Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (16)

Film-bućkuriš

Težina ideoloških lanaca

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: EPA

Pozdravljam želju Borisa Malagurskog da doprinese ljubavi i slozi naroda Jugoslavije. Ali notorno je pogrešno to raditi na pretpostavkama srpskog nacionalizma. Koliko je iskreno autoru stalo do drugih naroda Jugoslavije rečito govori činjenica da njihovim mukama nije posvetio ni jednu jedinu reč

Ovih dana se ispred zgrade RTS-a održavaju protesti onih koji zahtevaju da se pusti pseudodokumentarni film Borisa Malagurskog „Težina lanaca“. Malagurski je iz nekog razloga ubeđen da svi moramo odgledati njegov film. Zato često piše Tijaniću i pravi proteste ispred zgrade RTS-a.

Odakle Malagurskom fiks ideja da njegov film mora biti pušten na RTS-u? Zbog širenja ideologije. Ovaj ideološki film o raspadu SFRJ nudi verziju pomirenja prihvatljivu srpskim nacionalistima. Ideologija filma je klasičan srpski vrednosni bućkuriš: i četnici i partizani, i levo i desno, i nacionalizam i jugonostalgija, i zataškavanje i pomirenje. Rat su počeli drugi, svi smo podjednako krivi, zapad je raspirivao mržnju. Film se ustvari ne bavi uzrocima rata već dokazivanjem da je zavera zapada jedini uzrok raspada SFRJ. Idejni sadržaj nije nov – sličnu ideologiju slušali smo 1990-ih.

Primetna je tendenciozna upotreba sagovornika u filmu: teoretičari zavere i negatori genocida definišu ideološki okvir, dok umereniji sagovornici govore o konkretnim događajima i temama. Gledajući film, nameću vam se sledeći zaključci.

Kosovski boj 1389. godine je ključni događaj u nastanku Jugoslavije. Narodi Jugoslavije su živeli u ekonomskom prosperitetu, slozi i jedinstvu, dok ih zapad nije rasturio. Naši sunarodnici su pod Turskom prihvatili islam da bi izbegli nabijanje na kolac. Hrvati su prihvatili katoličanstvo u Austriji. Srbi su stalno stradali. Četnici su bili antifašistički pokret otpora.

Do tenzije među republikama 1989-1990 je došlo zbog zavere Reganove administracije, ne zato što je Milošević preuzeo savezni aparat. Ne pominju se antibirokratske revolucije ni memorandum SANU.

Alija Izetbegović, rođen 1928. godine, bio je “saradnik nacista u Drugom svetskom ratu”. On je mogao da spreči rat u Bosni, ali nije hteo, jer je želeo svu vlast za sebe! Čak i kada je narod u Sarajevu masovno izašao na antiratne demonstracije, Alija nije hteo mir. Zli, zli Alija.

U Jugoslaviji je bio građanski rat, svi su bili isti, ekstremista je bilo na sve strane. Bilo je i časnih primera, kao što su bili Hrvati Josip Kir i Milan Levar, koje su ubili hrvatski ekstremisti da bi počeli rat. Etničkog čišćenja je bilo, ali ono se prvo desilo u NDH, a potom u Gospiću od strane Hrvata. Srbi u Hrvatskoj su imali svako pravo na otcepljenje od Hrvatske. Nemačka je priznala samostalnost Hrvatske zbog svoje vekovne srbofobije. Amerikanci su želeli da unište Jugoslaviju, pa su započeli rat u njenom srcu, u Bosni (idu slike opsade Sarajeva). Srbi su hteli teritorije na kojima su većina, Hrvati isto, ali Bošnjaci su hteli sve. Njima su oružjem pomagali Amerikanci i mudžahedini. Ugroženim Srbima je pomoć stizala samo od Beograda, ali zapad im i to brani, pa uvodi nepravedne sankcije Srbiji.

Prava namera Zapada je da kolonizuje Srbiju da bi pobedio Rusiju. Zato demonizuje Srbe i naziva ih agresorima. Zapad građanski rat u Bosni predstavlja kao srpsku agresiju. Samo zahvaljujući Srbima, zapadni savez koji je izgubio svrhu, NATO, nastavlja da postoji. Zapad izmišlja genocid u Srebrenici, iako je broj ubijenih Bošnjaka isti kao broj ubijenih Srba u okolini. Ustvari, Srebrenicu je dogovorio Alija sa Amerikancima, u zamenu za NATO intervenciju, kojom zaustavlja rat u Bosni.

Onda jedna suluda scena, kada se muslimani nakon Dejtona iseljavaju iz mesta koje je pripalo Republici Srpskoj, navodno svojom voljom, iako su komšije Srbi sasvim dobri prema njima. Zatim priča o dobrom Srbinu Srđanu Aleksiću, koji je ubijen braneći komšiju druge nacionalnosti (ne kaže se ko ga je ubio). Zaključak: Srbi su bili dobri momci, ali je Zapad raspirivao sukobe.

1999. godine zapad vrši brutalnu agresiju da nam otme Kosovo. Sledi nesrazmerno duga kuknjava o tome kako je Srbiji bilo teško dva i po meseca pod bombama. Nesrazmerna, jer nije bilo pomena o strahotama višegodišnjeg bombardovanja Sarajeva.

Zatim osvrt na savremenu istoriju Kosova. Kosovo je 1912. “legalno postalo deo Srbije” - eufemizam za vojno osvajanje. Ni reči o progonima Albanaca između dva svetska rata. Odmah preskače na Drugi svetski rat i progone Srba. Opet ni reči o dvadeset godina posleratnog terora Aleksandra Rankovića - samo idilične slike o pravima Albanaca u SFRJ. Onda puno reči o iseljavanju Srba sa Kosova 1980-ih. Pa opet muk o Miloševićevom ukidanju autonomije Kosova (ključni događaj u raspadu SFRJ) i potonjem teroru. Poenta: nezahvalni i drski Albanci, imali su sva prava, a hteli su Kosovo republiku.

Zaključak: Zapad je razbio SFRJ da bi nas kolonizovao. Kolonizacija je pogoršala stanard. SFRJ je 1988. dugovala 13,5 milijardi, a zemlje naslednice 2010. duguju 184 milijarde. Ono što privlači kod filma je njegova osnovna istina – da se u vreme SFRJ zaista bolje živelo, a da je danas daleko lošije.

Kao zaključak filma autor nastupa sa miroljubivom porukom: “Zašto bi Hrvat mrzeo Srbina, ili Srbin Muslimana, kada je istorija dokazala da ovi ljudi mogu živeti zajedno?“ Pozdravljam želju Borisa Malagurskog da doprinese ljubavi i slozi naroda Jugoslavije. Ali notorno je pogrešno to raditi na pretpostavkama srpskog nacionalizma. Koliko je iskreno autoru stalo do drugih naroda Jugoslavije rečito govori činjenica da njihovim mukama nije posvetio ni jednu jedinu reč.

star
Oceni
3.49
Ostali članci iz rubrike Stav