Hronika tužilačke torture

Photo: Dragan Kujundžić

Evo zbog čega su još nevini Tadić i Tužilaštvo: Stojana Župljanina skrivali su, simpatična kontradiktornost, visoki lokalni političari; poznata saradnica glavne tužiteljice Karle del Ponte obavestila je jednog beogradskog advokata da je Goran Hadžić na haškoj poternici, a ko je dr Dabić znali su mnogi, uključujući i rodoljubivog pisca i slikara Momu Kapora koji je za knjigu Karadžićevićevih pesama za decu pod naslovom “Ima čuda, nema čuda” nacrtao haškog optuženika u tadašnjem Dabić izdanju. Neoborivi dokaz pokazao je Bruno Vekarić, uz čije je sasluženje upriličena ova sprdnja

Photo: Stanislav Milojković

Ako potražimo izvesnu zakonomernost u istupima nameštenika Tužilaštva za ratne zločine Srbije, sračunatim na prodaju magle o navodnim dostignućima u hvatanju ratnih zločinaca i njihovih pomagača, u obračunu države sa državnim ratnim zločinima, ona se može svesti na, grubo rečeno, politički momenat i političke ciljeve, kao što je i samo Tužilaštvo od osnivanja politička ispostava srbijanske vlasti, možda ne i najmračnija, konkurencija se tokom reforme pravosuđa opasno zaoštrila. Druga je karakteristika ovih žalosnih nastupa, pokazana na konferenciji za novinare u petak, obrnuta srazmera između gromopucateljnih najava, medijske pažnje i suštine, značaja izrečenog.

Nije, otuda čudno da su se u petak, prvi put otkako drže konferencije za medije, u nameri da pojačaju efekat, glavni tužilac Vladimir Vukčević i njegov zamenik i glasnogovornik Bruno Vekarić hinjeno smejali, izazivajući nelagodu promatrača, ponašajući se neprimereno poslu koji šmiraju, a on podrazumeva i uvažavanje osećanja žrtava rata. Narcisoidnost iskrivljenih ogledala, velikih gesta, mahanja rukama, vrlo značajnog, gotovo istorijskog podizanja obrva, redovito ovim predstavama daju privid benigne tuposti aktera; na poslednjoj smo konferenciji za novinare videli sve to, ali nije bilo nimalno benigno, ni smešno. Suštinski, dobili smo još jedan dokaz da nema toga što tužioci ne bi uradili, uključujući i kreveljenje i javno glupiranje, da prikriju jedan od nacionalnih ciljeva države Srbije, bez obzira na personalni sastav vlasti, da zataška svoje zločine.

U konkretnom slučaju najavljene istrage protiv anonimnih gazdarica i hauzmajstora, razmotrićemo detalje, reč je o operetskom iskazu očekujuće lojalnosti prema bivšem predsedniku Srbije i, što je važnije, sadašnjem potencijalnom mandataru Borisu Tadiću, glavnom skrivaču Ratka Mladića koji je u maju prošle godine shvatio da ne može sve vreme lagati sve ljude. A uspevalo mu je godinama.

Čuvajmo zločince

Tužilaštvo je, pre svih Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić, temeljnom razradom smernica, napravilo doktrinu, odnosno zastor iza kojeg ne bi bilo loše dočekati penziju. Bahateći se po regionu tražeći od suseda kapitalce, a kod kuće goneći nižerazredne nasilnike i pljačkaše opšteg smera, dok se Veljko Kadijević šepuri u Moskvi, a zlikovac kalibra Blagoja Adžića, bivšeg načelnika Generalštaba JNA, umire na slobodi, neispitan o svom komadu krivice za masovna ubistva. Dok preživeli članovi vrhovne komande iz različitih zločinačkih etapa paradiraju Srbijom, prepričavajući svoje podvige, a Vojskom Srbije komanduje kosovski kadar Ljubiša Diković, ozbiljno optužen za ubistva civila i pljačku, što Tužilaštvo, navodno, ispituje, vekarićevski rečeno “ali stvarno”.

Ima čuda, nema čuda: Doktor Dabić srpskoj deci

Treće je obeležje ono što sledi nakon ovakvih dramaturških intervencija u javnosti, jedino za šta u ovom kontekstu nisu apsolutno krivi tužioci, prosečno jedan profesionalni izveštaj, nekoliko priloga za elektronske medije u kojima se pojavljuju naznake razdvajanja važnog od nevažnog, i gomila štampanih napisa u kojima srećemo, blago rečeno, čudne prioritete i šarolik pristup prenositelja informacija, poput saobraćajnog naslova “Ratko Mladić u Lazarevo otišao autobusom” (Politika, 23. jun), ili naslovne konstrukcije “Tužilac izneo šokantne podatke: Mladića 2006. imali u rukama”. Na tu “šokantnost” svega što je prosečni čitalac novina znao poslednjih sedam – osam godina računa Tužilaštvo. I na očekivanje konzumenta da će za tridesetak dinara postati suvlasnik ključa nepostojeće misterije, dok blene u šarene stranice kao tele u šarena vrata.

Gotovo sva ova svojstva mrtvorođene predstave pamtimo i s početka februara, kada je u centru Beograda obustavljen saobraćaj u vukčevićevski dramatičnoj “krizi tužioca”, kada su se u aktere jedne dnevne bedastoće umešali i navodno hipersenzibilni policijski pas, tužiočeva žena, komšinica s trećeg kojoj je zagorela krmenadla, penzionisani kasapin iz susednog haustora, te trostruki ubica, publicista i dramski pisac (Boj na Kosovu) Slobodan Radojev Mitrić, poznat i pod umetničkim imenom Slobodan Pivljanin. Taj je skriboman poslao Vladimiru Vukčeviću svoja sabrana dela, sedam tomova, dva paketa, sa posvetom, u nameri da ga podstakne na gonjenje nekih osoba koje se u knjigama pominju. Na kućnu adresu, navodno čuvanu kao državna tajna. Nije bilo radosnijeg čoveka od tužioca koji je, šta bi drugo, naduvavao bizarnost kao nameru zlikovaca da zaustave takvu gromadu u njenoj misiji, a najstrože čuvana tajna, postala je dostupna svima, štaviše, snimali su mu zgradu k'o Pobednika za odjavu. Igrokaz je okončan konstatacijom da je pas ipak nešto nanjušio, tužilac je odahnuo u uverenju da je uknjižio pozitivno brojanje, čitava akcija je bila tako jezivo niskog intenziteta da je izazivala tek psovke zbog ometanja saobraćaja.

Baražna priprema ni za šta

Dan pred Dan konferencije za medije, dok su u sali Tužilaštva nameštali sokoćalo koje će, kao u “Balkanskom špijunu” poslužiti za savremenu prezentaciju “dokaznog materijala” - fotografija Ratka Mladića, Stojana Župljanina, Gorana Hadžića i Radovana Karadžića, te krucijalnog dokaza ni za šta, crteža Mome Kapora (o tome nešto kasnije), glavni je tužilac, uz poziv redakcijama da akredituju novinare za spektakl, odaslao dopis Nezavisnom udruženju novinara Srbije u kojem ga obaveštava o tome da je “u vezi krivične prijave Izvršnog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije iz jula 2009, Tužilaštvo je utvrdilo da postoji osnov sumnje za vođenje predistražnog postupka”. Zatim sledi duboko promišljanje Vukčevića o tome da je “propaganda u medijima pod kontrolom režima Slobodana Miloševića bila nedozvoljena i često je ugrožavala i pravo na život”. I nekontrolisano mnogo licemernih, podilazećih opštih mesta o navodnom partnerstvu Tužilaštva i novinara sa navodnim ciljevima kakvi su suočenje s prošlošću i pomirenje u regionu, te “demokratizacija ovog prostora”.

Drama sa sretnim krajem: Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić, polunasmejani

Photo: TANJUG

Dakle, ovoga puta dvodnevna akcija. Nije Vukčević pomenuo zbornik u izdanju Tužilaštva, odnosno njegove nevladine organizacije, sastavljen povodom prijave NUNS, valjda je mislio da je ta priča na opšte zadovoljstvo završena (i o tome kasnije). “Partneri”, je li, podmetnuli mikrofone predsednicima novinarskih udruženja koji su ponovili isto, isto, isto... Stavove koje nisu promenili od promocije pomenute knjige i koje izgovaraju kad god je reč o ratnoj prošlosti medija i novinara. Evo dokaza da tužilac nema da saopšti ništa novo, nego se samo nekažnjeno igra medijima o trošku poreskih obveznika: “Mi smo to pokrenuli i to nije nikakav lov na novinare. Samo utvrđujemo kako su ti ratnohušački govori uticali na pojedince i na pravljenje atmosfere da dođe do onoga do čega je došlo", kazao je on za B92. Dometnuvši i jednu, onako narodsku, laičku, gotovo uličarsku dosetku: “Da ih mi izvedemo na optuženičke klupe, pa ćemo videti za kazne". Rekao je i to da još nema kvalifikacije krivičnog dela novinara – huškača.

Huškanje, zataškavanje, skrivanje

Javnost je, dakle, saznala ono što je znala i kada je NUNS podneo krivičnu prijavu, ali i mnogo pre toga. Ugledni pravnici su još pre tri godine konstatovali, bilo je i suprotnih stavova, da svakako ima mesta krivičnom gonjenju. Kakogod, ovde je procena mogućnosti da se podigne utemeljena optužnica gotovo nevažna; zamislimo samo kako bi se rečito branili monstrumi patriotskog novinarstva i kako bi Vukčević i njegov tim zadobili podršku demokratske javnosti. Ili, osudu onog drugog dela žitelja ove države koji bi na ponovno čitanje nekih citata, ili reemitovanje priloga, pitao šta je tu loše, netačno, ili kažnjivo. U svakom slučaju, legitimnim podsećanjem na prvu fazu srbijanskog ratnog pohoda, skrenula bi se faza sa poslednje koja ima samo jedan naziv – zataškavanje. U kojoj ključnu ulogu zauzima tadić – vukčevićev kadiluk.

Na izmaku dana (četvrtak) preživesmo i kraj baražne vatre smrdljivim topovskim udarima, u TV čitanju naslovnica sutrašnjih dnevnika čujemo “ekskluzivu” uvaljenu Danasu, još jednu najavu šoka, dva visoka funkcionera skrivala Mladića.

Konačno je došlo i vreme objavljivanja “rezultata”, Vukčević je rekao da je započeo predistražni postupak protiv sedmoro skrivača Mladića i Župljanina i da je protiv šest osoba započeta istraga. Nije rekao ni jedno ime, možda nikad i neće. Mladić se, kaže, krio u vojnim objektima do donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom; o tome je bio obavešten i tadašnji načelnik GŠ VJ Nebojša Pavković. I njega bi, kaže Vukčević, Tužilaštvo procesuiralo, ali je opravdano odsutan. Smešno čak i njemu, valjda se zbog toga smejao. Mladića je, po Vukčevićevim rečima, u vojnim objektima čuvao vod njegovih šumskih telohranitelja, ali i jedan visoki oficir vojne bezbednosti, danas general u penziji. Tu je već pokušao da se zaceni od smeha i da bude duhovit, kao, prosudite sami, znate, pametni ste, ne treba ja baš sve da kažem.

Srbija, sigurna kuća: Mladić i Karadžić

Photo: Stock

Usledila je nova kanonada gluposti; tužilac je izgovorio da je Mladić bio na dve stotine metara od službi bezbednosti, ali da gonitelji nisu mogli da uđu u kuću u kojoj se skrivao. Ovo beše uistinu bajkovito. Vreme radnje je 2006, Vukčević tvrdi da su vlasnika kuće zvali da dođe u policijsku stanicu na Čukarici, ovo tek nema veze s razumom - da kuća nije pretresena i da se najtraženiji haški optuženik u njoj baškario još dva dana, pre nego što je autobusom otputovao u Lazarevo.

Halo, Rade...

Ovakvim besmislicama Vukčević je nadmašio sebe; zašto kuća nije pretresena, da li su pripadnici BIA tražili nalog, blokirali objekat, kada je tužilac o tome bio obavešten. Tužilac sugeriše da u BIA rade sve same poremećene osobe, jer, i da su hteli da izbegnu Mladićevo hapšenje, u šta s razlogom treba verovati, priča je potpuno u sukobu sa logikom.

Ima, međutim, ovde pomenutu opsenarsku vrednost, pravi misteriju i ukazuje na nevinost Borisa Tadića i Tužilaštva. I optužuje.

Vukčevićevo kazivanje nas ubrzanim ritmom dovodi do, koga drugog nego načelnika BIA Radeta Bulatovića, nema misterije bez tajne policije. “On treba da objasni neke stvari, jer se pouzdano zna da je iz Republike Srpske dovedena osoba koja mu je navela 11 adresa na kojima se Mladić zaista skrivao”, izgovorio je Vukčević. Uz neskriveno žaljenje što “Tužilaštvo nema dovoljno materijala da bi se protiv njega (Bulatovića) pokrenuo krivični postupak”.

Iskliznuće. Glavni tužilac za ratne zločine Srbije će službeno pozvati bivšeg načelnika BIA, što, je li, treba obznaniti na konferenciji za novine, da bude zanimljivije i konzumentima i Radetu Bulatoviću, protiv koga, eto, nema dovoljno materijala, ali neka objasni. Ovo sa 11 adresa iz RS, a mogao bi i ono o nedodirljivoj kući. Pa ćemo sve saznati na sledećoj tužiočevoj konferenciji, možda i kako ga je Bulatović ljubazno saslušao, ušao u srž njegovih i državnih problema.

Čuda da se dese...

Evo zbog čega su još nevini Tadić i Tužilaštvo: Stojana Župljanina skrivali su, simpatična kontradiktornost, visoki lokalni političari; poznata saradnica glavne tužiteljice Karle del Ponte obavestila je jednog beogradskog advokata da je Goran Hadžić na haškoj poternici, a ko je dr Dabić znali su mnogi, uključujući i rodoljubivog pisca i slikara Momu Kapora koji je za knjigu Karadžićevićevih pesama za decu pod naslovom “Ima čuda, nema čuda” nacrtao haškog optuženika u tadašnjem Dabić izdanju. Neoborivi dokaz pokazao je na pomenutom sokoćalu Bruno Vekarić, uz čije je sasluženje upriličena ova sprdnja.

Ovaj će niz skečeva sa zajedničkim imeniteljem – neobuzdanim verbalnim nasiljem prema građanima Srbije - možda i fascinirati glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca koji je već svašta o jatacima progutao: sve pričice bajate do ešerihije koli, počinitelji nedostupni, “inkriminacije” nevažne, opajdarske, nepotrebne, nikakve, otkrića prežvakana u štampi i elektronskim medijima, optuženi koji možda ne postoje, jedan krivac u Hagu, drugog znate (da, znamo, ume da presavije tabak i napuni torbu budžetskim novcem). Prezentacija “impresivna”.

Sramota koju je trebalo izbeći: Protest zbog hapšenja generala Divjaka

Stigle su i reakcije, ozbiljna upozorenja da se ni u Srbiji ne može baš ovako divljati; prepoznala se Florans Artman, bivša portparolka Tužilaštva u Hagu, koja je odbacila Vukčevićevu tvrdnju. “Ne znam kome Vukčević hoće da se sveti preko mene”, kazala je Artman. Nebojša Pavković je iz Haga, preko advokata, poručio da ništa što je Vukčević rekao u vezi sa njim nije istina, te da bi o tome dao izjavu srbijanskom Tužilaštvu.

Oštra je lekcija stigla iz Demokratske stranke Srbije koja je u saopštenju povodom Vukčevićevog nastupa naglasila da je Rade Bulatović “radio uvek striktno po slovu zakona.” “Kada se još jedanput potvrdi ova istina, ostaće pitanje po čijem je nalogu i za čije političke interese je po svaku cenu pokušavao da povezuje Radeta Bulatovića i DSS s krivičnim procesima koje on kao tužilac vodi. Pitanje zloupotrebe Tužilaštva u političke svrhe je najgori vid podrivanja pravnog poretka države”, navodi DSS.

Ova stranka podseća i na neobičnu logiku u tužiočevm izlaganju, odnosno na to da je Vukčević najpre rekao da nema dokaze, “a potom da će Bulatovića pozvati na saslušanje u svojstvu građanina.” DSS, takođe, poručuje Vukčeviću da će mu Bulatović saopštiti da je radio uvek po zakonu.

Najoštrija je bila reakcija na besmisleno i nepotrebno pominjanje pisca i slikara Kapora. “Zapanjena sam pred neznanjem i ponašanjem zvaničnih predstavnika Tužilaštvakoji su neargumentovano i proizvoljno dali izjave o tome da je moj suprug Moma Kapor 2002. uradio crtež za knjigu dečjih pesama Radovana Karadžića 'Ima čuda, nema čuda'”, napisala je javnosti Kaporova udovica Ljiljana Kapor. Ona je ustvrdila da u Kaporovoj zaostavštini ima još desetak sličnih crteža. “Da li će dvojac Vukčević – Vekarić na svima njima videti lik Radovana Karadžića u liku dr Dabića? Ili će se javno izviniti onima koje su svojim sramnim ponašanjem povredili”, pita Ljiljana Kapor.

Nekažnjena tortura

Naravno da su Tužilaštvo pretvorili u političku mašineriju, kako tvrdi DSS, i da se neće izviniti nikome. I da je ovakav fijasko, zapravo, suština obračuna sa ratnim zločinima i suočenja s prošlošću Srbije, samozvanog “lidera u regionu” u ovim disciplinama, što je, valjda, najgrozomornija laž koju je na ovu temu izgovorio regionalni prevarant Boris Tadić. Na koju su se, priznajmo, neki i primili. Šamari koji delegitimišu bratstvo iz Ustaničke, ali i državu, poput onih u slučajevima Ejupa Ganića, Jove Divjaka, Ilije Jurišića, sablažnjivanje tužilačkim lažima u ime države u londonskom sudu, mrcvarenje generala Divjaka u Beču, lekcija Apelacionog suda u Beogradu, olako su zaboravljeni, ali samo u Srbiji.

Kao što je uoči izbora, u noći izborne tišine, doturilo policiji iskonstruisani nalog za hapšenje amnestiranih Albanaca – a tu su političku zloupotrebu prećutale sve srbijanske stranke izuzev manjinskih albanskih - u danima pregovora o formiranju vlade Tužilaštvo daje nekakve znake života, šalje neke signale, blesavi se pred svetom, zadaje udarce mrtvom i raspadnutom pravosuđu. Lažno se predstavlja kao imalac poverljivih informacija, po principu “puno lipi' stvari, ma ne smin reć'”. Interesi su jasni, nemaju nikakve veze s pravdom, štaviše ni sa elementarnom pristojnošću.

Nema nikakvih ozbiljnih nagoveštaja da će se ova tortura brzo i uspešno, utvrđivanjem krivice, okončati.