođe stiglo iz Berlina. To je jedan tipičan holandski enterijer sa ženom koja pere posuđe. Ali ujedno to može da bude slika Titovog kumovačkog detinjstva, jer ona neobično podseća na tu atmosferu. Verovatno je iz tog razloga i bila tu, u njegovoj spavaćoj sobi.“

„Kako bi ti, na kraju, ocenio zbirku slika druga Predsednika?“ pitao sam ga.

„Titova zbirka je interesantna zato što s jedne strane tu postoji presek čitave moderne umetnosti stvarane na tlu Jugoslavije, iz svih republika“, odgovorio mi je Radić, „a s druge strane ima taj mali broj, pedesetak, interesantnih slika starih majstora. Ima tu i nekoliko jako vrednih slika iz zemalja u okruženju. Dela čuvenog bugarskog slikara Nikole Taneva ili rumunskog impresioniste i jednog od najznačajnijih rumunskih slikara uopšte, Nicolaea Grigorescua. Ja inače Titovu zbirku sagledavam isključivo iz njegovog ličnog ugla i njena se vrednost samo iz tog ugla može meriti.“

*

S Nenadom Radićem razgovarao sam u utorak, na sam dan otvaranja ove izuzetno zanimljive izložbe. Izbegavam otvaranja, pa sam Muzej istorije Jugoslavije na Dedinju posetio već sutradan, u sredu, u deset sati ujutru. Bio sam iznenađen kad sam u izložbenom prostoru zatekao jedno dvadesetak posetilaca koji su s interesovanjem razgledali izložene slike i druge eksponate. Muzej istorije Jugoslavije nalazi se izvan strogo omeđenog centra Beograda, i u njega se ne dolazi slučajno. Ono što pored izloženih slika predstavlja dodatnu vrednost ove izložbe jesu pojedine skulpture, poput biste Jovanke Broz od snežnobelog mermera koju je radio Augustin Augustinčić i koja je nekad stajala u holu gostinskog apartmana u Beloj vili na Brionima, ali i razni drugi predmeti poput zelene kutije od malahita koja se nalazila u Zlatnom salonu ili jedne zlatne burmutice s brilijantima iz XVIII veka u izradi čuvenog pariskog zlatara Jeana Georgesa, poklon Republike Poljske koji je Titu uručen u Varšavi 1946. godine. „Takve poklone ja zovem 'Zlato iza Gvozdene zavese'“, setio sam se Radićevih reči, posmatrajući taj maleni ali dragoceni predmet.

Na izložbi je takođe izložena čuvena „Mladost, kraljica života“ Vlaha Bukovca. Tu je i njegova „Toaleta jedne Grkinje“ koja se nekad dirljivo nalazila u spavaćoj sobi Jovanke Broz. Tu je i sklupčana bela figura od kararskog mermera zvana „Sputana“, na kojoj je uklesana posveta: „Predsedniku Republike maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu od službenika državne bezbednosti 13.5.1944-13.3.1954.“

I još toliko toga.

Govoreći o Napoleonu u knjizi „Kant e l'ornitorinco“ (Kant i kljunar), Umberto Eco kao da grca: „To ime, taj unikum istorije sveta koji se desio genetski, fiziološki, biografski, jednom i samo jednom, zauvek će ostati označen tim znakom“.

Za mog sagovornika, istoričara umetnosti Nenada Radića, koji ovu Ecovu rečenicu navodi u svojoj knjizi o „zbirci druga Predsednika“, „Pusen i petokraka“, to se na Tita odnosi jednako koliko i na Napoleona. „Mnogi se često, u skladu s onim čuvenim teorijama zavere, pitaju kako je sve to moguće tvrdeći da taj čovek nikada nije bio onaj dečak iz Kumrovca. Međutim, naravno, to su besmislice. Kao, kako je moguće da neko ko je formalno neobrazovan može da postigne sve to. Ali, ljudi zaboravljaju da je on učio čitavog života. I da je učio brzo. Bio je veoma inteligentan čovek koji je na sebi radio do samog kraja. To je nešto što se njemu ne može negirati. O njegovoj veličini, uostalom, svedoči i sam čin njegove sahrane. I činjenica da je u tom trenutku sav vazdušni prostor nad Evropom bio zatvoren na dva i po sata. A to se, mislim, nikada pre ni posle nije dogodilo.“

*Tekst objavljen u Jutarnjem listu prenosimo uz dopuštenje autora