Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (39)

Za i protiv Olanda: Odgovor Miši Brkiću

Sablasti tržišnog fundamentalizma

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
PHOTO\EPA:FRED DUFOUR

Pod ''tržišnim fundamentalistima'' podrazumevam ideološke predstavnike, danas istorijski prevaziđene i ekonomskom praksom opovrgnute, neolibralne/neokonzervativne ideologije slobodnog tržišta kao cilja po sebi, koji stanje u svim sferama društvenog života tumače kroz tržišne kriterije ekonomske efikasnosti, konkurencije i interese isključivo vladajućih klasa. Miša Brkić je jedan od najistaknutijih javnih delatnika koji na najprizemniji i najprovincijalniji način otelovljuju jedno ovakvo socijaldarvinističko i antihumano stanovište u Srbiji. Gotovo svi tekstovi ovog autora na portalu Peščanika, kao i njegovi javni nastupi uopšte, su dominantno prožeti sakralizacijom privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i slobodnog tržišta kao vrhovnog sudije ljudskih sudbina

Pre nekog vremena na sajtu Pešanika objavljen je tekst ''Rezigniranost svemogućim'', autora Miše Brkića. S obzirom da teze u tekstu nisu nipošto izgubile na svojoj aktuelnosti, naprotiv – ovih se dana u Francuskoj javnosti permanentno vodi polemika, koja još uvek traje, o bilansu 100 dana predsednikovanja socijalističkog predsednika – osećam potrebu da ukažem na površnost analize i nekoherentnost u tumačenju činjenica u pomenutom autorskom prilogu.

Najpre, nadimak Fransoa Olanda u domaćoj i stranoj javnosti nije ''gospodin svemogući'', već ''gospodin normalni''. Ovaj nadimak je nastao iz jedne od njegovih predizbornih parola: ''la présidance normal'', koja bi trebala da otelovljuje suštinsku protitstavljenost hiperaktivnom, autoritarnom, raskalašnom i estradizovanom predsednikovanju Republikom njegovog prethodnika Nikole Sarkozija. Koje su prve mere koje je na koncu paradigme ''le président normal'' doneo Fransoa Oland po stupanju na predsedničku funkciju? Evo nekih od njih: za razliku od Sarkozija i njegovih jahti i privatnog aviona, Oland insistira da putuje vozom po Evropi i Francuskoj, tj. svuda gde je to tehnički izvodljivo; za razliku od Sarkozija koji je značajno povećao platu sebi i političkoj birokratiji u državnoj službi, Oland je smanjio platu sebi, ministrima i političkim službenicima za 30%; za razliku od Sarkozija koji je tvrdokorno zagovarao tzv. ''mere štednje'', a troškovi njegove ''Jelisejske palate'' su bili veći čak i od troškova Obamine ''Bele kuće'', Oland je radikalno smanjio nenamenske troškove za predsednički kabinet i vladu i ukinuo službene automobile velikom delu političkih i privrednih funkcionera; za razliku od Sarkozijevih javnih druženja sa najbogatijim Francuzima i odmora na mondenskim letovalištima plaćenih parama tih bogataša ili afričkih diktatora (Sarkozija su u korak u ovoj praksi pratili i njegovi ministri, što je izazivalo gnev i afere u francuskoj javnosti), Fransoa Oland je strogo ''preporučio'' svojim ministrima letovanje u Francuskoj i neprihvatanje bilo kakvih poklona od strane domaćih ili stranih kapitalista; za razliku od Nikole Sarkozija, Fransoa Oland je ravnopravnijoj i demokratičnijoj podeli odgovornosti između predsednika, vlade i civilnog društva doprineo na taj način što je mnogo veći značaj dao vladi Žan Mark Eroa i nezavisnim javnim telima (iako ''bonapartistički'' Ustav Pete Republike to nužno ne predviđa) uz optužbe od strane desnice da je Francusku vratio u vreme nestabilne Četvrte Republike, itd. Gospodin Brkić bi, pretpostavljam, rekao da je u pitanju socijalna demagogija u svom najčistijem obliku. Tačno je da ove aktivnosti imaju mnogo više simbolički nego esencijalni karakter, ali ponekad je forma u podjednakoj meri značajna kao i sadržaj. Pogotovo u aktuelnom kontekstu kada se od građanki i građana očekuju ''žrtve'' i okrutna odricanja.

PHOTO/EPA:STR

Dalje, istina je da je Olandu u poslednje vreme opala ''popularnost'', ako bismo verovali anketama o istraživanju javnog mnjenja. Očigledno je da je jedan od razloga takvog stanja i taj što su građani i građanke Francuske navikli na jakog i hiperaktivnog vođu kakvog protežira francuski polupredsednički sistem, dok su od Olanda dobili više predsednika koji bi bio primereniji čistoj parlametarnoj demokratiji. Međutim, podsećam da je Sarkozi na početku mandata 2007. godine imao popularnost kakva se ne pamti u eri Pete Republike, nakon Šarla de Gola, da bi svoje predsednikovanje završio kao najomraženiji predsednik u istoriji Francuske. Opet prema rezulatima raznoraznih anketa. Takođe, koliko se ta ispitivanja javnog mnjenja mogu smatrati relevantnim i postojanim možemo videti na osnovu predviđanja predsedničkih izbora iz maja 2012. godine. Sve ankete su manje od dva meseca pre izbora davale prednost Olandu u drugom krugu između 15 i 20% u odnosu na Sarkozija, da bi na samim izborima socijalistički kandidat pobedio sa jedva nešto više od 1% glasova razlike. À propos istraživanja agencije IFOP objavljenog u listu Figaro (nisam siguran da referiramo na isto istraživanje), prema kome 54% Francuza smatraju da Oland nije sposoban da se izbori sa krizom, treba pomenuti da ipak 57% njih u istom tom istraživanju smatra da se on drži svojih predizbornih obećanja u političkoj praksi. Kontradikcija ovih istraživanja se nalazi i u tome da iako primećujemo pad u popularnosti samog Olanda kao predsednika Francuske, značajna većina građanki i građana ocenjuje pozitivno do sada realizovane pojedinačne mere socijalističke Vlade Žan Mark Eroa u cilju operacionalizacije njegovog predsedničkog programa. Isto tako, treba imati na umu da je pomenuti list Figaro tradicionalno čvrsto desničarski orijentisan, tako da je neodgovorno rezultate takvog istraživanja uzimati kao kredibilnu ocenu stvarnog stanja. To što je 51% čitalaca toga lista ocenilo da su sa ''Olandom svari postale lošije'', ne mora apsolutno ništa da znači. Kao što je i netačno da je Oland generalno ikada uživao neko veliko poverenje među građankama i građanima Francuske. Kao što rekoh, on je na izborima osvojio tek 51,64 % glasova, pre svega na valu centrističkog i levo radikalnog antisarkozizma. Najrazočaraniji njegovom neodlučnošću su svakako ljudi sa levice, pre svega socijalisti, koji teško podnose početno kompromizerstvo Socijalističke partije pokazano u odnosu na Evropski ugovor, suspendovanje demokratskog odlučivanja na nacionalnom nivou i prepuštanje građanskog suvereniteta EU neoliberalnoj birokratiji. Ostali nisu ni imali neka prevelika očekivanja. Sve u svemu, treba biti vrlo oprezan u donošenju nespornih zaključaka na osnovu pomenutih istraživanja, iako ih ne treba u potpunosti izbaciti iz vida kao jedan od indikatora višeslojne i diferencirane analize.

Najzad dolazimo do onog najvažnijeg, a to je izrazita ideološka ostrašćenost autora, koja ga vodi u neadekvatne (dis)kvalifikacije i u velikoj meri ograničava u objektivnijoj proceni dostignutih rezultata, pa i promašaja francuskog predsednika i socijalističke vlade. Nova liberalna, tj. neokonzervativna, pravovernost je u našem društvu dovela do provincijalne zamene onih starih staljinoidnih, novim iracionalnostima. Ta provincijalnost se ogleda bilo u slepom sleđenju globalno nametnutih neoliberalnih dogmi tržišnog fundamentalizma nekritički ih zagovarajući u lokalnom društvenom okruženju, bilo kroz zanemarivanje ili potpuno odbacivanje svih savremenih progresivnih socijalnih tendencija i iskustava u najrazvijenijim, ali i nekim manje razvijenim društvima u razvoju. Pod ''tržišnim fundamentalistima'', dakle, podrazumevam ideološke predstavnike, danas istorijski prevaziđene i ekonomskom praksom opovrgnute, neoliberalne/neokonzervativne ideologije slobodnog tržišta kao cilja po sebi, koji stanje u svim sferama društvenog života tumače kroz tržišne kriterije ekonomske efikasnosti, konkurencije i interese isključivo vladajućih klasa. Miša Brkić je jedan od najistaknutijih javnih delatnika koji na najprizemniji i najprovincijalniji način otelovljuju jedno ovakvo socijaldarvinističko i antihumano stanovište u Srbiji. Gotovo svi tekstovi ovog autora na portalu Peščanika, kao i njegovi javni nastupi uopšte, su dominantno prožeti sakralizacijom privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i slobodnog tržišta kao vrhovnog sudije ljudskih sudbina. Iako brojni ekonomisti, poput socijalnih liberala Štiglica ili Krugmana, koji se ni u nekom širem smislu ne mogu nazvati socijalistima, u kontekstu aktuelne socijalne i ekonomske krize u Evropi tvrde da tzv. ''politike štednje'' predstavljaju ne samo ''pretnju demokratiji'' nego vode i u spiralu recesije (primer Grčke je najeklatantniji), nosioci neoliberalnih kanona i dalje, uprkos svim iskustvima, religiozno ortodoksno i postvareno brane tezu o nekakvim nevidljivim zakonima tržišta te, u skladu sa takvom orijentacijom, nekreativno, paušalno i kockasto pokušavaju da sve trenutne društvene procese uklope u taj izmaštani kalup bezalternativnosti. U tom ključu treba razumeti i Brkićevu kritiku Olanda, njegovu šokiranost time što ovaj smatra da krizu treba da plate oni koji su je i izazvali svojim finansijskim špekulacijama (banke i krupna buržoazija), najavu većih poreza za najprivilegovanije društvene slojeve (one koji najviše zarađuju i koji poseduju najveće bogatstvo), restrikcije na otpuštanja radnika u preduzećima ukoliko ona ne dostave dokaze o ekonomskoj nužnosti takvog poteza, ograničavanje plata menadžerima u javnim preduzećima itd. uz neizbežno fatalističko pitanje ''Ko će to da plati - ako francuski bogataši, kapitalisti, preduzetnici, bankari, kompanije i banke nisu spremni da finansiraju Olandov socijalistički eksperiment''?

PHOTO/EPA:STR

Međutim, hajde da najpre aktuelnu situaciju u Francuskoj stavimo u jedan širi dijahroni okvir. Javna potrošnja francuske države je 1993. godine činila 25,5 % bruto domaćeg proizvoda, dok je njeno učešće 2008. godine samo 20 % u BDP. Iako se socijalna davanja srazmerno smanjuju, a ukupno društveno bogatstvo na nivou Francuske od 1980. do 2010. godine skoro duplira, javni dug i deficit prosto eksplodiraju u poslednjih nekoliko godina: 51 milijarda deficita 2007. godine, 142,5 milijarde 2009. godine i 1212 milijardi duga 2007. godine a 1493 milijarde 2009. godine U 2010. godini deficit je ostao na veoma visokom nivou: 136,5 milijardi, a objavljena cifra za dug od 31. marta 2011. je 1646 milijardi. Za sve to vreme, svedoci smo skandaloznih poreskih poklona, olakšica i beneficija najbogatijima, smanjivanja poreza na imovinu, poreskih stopa preduzećima, poreza na poslovanje i, od 2008. godine, ulaganje enormnih sredstava pozajmljenih od jednih komercijalnih banaka u ''spasavanje'' drugih privatnih banaka (koje su opet nastavile sa špekulacijama) na račun povećanja javnog deficita i duga. Stručne procene govore da se fiskalni pokloni najbogatijima u Sarkozijevoj eri, predstavljani kroz eufemizam ''podrška velikim investitorima'', kreću oko 140 milijardi evra na godišnjem nivou. Eto kako je godinama fabrikovan javni dug u Francuskoj. I ne samo u Francuskoj. Poreski pokloni bogatima su, da bi država koliko toliko ispunjavala svoje socijalne obaveze (koje nije bilo lako tek tako ukidati u državi sa jakim sindikatima i civlnim društvom), nadomešćivani zaduživanjem u privatnim bankama. Sarkozi, koji je na čelo Francuske došao uz neoliberalnu agendu i obećanje o ustoličenju ''efikasne'' i ''kompetitivne'' države koja će da zarađuje a ne da troši, uz Širakovu pomoć, napravio je državni dug koji je veći od duga koji su pravili svi njihovi desničarski prethodnici (uglavnom degolisti koji su bili mnogo više socijalno orijentisani) i Fransoa Miteran, zajedno. Plan je bio da se (danas prosto vidimo tu tendenciju u čitavoj Evropi) – kada se dođe do kritične tačke deficita i duga i uđe u ''bezizlaznu situaciju'' – nastupi sa ''merama štednje'' koje će sav teret vraćanja istog svaliti na radnike i srednje slojeve, ukidanjem socijalnih prava i tekovina radničkog pokreta i levih partija koje su izborene u prethodnom veku. Došli smo u paradoksalnu situaciju da kapitala, na jednoj strani, u današnjoj Francuskoj nikad više u njenoj istoriji, ali da je država nikad siromašnija u poslednjih nekoliko decenija, a socijalne razlike između bogatih i siromašnih nikad veće, na drugoj strani. U ovakvoj sistemskoj politici proizvodnje preduslova za urušavanje javnih službi i socijalne države u Francuskoj, svoj doprinos dali su i pojedini socijalistički ministri i premijeri u poslednjih 20 godina prošlog veka.

Dakle, u aktuelnom procesu socijalne reakcije, Oland i francuski socijalisti danas izlaze sa političkim i socijalnim programom koji relativno temeljito ide kontra ovog glavnog ''Merkozi'' toka, tj. evropske hegemone svesti i uveravaju da drugačiji put izlaska iz krize ipak postoji. Zbog toga i predstavljaju toliki trn u oku neoliberalima širom sveta. Socijalisti obećavaju novu epohu kroz oživljavanje socijalne Republike Francuske koja će biti centrirana oko radnih klasa i rad na socijalnoj, protekcionističkoj i demokratskoj Evropi. Ukoliko uspeju u svojoj nameri, neoliberalna teleologija o ''kapital-sebičluk-profit božanstvu'' će definitivno završiti na đubrištu istorije. Ipak, pitanje uspeha levice u Francuskoj je, dakle, kao i mnogo puta do sada, u velikoj meri i evropsko pitanje. Danas, u globalizovanoj i ujedinjenoj Evropi, čak više nego ikada. Francuskim socijalistima će biti znatno otežano realizovanje sopstvenog programa u konzervativnoj Evropi, kakva ona jeste trenutno. Dejvid Kameron, britanski desničarski premijer, kako je već pomenuo Miša Brkić, odavno već otvoreno i provokatorski ''prostire crveni tepih'' francuskom kapitalu. Najbogatiji Francuz Bernar Arno, inače četvrti najbogatiji čovek na svetu i vlasnik Luj Vitona, pre neki dan je pokrenuo proceduru za dobijanje belgijskog državljanstva kako bi izbegao visoke poreze na bogatstvo i prihode koje namerava da instalira socijalistička vlada. Liberation, francuski dnevnik (i jedna od najtiražnijih francuskih novina) blizak Socijalističkoj partiji predsednika Fransoa Olanda, je u izdanju od 10.09.2012. godine kao reakciju na ovu vest preko cele naslovne strane objavio vrlo jasnu poruku ovom društvenom parazitu (njemu kao paradigmi): ''Gubi se, bogati kretenu''. Pod pritiskom javnosti, Bernar Arno ipak izjavljuje da će porez plaćati u Francuskoj i da to nije razlog pomenutog ''bekstva''. Bogataši nemaju drugu vrhovnu vrednost do novca i isključivo individualnih interesa, to je odavno poznato. Međutim, jedna ozbiljna država kakva je Francuska ima, ukoliko to želi, mnogo zakonskih opcija da stane na put ovakvim ekonomskim i društvenim kretanjima. Uprkos fiskalnim poklonima kapitalistima u prethodnom periodu od strane desničarskih vlada, Francuska je potpuno dezindustrijalizovana uz gomilu nesankcionisanih ''fiskalnih pobegulja''. Sa tim je završeno. Osim naglaska na snažan podsticaj industrije i realne privrede generalno, Oland najavljuje da će svako ko želi da delokalizuje kapital iz Francuske morati da vrati svaki cent javne subvencije ili poreski poklon koji je do toga trenutka dobio od države. Isto tako, pominju se i opcije da svi koji imaju francusko državljanstvo treba da plaćaju porez u Francuskoj, bez obzira na to gde su prijavli boravište (što je princip u SAD), ili pak da plaćaju razliku između poreza u državi u kojoj su formalno domicijalno smešteni radi izbegavanja plaćanja poreza i države čije državljanstvo poseduju, čime bi se destimulisale delokacije kapitala.

PHOTO\EPA:CAROLINE BLUMBERG

Priča da će visoki porezi sami po sebi izazvati beg onih koji ''stvaraju poslove'' i da ljudi kao posledicu toga neće imati gde da rade je iracionalna bajka u cilju širenja socijalne panike. Da li smo u periodu feudalizma slušali slična konzervativna jadikovanja kako ne treba dirati postojeći sistem i aristokratiju jer će to ostaviti bez posla i krova nad glavama veliki broj ljudi tada unajmljenih na plemićkim dvorovima? Osim toga, ekonomska logika, pored visine poreza, prepoznaje i produktivnost i efikasnost preduzeća, kvalitet i traženost proizvoda, kvalifikaciju radnika, kvalitet života koji pruža određena država, prodajne mreže itd. Francuska još poseduje i tržište od 65 miliona stanovnika i radnike koji su, prema relevantnim istraživanjima, između 15 i 20% produktivniji nego radnici u Britaniji i oko 20% produktivniji nego radnici u Nemačkoj. Najbliži saradnici nemačke kancelarke su u toku predsedničke kampanje u Francuskoj zajedljivo komentarisali da će tržišta dati šansu Olandu najviše četri nedelje, pre nego ga potpuno unište. Međutim, evo prolazi i tih 100 dana socijalističkog predsednikovanja, a u međuvremenu je Angela Merkel ta koja ostaje sve više i više izolovana i napuštena od bivših evropskih partnera, koji se polako okreću Olandu i njegovoj viziji izlaska iz krize. Svakako da će sve ići lakše u slučaju pobede crveno-zelene koalicije u Nemačkoj sledeće godine. Jedna takva pobednička koalicija u Nemačkoj bi omogućila novu renesansu progresivnosti u Evropi. Uspeh socijalističkog projekta u Francuskoj će bez ikakve sumnje uticati na pomeranje celokupnog političkog i ideološkog spektra Evrope nalevo. U suprotnom, ne treba zaboraviti ni to da je Francuska majka političkog principa jednakosti i svih revolucija, te da će svaki pokušaj socijalnih uskraćenja radnim masama u kontekstu veoma izraženog društvenog raslojavanja biti smrtna presuda svakome ko se uhvati te rabote, uključujući i socijaliste.

Naravno, na moju i na žalost Miše Brkića, ''penzionisane lekare'' koji imaju penziju preko milion evra godišnje, tu gomilu poštenih građana i žrtvi francuskog beskrupoloznog socijalizma, njih definitivno niko ne može da prisili nikakvim merama da ostanu u Francuskoj i da plaćaju državi skandaloznih više od 750 hiljada evra na godišnjem nivou. Sva sreća da će ti ljudi ''koji će plaćati (niske) poreze u Londonu'' ipak ''finansirati britansku zdravstvenu službu, školstvo i slične društvene delatnosti''. Na našu žalost i na nesreću Francuza, ali na radost ''slobodnotržišno svesnih'' Engleza.

A poređenje Fransoa Olanda i Ivice Dačića, tj. francuske Parti socialiste i srbijanskog SPS-a je svakako mnogo više formalno i neistorijsko, nego što je to stavljanje u istom kontekstu tržišnog fundamentalizma Augusta Pinočea i Miše Brkića...

*Autor je sociolog iz Vranja, jedan od glavnih urednika regionalnog časopisa Novi Plamen. Trenutno živi i radi u Parizu.

star
Oceni
4.62
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak