Genocid – reč za koju Srbija ne želi da zna

Photo: EPA

Imajući u vidu aktere i obrazac kojim je počinjen genocid u Srebrenici u julu 1995. godine, jasno je da je u pitanju bilo samo veliko krvavo finale već viđenog i izvršenog genocida u Višegradu, Foči, Prijedoru, Zvorniku, Brčkom, Vlasenici, Sanskom Mostu i drugim mestima koja su potpuno etnički očišćena progonom i masovnim ubistvima. Jedina razlika između slučajeva genocida s početka rata u odnosu na krvavu srebreničku završnicu jeste u tome što je u slučaju sedam bosansko-hercegovačkih opština Srbija bila znatno otvorenije i direktno involvirana

Photo: EPA

Sedamnaest godina nakon što je počinjen genocid u Srebrenici, kao najstrašniji zločin na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata, odnos srbijanskog društva i države prema tom  strašnom događaju pretežno je obeležen poricanjem i relativizacijom onoga što se dogodilo uz istovremeno potpuno odbacivanje sopstvene odgovornosti. Iako se nakon nedavnog javnog negiranja genocida od strane novoizabranog srbijanskog predsednika Tomislava Nikolića možda moglo učiniti da politika relativizacije zločina doživljava svoju punu antihumanističku renesansu, bolji poznavaoci srbijanskih prilika slažu se u oceni da reciklirani Šešeljev radikal nije izgovorio ništa novo, te da je njegovo poricanje samo nastavak politike prema Bosni i Hercegovini koju zvanični Beograd uporno nastavlja već čitave dve decenije.

Iako je Nikolićeva izjava u medijima uglavnom tumačena kao znak aktivnog prisustva elemenata njegove, donekle zaboravljene radikalske prošlosti, potpuno je jasno da se njegove izjave, mada otvorenije i eksplicitnije, u osnovi ne razlikuju od politike njegovog prethodnika, bivšeg prodemokratskog predsednika Borisa Tadića. Uprkos činjenici da je sam Tadić dva puta boravio u Poročarima gde je izrazio žaljenje i neku vrstu tihe i delimične isprike porodicama žrtava, njegov ignorantski odnos prema genocidu u Srebrenici bio je i ostao konstanta u burnom kovitlacu srbijanske politike. Za razliku od verbalnih gestova na najvećem stratišu nastalom u ratovima na prostoru bivše SFRJ, Tadićeva politika ostala je obeležena prihvatanjem fašisoidnog stava o “oslobađanju Srebrenice” kao izraza legitimnog prava na slobodu mišljenja, zatim  dugogodišnjim manje ili više otvorenim skrivanjem ratnih zločinaca, Deklaracijom o zločinu u Srebrenici u kojoj je s namerom izostavljena reč genocid, pa sve do ignorisanja NVO inicijativa da se zvanično uvede Dan sećanja na genocid u Srebrenici, ali i da se negiranje tog najtežeg zločina u Srebrenici proglasi  krivičnim delom. Najčudnije u celoj priči je i to što niko do srbijanskih zvaničnika, bez obzira na partiju iz koje dolaze, zločin u Srebrenici nikada nije javno kvalfikovao kao zločin genocida.

U osnovi te politike, od devedesetih godina prošlog veka pa do danas, stajala su dva razloga. Jedan se odnosi na strah od produbljivanja odgovornosti i njenog proširenja na materijalni, moralni i politički nivo, dok se drugi ticao straha da bi priznanje onoga što se više nego očigledno dogodilo dovelo u pitanje postojanje Republike Srpske kao genocidne tvorevine. To bi, pak, sa svoje strane u konačnici, onemogućilo ostvarivanje i krajnju realizaciju ratnih ciljeva od kojih Srbija, uprkos javnim uveravanjima, nikada nije odustala. Osim uporno i ne baš mnogo argumentovano branjenog stava srbijanskih društvenih i političkih činilaca, ono što je omogućilo opstanak i preživljavanje takve politike jeste neobjašnjivo nedosledno ponašanje međunarodne zajednice koje je ostavilo nade i prostora za nastavak realizacije velikosrpskog državnog projekta.

Photo: EPA

Presudni uticaj stava međunarodne zajednice na ponašanje balkasnkih kreatora i izvršilaca genocidne politike jasno se očituje u činjenici da je do renesanse negiranja genocida došlo neposredno nakon presude Međunarodnog suda pravde povodom tužbe BiH protiv Srbije za agresiju i genocid. Taj sud je zbog fingiranog nedostatka dokaza (najvažniji dokumenti koji se odnose na ulogu Srbije bili su nedostupni MSP zbog dogovora Karle del Ponte i Beograda) doneo presudu kojom je Srbija proglašena odgovornom jedino za nesprečavanje genocida, dok je istovremeno amnestirana od neposredne odgovornosti za taj strašni zločin. U stavu međunarodne zajednice, koji je politici dao prednost u odnosu na pravo i pravdu, preovladavao je zahtev za ustanovljavanjem krivične odgovornosti neposrednih počinilaca i nalogodavaca ratnih zločina koji su se dogodili tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Praksa koju je, na osnovu takvog preovlađujućeg stava, ustanovio Međunarodni Tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY) pokazala je da je krug lica odgovornih za zločine restriktivno definisan i da su van obuhvata krivične odgovornosti ostali brojni politički,  ideološki i medijski inspiratori masovnih zločina koji su se dogodili.

Photo: EPA

Istovremeno, u potpunosti je zanemareno pitanje materijalne, moralne i političke odgovornosti. Ova prva, koju je moguće sudski utvrditi i sankcionisati, onemogućena je direktno političkim dilovima međunarodnih činilaca sa srbijanskim vlastima, što je prekinulo tek započeti proces moralnog i političkog samopreispitivanja i onemogućilo suočavanje srbijanskog društva sa sopstvenom odgovornošću za počinjene zločine. Nakon odluke Međunarodnog suda pravde, osim nekih marginalnih opozicionih partija i delova civilnog društva i nevladinog sektora, u Srbiji ne samo da nije postojao niko ko bi bio spreman da preuzme moralnu i političku odgovornost za genocid počinjen u Srebrenici, već se niko nije usudio ni da izgovori tu, po svoj prilici, u Srbiji zabranjenu reč.

U konačnici, čak je i ICTY nedavno, pravno neodrživom međupresudom u slučaju Karadžić, kojom ga je Pretresno veće oslobodilo krivične odgovornosti za genocid u sedam bosansko-hercegovačkih opština, dodatno legitimisao i ojačao argumentaciju svih onih koji relativizacijom tog najtežeg ratnog zločina nastoje da pitanja suočavanja s prošlošći i odgovornosti za učinjene zločine skinu s dnevnog reda i prekriju ih velom zaborava. Međupresuda Pretresnog veća suda u Hagu je utoliko neshvatljivija ukoliko se zna da je po istom pitanju međupresudom u slučaju Milošević sud doneo dijametralno suprotnu odluku. ICTY će zbog toga morati da objasni koja je od dve međupresude validna pošto je to sada postalo ključno pitanje njegovog kredibiliteta kao sudske institucije, ali i lakmus stava međunarodne zajednice prema suočavanju sa ratnom zaostavštinom na Balkanu.

Photo: EPA

Imajući u vidu aktere i obrazac kojim je počinjen genocid u Srebrenici u julu 1995. godine, jasno je da je u pitanju bilo samo veliko krvavo finale već viđenog i izvršenog genocida u Višegradu, Foči, Prijedoru, Zvorniku, Brčkom, Vlasenici, Sanskom Mostu i drugim mestima koja su potpuno etnički očišćena progonom i masovnim ubistvima. Jedina razlika između slučajeva genocida s početka rata u odnosu na krvavu srebreničku završnicu jeste u tome što je u slučaju sedam bosansko-hercegovačkih opština Srbija bila znatno otvorenije i direktno involvirana. Upravo u tome i treba tražiti ključni razlog najnovije odluke Veća kojim je predsedavao kontorverzini sudija O-Gon Kwon. Čini se da je, iz nekog nepoznatog razloga, cilj Pretresnoig veća bio da spreči mogućnost pokretanja nove tužbe za genocid protiv Srbije pred Međunaroidnim sudom pravde.

Paradoksalno je to što je takvom odlukom suda u Hagu izigrana jedna od njegovih osnovnih funkcija – pomirenje balkanskih naroda koji su bili učesnici u krvavim ratovima devedesetih godina prošlog veka. Propuštanjem da se Srbija natera na suočavanje sa sopstvenom moralnom i političkom odgovornošću, međunarodna zajednica je na sebe preuzela deo odgovornosti za izostanak istinskog pomirenja i onemogućavanje procesa izgradnje odnosa poverenja u regiji. Veštački kreirano fingirano pomirenje bez odgovornosti predstavlja opasan eksperiment koji bi mogao ostaviti nesagledive posledice na svest mladih generacija koje zbog politike zataškavanja neće imati prilike da spoznaju istinu o događajima koji su kreirali okolnosti u kojima će morati da žive.

Photo: EPA

Bez moralne odgovornosti kao sredstva za razvijanje svesti o počinjenim zločinima, oni će neminovno biti prepušteni jedino sećanjima porodica žrtava i zaboravu onih koji su za njih bili odgovorni. Problem je, međutim, u tome što onog trenutka kada jedan genocid počne da se zaboravlja, istog tog momenta počinje da se dešava drugi. Manifestacije slavljenja genocida, veličanja haških optuženika i negiranja sopstvene odgovornosti jasan su pokazatelj da je pomirenje definitivno ustupilo mesto uzgajanju mržnje kao modela međuetničkih odnosa na Balkanu.

Takav model ponašanja u budućnosti može da rezultira jedino tragičnim zatvaranjem začaranog kruga nasilja i zločina u kome će balkanski narodi u nedogled ostati zatočeni. Sedamnaest godina nakon srebreničkog masakra jasno je da se Srbija nepovratno, sve više udaljava od preispitivanja sopstvene odgovornosti za počinjeni genocid, kratkovido zanemarujući razumna upozorenja da neće biti moguće sprečiti buduće genocide i zločine protiv čovečnosti ako generacijama koje dolaze ne budemo omogućili da spoznaju i razumeju istinu o Srebrenici i njene stvarne uzorke. Seme zla koje srbijansko društvo danas uzgaja svojim nipodaštavanjem žrtava velikosrpskog projekta i bezosećajnošću prema njihovim porodicama, preti da u budućnosti donese jedino otrovne plodove mržnje, osvete i novih zločina.

* Tekst našeg urednika objavljen na sajtu Al Jazeera Balkans