Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (73)

Poraz arogancije nesuđenog srpskog Lukašenka

Građani rekli "ne" diktaturi

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photomontage: Azazel

Izbornom pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, srbijansko društvo je dobilo otrežnjujući šamar, što je ipak daleko bolji ishod nego da je demokratija voljom glasača žrtvovana na oltaru lažno generisane teze da je Boris Tadić manje zlo od njegovog protivkandidata. S obzirom na već neko vreme ogoljenu istinu da Boris Tadić odavno nije demokrata đinđićevskog kova, niti je Nikolić još uvek onaj isti radikal šešeljevske provinijencije, izborni rezultat se može shvatiti jedino kao poraz do sada neviđene arogancije nesuđenog diktatora i svih onih koji su ga iz interesa ili zabluda promovisali kao najveću vrednost na političkom nebu Srbije

Photomontage: Azazel

Kada se na prvi pogled uporede rezultati između prvog i drugog kruga predsedničkih izbora, neočekivani obrt koji je usledio jasno ukazuje da razloge za izborni poraz Borisa Tadića treba tražiti pre svega u događajima koji su se odigrali u protekle dve nedelje. Rezultati prvog kruga izbora jasno su pokazali da četvorogodišnja, gotovo apsolutna, Tadićeva vlast koja je protekla bez ikakvih pozitivnih rezultata, nije bila dovoljan razlog da svoje masovno nezadovoljstvo građani pretoče u podršku najvećoj opozicionoj stranci. Ozbiljnija podrška Tomislavu Nikoliću izostala je i u drugom krugu predsedničkih izbora, ali uz jednu potpuno iznenađujuću novinu – masovnu apstinenciju svih onih od kojih su, bez ikakvog racionalnog uporišta, režimski stratezi očekivali da će u drugom krugu podržati Borisa Tadića.

Osokoljeni što ih građani nisu kaznili gubitkom vlasti nakon parlamentarnih izbora, krug ljudi oko Borisa Tadića nesmotreno je, a prerano, započeo širenje pobedničke atmosfere koja je kulminirala objavom dogovora sa Dačićevim socijalistima o formiranju nove skupštinske većine. U želji da demotivišu pristalice suprotnog tabora, režimski glasnogovornici su danima eksploatisali podatke da je Tadić prvi put osvojio više glasova od Nikolića već u prvom krugu, da su na njegovoj strani gotovo sve ostale parlamentarne stranke, da je rezervoar mogućih dodatnih Nikolićevih glasača potpuno prazan - što ishod drugog kruga čini potpuno izvesnim. Međutim, ta vrsta spinovanja umesto da demotiviše protivnika, izazvala je inat među Nikolićevim pristalicama i opuštanje među glasačima Borisa Tadića. Vrhunac arogancije stratega kampanje bivšeg predsednika usledio je nakon televizijskog duela, kad su medijima uzduž i popreko krstarili prorežimski analitičari koji su svojim nesuvislim ocenama bukvalno vređali inteligenciju građana Srbije, iritirajući umerenije pristalice obe opcije, a naročito one, do tada, neopredeljene glasače.

Photomontage: Azazel

Gubitak kompasa i sve otvorenije svrstavanje ključnih medija (poput Blica, Pressa, Kurira i snishodljivog B92) na stranu režimskog kandidata, ali i sve očigledniji naum Borisa Tadića da osvajanjem nedemokratskog i protivustavnog trećeg mandata u svoje ruke prigrabi diktatorsku vlast, napokon su rezultirali dugo očekivanim kontraefektom. Treba podsetiti da se nešto slično dogodilo i Slobodanu Miloševiću 1996. i 2000. godine, kad je i pored gotovo apsolutne vlasti pokušavao da prigrabi i pod svoju kontrolu stavi čak i ono malo preostalog alternativnog društvenog prostora. Dodatno iritirani tim stepenom pritiska, a pod dejstvom kontra-efekta takvih pokušaja, neopredeljeni građani su reagovali glasanjem protiv, dok su se umerenije pristalice tadašnjeg diktatora povlačile u apstinenciju.

Danas, nakon što je pod svoju kontrolu stavio gotovo sve institucionalne i vaninstitucionalne poluge moći, Tadić je među građanima Srbije izazvao strah od potpunog gušenja demokratskog procesa u društvu, što je posebno među nezavisnim intelektualcima izazvalo zvono na uzbunu i pozivanje na otpor pokušaju zavođenja diktature. Tesna razlika od svega 30.000 glasova ukazuje da je bilo koji od pobrojanih uzroka mogao biti presudan.

Pored konstatacije da su demokratija i Ustav za dlaku sačuvani, konačna odluka koju su građani Srbije doneli može se slobodno označiti ne kao Nikolićeva pobeda, već isključivo kao poraz Borisa Tadića i njegovog pokušaja gušenja srbijanskog demokratskog procesa.

star
Oceni
4.54
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi