Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (32)

Kusturica, osnivač gradova

Zidovi na temeljima zločina

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Neimar i mentor: Emir sa Miloradom
Neimar i mentor: Emir sa Miloradom
Photo: vesti-online.com

Tokom leta i jeseni devedeset druge godine ovde je na najbrutalnije zamislive načine pobijeno na hiljade civila, na stotine žena je okrutno silovano, deca i starci su mučeni, streljani, spaljivani, klani. Kasarna “Uzamnica”, hotel “Bikavac”, Pionirska ulica, motel “Vilina Vlas”, hidrocentrala, sve su to mračni toponimi te “multikulturalnosti” o kojoj tako lirski i oh tako sociopatski blagoglagolje naš zaboravni junak i njegov još zaboravniji politički mentor i finansijer

Photo: vbz.hr

Početkom ovog meseca u starom bosanskom gradu Višegradu, na kopnenom jezičku između ušća rečice Rzav u zelenu Drinu i kamene ćuprije Mehmeda paše Sokolovića, svečano je inaugurisan tzv. Andrićgrad. Reč je o velikom graditeljskom projektu (nadahnutom, kako se ističe, Andrićevim književnim delom) rezultatu saradnje Vlade Republike Srpske, Skupštine opštine Višegrad i preduzeća “Lotika” koje pripada poznatom filmskom reditelju i od pre nekoliko godina perspektivnom građevinskom preduzimaču - Emiru Kusturici.

Ovaj neobični, tek delimično dovršeni ali naše (barem privremene) pažnje svakako vredan projekat, koji je još pre inauguracije posedovao i svoj neformalni naziv - Kamengrad, otvoren je za javnost samo godinu dana nakon što su radovi na njemu zvanično otpočeli na Vidovdan 2011. i uz grandiozne zvuke Orffove Carmine Burane. Pompezno, dakle, kao i manje-više sve što pompezni Emir Kusturica uzme u svoje pompezne ruke.

Kusturici, uostalom, ovo i nije prvi “grad” u životu, o ne. Pre ovog višegradskog Kamengrada-Andrićgrada (već mi se u glavi vrti od svih tih silnih “-gradova” na jednom mestu) nekoliko godina ranije u susednoj Srbiji podigao je svoj famozni Drvengrad (fuck!) i u njega vešto instalirao lični poslovni interes kao i kult sopstvene ličnosti čiji je Bog i Prvosveštenik ujedno. Taj njegov prvi spomenik samome sebi i sopstvenom pogledu na svet ali i primarni finansijski generator ujedno nastao je usklađenim premda u vremenu protegnutim delovanjem nekoliko političara koji nikada i ni u čemu drugom sarađivali nisu. Naime Kusturica je, zahvaljujući svom bizarnom - srpskom - nacionalizmu, bio umiljato jagnje svih srpskih lidera od devedesetih naovamo, od Miloševića preko Koštunice i Đinđića do Tadića, dok ga topli muški zagrljaj s Nikolićem svakako čeka u najskorijoj budućnosti. Stoga je od vlasti u Srbiji u dva navrata (za Koštuničinog i Cvetkovićevog premijerskog mandata) dobio na slobodno korišćenje na hiljade hektara zaštićenog parka Mokra gora i čitavo jedno brdo - Mećavnik.

Veleposednik: Kusturica na Mećavniku
Photo: Stock

Tu je, na tom svom Mećavniku, dakle, Kusturica marljivo sagradio pomenuti Drvengrad (also known as Kustendorf, što nadasve šarmantno i baš nimalo vulgarno i neduhovito asocira na prezime cenjenog osnivača) koji je u međuvremenu dobio status grada-hotela s četiri zvezdice. Na udaljenosti od osam kilometara od tog drvenog etno-diznilenda ovaj naš neumorni neimar podigao je i ski stazu Iver. Logično i lukrativno, nema šta. Ova dva kompleksa koja se nalaze u privatnom vlasništvu građanina Emira Kusturice izgrađena su na području koje je ujedno proglašeno prirodnim dobrom i kojim upravlja državno preduzeće čiji je direktor - u ovoj vlasničko-posedničkoj, privatno-državnoj mega-kafkijani - niko drugi do, pogađate to sigurno i sami, dijabolični i očigledno krajnje nezasiti, državni službenik Emir Kusturica.

A kad se još ispostavilo da se od ukupno 11.000 hektara obuhvaćenih parkom Mokra gora čitavih 6.000 hektara nalazi u privatnom vlasništvu ljudi čija su imovinska prava preko noći pogažena i kad je oko toga izbio spor i velika bruka u javnosti, Kusturica je zaboravio na svoj pseudolevičarski altruizam kao i na sklonost “malom čoveku” i “proizvođaču viška vrednosti”, te u ime svoje fiks-ideje o “savršenom životu van svakodnevice”, ličnom naravno, a u svojstvu direktora državnog preduzeća, visoko podignute brade neumorno ponavljao svoju novu mantru: “Tu sam da štitim interese Srbije.”

I zaštitio ih je, ne može da se kaže da nije.

Plemenit je i lep to zadatak, zaista, “štititi interese Srbije”, a još umnogome lepši kad se lični interesi s njima do te mere poklope (slučajem nekim valjda, šta li?) da čovek, hoću da kažem - Kusturica, u saznanju da štiteći jedno efikasno štiti i ono drugo, može da spava bezbedno i mirno, slatkim snom pravednika.

*

Taj naš junak, Emir Kusturica, jedna je, sve u svemu, neobična zverka. Dvoglava aždaja: etno-nacionalista s teškom krizom identiteta, proklamovani levičar krajnje desničarskog senzibiliteta, bezobzirni veleposednik a vatreni antikapitalista, prividni buntovnik iza koga se krije državotvorni umetnik, poslušni ali i promišljeni podanik mnogih moćnika. Emir Kusturica, čovek koji je mogao, koji je morao da bude nešto više, pretvorio se u otužni simptom otužnog vremena u kom živimo a u kom ovaj naš bezvezni superheroj pliva lagodno i vešto kao riba u vodi. Sve mu je, čini se, potaman, jak je i ogroman, ko od brega odvaljen, glavat i kosmat, u društvu poštovan skoro pa ko Nole, uspešan u svemu čega se dohvati. Hej, pa taj je i tokom devedesetih, usred one nepodnošljive apokalipse, načisto uživao. U tom svetlu gledano možda taj zabrinjavajući višak megalomanije u njegovom slučaju može barem delom da se razume. Međutim, da boluje od faraonskog kompleksa, baš ono boluje. Ima vrišteću potrebu da za sobom ostavlja ogromne tragove, da podiže zadužbine, etno-sela, pseudogradove, koješta, you name it. Sve su to njegovi spomenici, mauzoleji, njegove, Kusturičine piramide.

Spoj ovoga i onoga: Kamengrad
Photo: novosti.rs

Stoga i nije čudo što, nakon eksperimentalnog Drvengrada, Kusturica nije ni pomislio da stane. Naprotiv, usledio je jedan još ambiciozniji projekat ovog vrednog (i kompulzivnog) graditelja - ovog puta u Bosni. Reč je naravno o pomenutom višegradskom etno-gradu svih etno-gradova, tzv. Andrićgradu. Ili već Kamengradu, kako vam drago.

Izgrađen na površini od 14.000 metara kvadratnih na višegradskoj lokaciji Ušće, ovaj strogokontrolisani grad-projekat u sebi sadrži pedesetak objekata poput pozorišta, bioskopa, akademije lepih umetnosti, rečne marine, pristaništa, hotela, crkve, različitih prodavnica i dućana, pijace itd.

Kao što je Drvengrad podignut za potrebe snimanja filma “Život je čudo” tako je i Kamengrad unapred viđen kao glavna lokacija za snimanje budućeg filma “Na Drini ćuprija” koji će režirati upravo Emir Kusturica a finansirati tzv. Republika Srpska koju pozamašnom glavom, muževnom bradom, razrokim pogledom i onim svojim napornim i neelokventnim narativom sjajno reprezentuje (in)famozni Mile Dodik, predsednik iste. Ova dva bliska prijatelja i poslovna partnera svojim muževnim gabaritima naprosto garantuju krajnje skladne odnose a uistinu impresivna brzina gradnje zajedničkog kompleksa dokaz je istinske harmonije koja među njima vlada.

Za prvih godinu dana intenzivnih radova koje je vredno nadgledao sam Kusturica završen je centralni deo “grada” s glavnom ulicom, bioskopom, pozorištem i raznim drugim sadržajima. U njegovom središtu nalazi se Trg Nikole Tesle. E sad, tu stvari postaju (očekivano?) bizarne. Na tom Trgu Nikole Tesle, u poznatom zbunjujućem srpskom stilu, naime, nalazi se spomenik - Ivi Andriću.

Vizija o velikanima: Kusta i Andrić na Teslinom trgu
Photo: TANJUG

Da li je i vama to nenormalno koliko i meni? Mislim, evo, priznajem unapred da se u takve stvari nedovoljno razumem, ne tvrdim ništa, svakako o tome više od mene znaju stručnjaci za prostorno planiranje ili kako se već ta oblast urbanizma zove, i sigurno ću sad zbog ovoga od nekoga već dobiti po nosu, ali čini mi se da s tim trgom nešto ipak nije u redu. Reklo bi se, naime, da trgovi i spomenici koji se na njima nalaze stoje u nekakvom mističnom međuodnosu. Tako se, valjda ne bez razloga, u središtu trga Trafalgar u Londonu nalazi spomenik Nelsonu, admiralu koji je vodio britansku flotu u bici kod Trafalgara. Razumete šta hoću da kažem? Na Trgu Republike u Parizu, tako, ona monumentalna statua podignuta je u čast Francuske Republike, dok se na Verdijevom trgu u Njujorku nalazi statua nikoga drugoga do čuvenog Giuseppea Verdija. Otud sam sklon ideji da bi i centralni trg Andrićgrada s Andrićevim spomenikom u sredini, svakako trebalo nazvati Andrićevim trgom kad to samo ne bi raskrinkavalo svu dosadu jednog “kreativnog” uma koji - kako se poslednjih dana ističe u svim tim pojačano “andrićevskim” i lirski intoniranim tv-prilozima o ovom kič projektu jednog kič reditelja i graditelja u ubistveno-kič pseudo-državi zvanoj Republika Srpska - “vidi kroz vreme” i “poznaje dušu kamena”.

“Vidi” i “poznaje” malo sutra, no, hajde, da baš ne cepidlačimo. Druge su stvari tu svakako bitnije. Visok oko dva i po metra, ovaj novi višegradski spomenik velikom piscu predstavlja pokušaj istorijske ispravke onog vandalskog čina rušenja prethodnog Andrićevog spomenika iz 1991. godine. I to je svakako u redu. Takve i slične nepravde iz prošlosti, znaju to dobro i Kusturica i Dodik, valja ispravljati kako bi stare rane što pre bile zalečene. U to ime su, naravno, svakako spomenuli i civilne žrtve, sve one mučki pobijene Bošnjake koji su, pre tačno dvadeset godina, u ovom gradu stradali od ruke Milana Lukića i njegovih Belih orlova.

Na žalost, ne, nisu. Baš nijednom.

Stoga hajde da podsetimo sve one kojima je podsećanje potrebno a među njima svakako i Emira Kusturicu i Milorada Dodika. Tokom leta i jeseni devedeset druge godine ovde je na najbrutalnije zamislive načine pobijeno na hiljade civila, na stotine žena je okrutno silovano, deca i starci su mučeni, streljani, spaljivani, klani. Kasarna “Uzamnica”, hotel “Bikavac”, Pionirska ulica, motel “Vilina Vlas”, hidrocentrala, sve su to mračni toponimi te “multikulturalnosti” o kojoj tako lirski i oh tako sociopatski blagoglagolje naš zaboravni junak i njegov još zaboravniji politički mentor i finansijer. Evo svega što je o svim tim mutnim i nejasnim događajima iz prošlosti Kusturica imao da kaže na konferenciji za štampu prilikom početaka radova na Andrićgradu: “Ovaj grad treba da bude simbol pacifizma. A ako su stradali ljudi tamo, ako su gubljeni životi upravo zbog tih različitih etničkih i religijskih pripadnosti onda ovaj grad treba pacifikovati.”

Ako: Mezarje žrtava višegradskih zločina
Photo: Stock

Moćna mudrost, nema šta, a to Kusturičino relativizujuće “ako” rečiti je, troslovni, simbol njegovog revizionističkog cinizma i istoriografske rehabilitacije zločina počinjenih u ime takozvanog “srpstva”, njegovo pravo zaveštanje i njegova jedina piramida. To cinično “ako” je ono po čemu će biti upamćen i kad svi “gradovi” koje zaludu podiže budu zbrisani s lica zemlje.

*

Kad je legendarni Sinan, glavni mimar velikog Osmanlijskog carstva u službi sultana Sulejmana Veličanstvenog i graditelj čuvene Sulejmanije u Istanbulu, po nalogu velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, za sedam godina (od 1571. do 1577. godine) podigao vitku kamenu ćupriju s jedanaest ravnomernih lučnih otvora i dvanaest velikih kamenih stubova na zelenoj reci Drini blizu ušća reke Rzav, na mestu gde je Carigradska džada povezivala daleku bosansku provinciju s prestonicom, on verovatno nije mogao ni da pretpostavi da će, vekovima kasnije, u jednoj značajno drugačijoj, ali ne neophodno boljoj realnosti, na ovom mestu niknuti jedan kič šoping centar u formi etno-grada nepravedno i neprijatno nazvanog imenom velikog bosansko-hrvatsko-srpskog pisca Ive Andrića. I dok je Sinanova vitka ćuprija podignuta da velikom veziru trojice sultana služi na čast i čuva njegovo slavno ime u nadolazećim vekovima, ova druga Kusturičina, bosanska piramida nema mnogo veze ni s Ivom Andrićem ni s Višegradom i njegovim istinskim potrebama već se tiče Emira Kusturice i njegovog problematičnog odnosa prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, prema sebi samom i svemu što ga okružuje. Zato je taj “kameni” Kustendorf II utemeljen na lošem ukusu i laži. Načinjen je od maltera i cigle te samo obložen kamenom koji je njegov glavni neimar “nabavljao” kako god je znao i umeo - a uglavnom sa starih, urušenih seoskih kuća po Hercegovini, ali i sa brda Strač iznad Trebinja na kom vekovima kopni austrougarska vojna kula Petrinja. Večito privilegovan i (s pravom) uveren da mu se može ono što se ne može baš nikom drugom, Kusturica je uz “usmenu dozvolu” načelnika oštine Trebinje krenuo da sakuplja i otuđuje kamen s ove kule, opušteno, kao da je čitava istorija njegova prokleta prćija pa može s njom da radi šta god da mu padne na pamet. A kad su se stanovnici Trebinja - hvala neimenovanoj sili i građanskim inicijativama! - otvoreno pobunili protiv jednog tako silovitog raskućivanja lokalnog istorijskog spomenika te automobilima blokirali put i zaustavili radove (čitaj: brutalnu krađu) naš junak je ponovo, u svom dobro poznatom sarkastičnom stilu, lakonski izjavio samo da se “od muhe pravi međed”.

Šta bi rekao: Andrić kod Sinanovog mosta
Photo: wikipedia

Zaista ne znam (jednako koliko, kladim se, ne zna ni Emir Kusturica) kako bi sve to doživeo Ivo Andrić. Po mom skromnom mišljenju, Andrić je ovim na simboličnom nivou po ko zna koji put kidnapovan, višestruko zloupotrebljen i maltretiran, omalovažen i ponižen, upravo brutalno silovan. Kusturica međutim to ne vidi tako i Andriću slobodno pripisuje koješta iz svoje mračne svesti, a knjigu “Na Drini ćuprija” po značaju neumesno poredi sa Starim zavetom. Pitam se, zaista, kako bi Andrić dočekao ove medveđe komplimente. Onako sitan, krhak i suzdržan, bez imalo turskog ili balkanskog atavizma u sebi, “nježan, bijel i bolno-tanko mirisave duše”, verovatno bi ustuknuo pred brutalnom Kusturičinom pojavom masne, slepljene kose i gorštački spečenog, nikad posve obrijanog lica, s onom neurotičnom borom u korenu nosa i sumnjičavim pogledom. Ali, ja to samo nagađam jer, iskreno, kažem - ne znam ja te stvari.

Ali znam da ih ne zna ni Kusturica.

U svakom slučaju, ako ste pomislili da se ovde negde bliži kraj ove vesele pripovesti, grdno ste se prevarili. Trebalo je da znate da kod Emira Kusturice pravi kraj nikad ne postoji. Takav je, evo, slučaj i sad. Nije Andrićgrad gotov ni u naznakama, a ovaj sve energičniji neimar već razmišlja o svom novom “gradu”, trećem po redu. Ono što se kaže, baš ga je krenulo. U okruženju srednjovekovnog grada Magliča blizu Kraljeva, naime, trebalo bi da nastane replika srpskog srednjovekovnog grada. Ovaj ambiciozni projekat u dolini Ibra već ima svoje finansijere a i Kusturičino učešće je izvesno.

Ime? Ne može biti bolje.

Kraljevgrad.

* Tekst prenosimo iz Jutarnjeg lista uz dozvolu autora

star
Oceni
4.30
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak