Srbija na evropskom dnu

Ni mediji više ne prikrivaju svakodnevicu u kojoj smo na evropskom dnu svih važnih i precizno ustanovljenih parametara ekonomskog, političkog i društvenog razvoja, podrazumevajući pre svega nezavisnost institucija i stupanj postignutih sloboda. Mediji su, bez obzira na produženi interregnum, i dalje pod istovetnim sistemom kontrole, ucena, reketa i ultimatuma, ali i oni posrću pred istinom, da je car go, a narod i bos, i gladan, i očajan. Doduše, i dalje defiluju, kao u klanu Bećkovića, Šapera i drugova, mutivode, prevaranti, izaslanici mafijaških grupa – najnoviji je neki “finansijski konsultant iz Londona”, od pre neko veče - zapravo muška sekretarica jedne od bandi, s fantastičnim idejama o osloncu na sopstvene snage, o odustajanju od privatizacije velikih (takođe pred kolapsom) sistema, o zlu MMF-a, štednje i reformi…

Ne postoji, verovatno, nijedna pojedinačna osoba, niti institucija, lišena odgovornosti za ovo stanje, za činjenje ili nečinjenje, za moć ili nemoć. Srbija je u kolapsu ne zbog nemogućnosti da se brzo, efikasno i transparentno formira nova vlada.

Srbija je u kolapsu zbog kontinuiteta jednoobraznog stila vladavine zasnovanog na nesposobnosti srpskog društva da se transformiše u skladu sa opštom političkom i ekonomskom stvarnošću, i sa normama evropske modernizacije i integracije. Pogled u prošlost otkriva konstantu društvenih normi i političkog mentaliteta, konstantu koja je unapred trošila budućnost zasnovana na realnim mitovima i neosnovanim pretpostavkama, da smo izuzetni, da smo na razmeđu nekakvih civilizacija, posebni, naročiti, da imamo misiju, da smo “smetnja svima”. I danas je nesporna isključivo bliskost s kriminalnim i korumpiranim režimima koji su do nedavno pripadali “Trećem svetu” kao privesku Sovjetskog Saveza.

Ni mediji više ne prikrivaju svakodnevicu u kojoj smo na evropskom dnu svih važnih i precizno ustanovljenih parametara ekonomskog, političkog i društvenog razvoja, podrazumevajući pre svega nezavisnost institucija i stupanj postignutih sloboda. Mediji su, bez obzira na produženi interregnum, i dalje pod istovetnim sistemom kontrole, ucena, reketa i ultimatuma, ali i oni posrću pred istinom, da je car go, a narod i bos, i gladan, i očajan. Doduše, i dalje defiluju, kao u klanu Bećkovića, Šapera i drugova, mutivode, prevaranti, izaslanici mafijaških grupa – najnoviji je neki “finansijski konsultant iz Londona”, od pre neko veče - zapravo muška sekretarica jedne od bandi, s fantastičnim idejama o osloncu na sopstvene snage, o odustajanju od privatizacije velikih (takođe pred kolapsom) sistema, o zlu MMF-a, štednje i reformi… Dok smo, sa Albanijom i Bosnom, najsiromašniji u Evropi, najsporiji u evropskoj integraciji, najmrzovoljniji u saobraćanju sa zločinačkom prošlošću (i onom koja je prethodila 1991-oj), s najneefikasnijim i najneuspešnijim zdravstvenim i obrazovnim sistemom. I, da me ne razumete pogrešno, Srbija je prvi put u svojoj istoriji siromašnija i od Crne Gore, a do pre neku deceniju je bila društvo šansi, perspektiva, možda i optimizma.

Političari i ekonomisti prizivaju strana ulaganja i reindustrijalizaciju. Ni lokalni kapital, i njihov lični kapital, ne odazivaju se takvim pozivima. Srbija je neprivlačna ne samo zbog nivoa korupcije, teškoća u poslovanju i neefikasnosti institucija, Srbija je istorijski gubitnik u procesu koji je pokrenula svojom agresijom s kraja osamdesetih, čijih se postulata nikad nije odrekla. Razlazom sa Crnom Gorom, koji je takođe bio jednostran, zvanična Srbija samo je potvrdila ne samo da nije u stanju da održi davnašnji san izlaska na more, nego da ne želi da sarađuje i sa onim koji su najbliži. Doskorašnji predsednik nije smogao snage da se, nedavno, odrekne očevih ideja, nasleđa i poruka, dok je osnovni pokretač svake napredne civilizacije u negiranju zabluda prethodne generacije, i kad su lideri te generacije lično najbliže osobe, a zapravo je to najvažnije. U Srbiju, konkretno u Beograd, sjatila se sva sila jedne poražene vojske, politike i ideologije, i svi mi zalivamo to cveće zla, i sad kad su iz njega pokuljale poslednje kapi otrova, i kad je nastupila suša, tako je strašno da se čini da ni vode više nema, kao da je nastupila, nad nama, i u nama, jedna ogromna pustinja.

Neko je, u ovim čudnim danima, poredio aktuelni politički, ekonomski i fudbalski sukob Nemačke i Grčke s Grčko-persijskim ratovima. U sličnom tonu, predsednik Republike Srpske, onaj koji dopušta da mu Kusturica razvaljuje ono malo istorijskog nasleđa u zemlji u kojoj su se i osvajači libili da ostave čvrstog traga, pozvao je vojsku Srbije na pripravnost. Usledila je eksplozija granate koja je ubila dvoje i masakrirala još sedmoro kadeta u incidentu koji je i u JNA, kakva god da je bila, izlazio izvan domena uobičajene bezbednosne kulture, koju su mahom poštovali svi, bez obzira na okolnosti u kojima su bili primorani, hteli to ili ne, da se povinuju njenom uređenju i pravilima službe. U istoj nedelji ministar vojni optužen je, u medijima, za onu korupciju na koju su bivšem predsedniku Tadiću skrenuli pažnju neki evropski zvaničnici, da nivo bogatstva njegovih najbližih saradnika prevazilazi nivo bogatstva koje se u egalitarnoj evropskoj kulturi smatra dostojnim. Ali sve te naše razlike, u jedinstvu zvanične gluposti koju servira javna politika, nisu ostvarenje američkog sna.

*Tekst objavljen u Pobjedi prenosimo uz dozvolu autora