Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (6)

Rat narko-kartela u Meksiku

Irodov zakon: Il' te jebe il' te kara

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: daylife.com

Nema ničeg neobičnog ni u tome što se Sjedinjene Države svakom pominjanju legalizacije ili bilo kog oblika dekriminalizacije i dalje odlučno protive. To je potvrđeno i prilikom nedavne posete potpredsednika SAD Josepha Bidena meksičkom predsedniku Calderonu koju je odveć preduzetni Biden iskoristio da još jednom potvrdi apsolutnu naklonost SAD ratu protiv ilegalne pogranične trgovine drogom umesto bilo kakvog oblika njene legalizacije ili dekriminizacije ili bilo koje slične besmislene novotarije koja bi uostalom koštala jako mnogo novca i ne bi postigla ništa dobro, baš ništa, izuzev što bi stvorila armiju zavisnika u SAD, a kome je to na ovom svetu uopšte potrebno. Ne, uveravao je dalje Biden Calderona u njegovom kabinetu uz blistavi osmeh, ovako je sve to jeftinije i efikasnije. Neuporedivo jeftinije i efikasnije. Žrtve Biden tom prilikom nije spominjao

Photo: www.vbz.hr

Devet unakaženih tela mladih ljudi u prljavim i krvavim ostacima odeće - četiri devojke i pet mladića - visi obešeno s vijadukta nadomak grada Nuevo Laredo u državi Tamaulipas na severoistoku Meksika blizu granice sa SAD.

Većini obešenih ruke su vezane iza leđa dok je pojedinima samolepljiva traka prelepljena preko usta. Na njihovim telima vidljivi su mnogobrojni tragovi torture koja je prethodila groznoj smrti.

Ispred njih fosforescentno svetluca zeleni saobraćajni znak s oznakom 85 – reč je o meksičkom federalnom autoputu Carretera Federal 85 koji, prolazeći kroz gradove kao što su Monterrey, Nuevo León, San Luis Potosi i Pachuca, povezuje severnu granicu SAD i meksičku prestonicu Ciudad de Mexico, ili, kako ga njegovi stanovnici najčešće zovu, „El D.F.“ (Distrito Federal).

Bele strelice za pravac vozače uredno upućuju da nastave pravo ukoliko su kojim slučajem krenuli na obližnji aerodrom ili ka nedalekom rudarskom gradu zlokobnog imena Piedras Negras, tj. da skrenu levo ako su se uputili ka ogromnom, zahuktalom i dobrostojećem Monterreyu. Žuta, nevesela svetlost i utilitarna arhitektura velike moderne saobraćajnice samo pojačavaju osećaj užasa koji ovaj prizor izaziva.

Ogromna preteća poruka upućena Zalivskom kartelu (Cartel Gulf) okačena na vijadukt zajedno s telima ubijenih otklanja svaku sumnju da su žrtve članovi ove moćne i široko rasprostranjene kriminalne organizacije. Ubili su ih, iz osvete zbog upada na teritoriju i postavljanja automobilske bombe u centru grada, pripadnici konkurentskog kartela Los Zetas koji je nekad bio oružano krilo i privatna plaćenička vojska Zalivskog kartela. Kad se, međutim, od njega otcepio, nakon hapšenja i ekstradicije u SAD šefa Osiela Cardenasa Guillena, za kratko vreme zaradio je neslavan epitet najnasilnijeg narko-kartela u Meksiku.

Istog tog krvavog petka, četvrtog maja, samo nekoliko sati kasnije i na drugom kraju ovog po meksičkim standardima nevelikog pograničnog grada od oko 400.000 stanovnika na obalama reke Rio Bravo (koja, poznato je valjda svakom ko je odgledao barem neki vestern u životu, deli ovu zemlju od Teksasa i susedne SAD u kojoj se ista ta široka lenja reka naziva Rio Grande) otkriveno je još četrnaest obezglavljenih tela natrpanih u jedno napušteno vozilo, a potom i njihove glave u kutijama za led ostavljenim ispred gradske većnice. Pored leševa još jednom je pronađena ogromna preteća poruka. Ovaj put ona je upućena gradskim vlastima a potpisnik je ozloglašeni multi-milijarder Joaquín Guzmán Loera zvani El Chapo, šef najmoćnijeg meksičkog narko-kartela Sinaloa i najtraženiji čovek na planeti još od ubistva Osame bin Ladena.

U njoj Guzmán, taj neuhvatljivi narko-bos čija je glava ucenjena na 5.5 miliona dolara i čije se bekstvo u korpi za veš iz zatvora maksimalne bezbednosti La Palma od pre deset godina prepričava kao živa, tekuća legenda, upozorava i podseća gradonačelnika Benjamína Galvána ko je pravi gazda u gradu. Potpisuje je dominantno: „Tu padre Joaquín El Chapo Guzmán/ Tvoj otac itd.“.

U sličnoj poruci, samo od 17. aprila, koja je takođe nađena uz četrnaest obezglavljenih i raskomadanih tela natrpanih u plastične kese u napuštenom vozilu na rubu grada, poslednja rečenica još je neobičnija: „Que no se te olvide que soy tu mero padre/ Da ne zaboraviš da sam ja tvoj pravi otac“.

Naravno, i bez svih tih poruka koje Guzmán i drugi počinioci ovih užasnih zločina upućuju onima koje iz ovog ili onog razloga žele da impresioniraju bilo bi svejedno jasno kao dan da je ova najnovija serija bezumnog nasilja, u kom su ponovo na najstrašniji način stradale mnogobrojne, uglavnom mlade žrtve, samo novo poglavlje jednog brutalnog i prilično komplikovanog rata kome se jasno ne vide ni glava ni rep, a bogami mu se ne nazire ni brz ni lak kraj. Njega u stvari čine dva po mnogočemu isprepletana rata: onog za teritoriju koji vode veliki meksički narko-karteli koji uglavnom operišu na severu zemlje i duž granice s SAD, te onog koji isti ti narko-karteli vode protiv meksičke države i njene evidentno nemoćne policije i vojske.

Photo: blog.chron.com

Utoliko, ovo nadmeno Guzmánovo podsećanje vlasti pograničnog grada Nuevo Laredo na sopstveno „očinstvo“ ledi krv u žilama. Ono predstavlja otvoren, drzak iskaz organske veze koju korumpirane meksičke vlasti na raznim nivoima imaju s kriminalnim podzemljem a ujedno pokazuje svu bizarnost i svu kompleksnost stanja u kom se savremeni Meksiko zatekao.

*

Narko-karteli, uostalom, moćniji su od države i to već godinama na različite načine dokazuju. Bogatiji su i superiorno organizovani. Njihove trupe bolje su opremljene i naoružane. Verovatno i obučene. To i nije neobično s obzirom da analitičari procenjuju da ilegalna trgovina drogom ostvaruje godišnje prihode koji se mere u desetinama milijardi dolara. I to u zemlji koja zauzvrat raspolaže istina ogromnom policijskom snagom od pola miliona pripadnika, trećom na svetu nakon Indije i SAD, ali istovremeno demotivisanom, loše obučenom i još lošije naoružanom.

A budući da je takođe slabo plaćena – plata policijskog službenika u Meksiku ne prelazi 350 dolara mesečno – prirodno je lako potkupljiva.

Ako se tome pridoda administracija legendarna po korupciji, nije teško zaključiti „ko tu kosi, a ko vodu nosi“. Sve ovo takođe objašnjava i aktivnije učešće vojnih snaga u sukobima s narko-kartelima tokom poslednjih nekoliko godina obeleženih nemilosrdnim ratom koji je s njima poveo trenutni predsednik Meksika, Felipe Calderon.

Stepen korupcije u vojsci je, naime, ipak nešto manji.

Ovaj nezvanični, ali zato ništa manje tragični i smrtonosni rat odneo je u poslednjih šest godina gotovo 50.000 žrtava. Kad to uporedimo s oko 100.000 stradalih za tri godine bosansko-hercegovačkog rata, dobijamo prave razmere strašne tragedije koja poslednjih godina doslovno ubija Meksiko i kojoj se ne nazire ni kraj ni bilo kakvo rešenje.

Stvari toliko loše stoje da će vam, kad počnete da pretražujete reči „Is it safe to...“ (Da li je bezbedno...), sâm Google predložiti nastavak „...travel to Mexico“ (… putovati u Meksiko). Osim toga, ova divna i okrutna zemlja ove godine spomenuta je i u redovnoj studiji Komande udruženih snaga Sjedinjenih država (United States Joint Forces Command) koja za potrebe Vojske SAD jednom godišnje ukazuje na moguća neprijatna iznenađenja koja je na globalnom planu potencijalno čekaju u neposrednoj budućnosti. Meksiko se tu navodi kao jedna od dve zemlje kojima preti mogući „rapidni kolaps“. Druga je Pakistan, a kao principijelna referenca iz nedavne prošlosti nije izostavljena ni krvava dezintegracija Jugoslavije s početka devedesetih.

Photo: exiledonline.com

Predsednik Meksika Felipe Calderon više je puta tokom poslednjih nekoliko godina očajnički pozivao na regionalnu diskusiju o pitanju legalizovanja tržišta narkoticima što je predstavljalo otvoreno priznanje da su sve policijske i vojne mogućnosti već iscrpljene i da drugog izgleda za kakvo-takvo prihvatljivo rešenje naprosto nema. U tome ga podržavaju i drugi latinoamerički lideri koji su, suočeni sa sličnim problemom, i sami stizali do sličnih zaključaka, poput predsednika Kolumbije Juana Manuela Santosa, ili predsednika Kostarike, Kolumbije i Gvatemale, ali ne i predsednik SAD. Na Šestom samitu Amerika održanom prošlog meseca u Kartageni, Barak Obama potvrdio je raniji stav: da su snažne ekonomije, vladavina zakona i čvrsta i pouzdana policija jedini prihvatljivi odgovor na strahovladu narko-kartela. Latinoameričke nacije većinom su se usprotivile tako nefleksibilnom stavu Vašingtona po ovom delikatnom pitanju.

Isto pitanje svakako će igrati veliku ulogu na predsedničkim izborima koji Meksiko čekaju u julu. Sadašnji predsednik, Felipe Calderon iz partije PAN, našao se uklješten u jednom nefer ratu koji je za njegovog šestogodišnjeg mandata odnosio u proseku po dvadeset tri ljudska bića svakog božjeg dana bez pauze i predaha, računajući tu i vikende i praznike, verske kao i one državne.

Onda nije čudo što je Calderon na samom kraju posegao za očajničkim rešenjem – legalizacijom trgovine narkoticima. Nije ni čudo što je dao sve od sebe da ga progura. Legalizacija bi problem, uostalom, zgodno pomerila značajnih nekoliko kilometara dalje, na drugu stranu granice sa SAD.

Tamo gde i pripada, rezonuju mnogi Latinoamerikanci uvereni da ilegalna trgovina drogom u ovakvom obliku i ne bi postojala da nema Sjedinjenih Država koje same konzumiraju neverovatnih devedeset pet posto od ukupne količine kokaina koji prolazi kroz Meksiko.

U tom smislu, nema takođe ničeg neobičnog ni u tome što se Sjedinjene Države svakom pominjanju legalizacije ili bilo kog oblika dekriminalizacije i dalje odlučno protive. To je potvrđeno i prilikom nedavne posete potpredsednika SAD Josepha Bidena meksičkom predsedniku Calderonu koju je odveć preduzetni Biden iskoristio da još jednom potvrdi apsolutnu naklonost SAD ratu protiv ilegalne pogranične trgovine drogom umesto bilo kakvog oblika njene legalizacije ili dekriminizacije ili bilo koje slične besmislene novotarije koja bi uostalom koštala jako mnogo novca i ne bi postigla ništa dobro, baš ništa, izuzev što bi stvorila armiju zavisnika u SAD, a kome je to na ovom svetu uopšte potrebno.

Ne, uveravao je dalje Biden Calderona u njegovom kabinetu uz blistavi osmeh, ovako je sve to jeftinije i efikasnije. Neuporedivo jeftinije i efikasnije.

Žrtve Biden tom prilikom nije spominjao. A i zašto bi? Na kraju krajeva, među svih tih 50.000 poginulih u poslednjih pet godina, broj Amerikanaca je jako mali, praktično neznatan. A to što Meksikanci ginu i što će ginuti i dalje... pa, dobro, je li, valjda mora neko, a svi uostalom znamo da život u Meksiku nikad i nije bio jako skup, tako da, razumete... i tako dalje i sve tome slično...

Photo: www.vivelohoy.com

Sve u svemu, nastojanja domaćina Calderona da američkog potpredsednika Bidena uveri u suprotno i privuče svom konceptu legalizacije prekogranične trgovine narkoticima ostala su neuspešna. Nije pomoglo čak ni to što je taj svoj ingeniozni koncept upakovao u slatku frazu za koju se nadao da će je tržišni Biden lakše progutati: „Market alternatives“.

Mudro, mora se priznati, pa i pažnje vredno.

Ali, džaba– nije prošlo.

*

U Meksiku postoji jedna sjajna izreka koja je po razuzdanosti dostojna Rablea i glasi: La ley de Herodes, o te chingas o te jodes.

Usudiću se da ovde predložim moguću verziju prepeva koja, da prostite, ide ovako: Gle zakona Irodova stara, il te jebe il te kara.

Uspešno prevedena ili ne, ova kvintesencijalno meksička poslovica razotkriva samu suštinu meksičkog dualizma i meksičkog fatalizma ujedno, kao i meksičke tradicionalno slabe vere u mogućnost suštinske društvene promene. U tom smislu i događaji iz poslednjih nekoliko godina (svom srećom uglavnom svedeni na sever zemlje i pogranična područja sa SAD) samo su najnoviji prilog u jednoj ionako predugoj istoriji neverovatne okrutnosti i nasilja koji Meksiko i njegove žitelje prožimaju i proganjaju odvajkada.

Navedena poslovica, stoga, besprekornim, biranim rečima svedoči o jedinstvenom meksičkom iskustvu i pogledu na svet.

Međutim, budući da me za ovu zemlju vezuju lične impresije i uspomene, dopustićete mi da se i sâm oglasim, ovde, na samom kraju.

Upravo ovih dana zaokružuje se trinaesta godišnjica otkad sam se u maju 1999, u sred NATO-bombardovanja Srbije, preko Sarajeva, Ljubljane i Frankfurta, zaputio ka Meksiku. Narednih šesnaest meseci živeo sam u prestonici ove fascinantne zemlje, kao samo još jedna minijaturna tačka u toj beskonačnoj metropoli od dvadeset i ko-zna-koliko-još miliona duša. Stanovao sam najpre na Coyoacanu koji je i nazivom i izgledom do danas sačuvao autentičnost predhispanskog sela, a potom u ovalnoj modernističkoj četvrti Colonia Condesa izgrađenoj oko egzotičnog art deco parka – Parque Mexico – koji je nastao na mestu nekadašnjeg hipodroma – dvema, dakle, predivnim i neobično živopisnim delovima ogromnog, zagađenog i prenaseljenog grada, razdiranog čestim zemljotresima, strahovitim socijalnim razlikama i visokom stopom kriminala, a opet - najlepšeg na svetu.

Radio sam tokom tog svog šesnaestomesečnog boravka u Meksiku sve i svašta. Za neke stvari bolje me i ne pitajte. Mali deo toga, ograničen na moje dvomesečno iskustvo života u Beogradu pod NATO-bombama, moje bizarno i povremeno rizično putovanje prema Meksiku, dolazak u tu neobičnu zemlju i prijateljstvo s albanskim pesnikom s Kosova, Xhevdetom Bajrajem, opisao sam u knjizi „Meksiko – ratni dnevnik“. Inače, pisao sam svakog jutra i večeri, kako to i inače činim, svirao sam gitaru u bendu „Los Armstrings“ s prijateljima iz Teksasa i Engleske, mnogo sam putovao, a između svega toga uglavnom sam po čitave dane, kad god sam imao prilike za to, podbijao potpetice hodajući različitim delovima beskrajnog grada. Zavlačio sam se posvuda, svašta me je interesovalo, često sam uskakao u taksije, jeftine, male i neudobne žutobele i zelenobele bube bez suvozačkog sedišta i od sitnih mrkih vozača tražio da me voze u udaljene, siromašne barrios, noću sam lutao centralnom gradskom avenijom Insurgentes duž koje su se nizale prostituke, transeksualci, sitni kriminalci, hastleri, prodavci svega i svačega. Sve to bilo mi je jednako uzbudljivo koliko i poseta Nacionalnom antropološkom muzeju u parku Čapultepek, koliko i ručak u nekom od fondas u kom se služi ukusna i sveža comida corrida. Voleo sam te dve strane Meksika podjednako. Moje ponašanje, dakle, u ovoj raspolućenoj zemlji, jednom polovinom je stajalo u oštroj suprotnosti s mnogobrojnim dobronamernim upozorenjima kojima su me dočekali moji društveno dobro uklopljeni meksički domaćini. Svi su oko mene imali poneko iskustvo s otmicama, kidnapovanjima, nasilnim zločinima, oružanim pljačkama a ja sam samo slušao sve te strašne priče s blagom nevericom uveren da ovde ništa loše nema šanse da mi se dogodi.

Ništa mi se loše i nije dogodilo.

U Srbiju sam se vratio samo dva dana pre onih izbora iz septembra 2000. na kojima je Milošević napokon, nakon desetogodišnje destruktivne strahovlade, izgubio vlast. Bio sam potpuno transformisan. Od tada nosim Meksiko u sebi.

Znate ono: „When the chips are down...“? E baš u takvim trenucima Meksiko je za mene nešto poput obećane zemlje.

Moj privatni Idaho, El Dorado, Xanadu.

Čak i pred strašnom slikom devet leševa mladića i devojaka koji se u zoru četvrtog maja njišu s vijadukta na prilazu gradu Nuevo Laredo, i pred onom drugom slikom nanizanih odsečenih glava četrnaestorice brkatih i tamnoputih muškaraca ispred velike poruke Joaquina Guzmána lokalnim vlastima, ja i dalje čvrsto i nepokolebljivo verujem u njega. U Meksiko. Upravo onakav kakvim sam ga i upoznao – grandiozan a skroman, otvoren, učtiv i nasmejan, ispunjen neviđenim čudesima i nesagledivim bogatstvima.

Stoga: Viva Mexico – jedan i jedini! Najimpresivniji deo planete koji sam ikada upoznao.

Warts and all, kako to lepo kažu Englezi.

*Tekst prenosimo iz Jutarnjeg lista uz dozvolu autora

star
Oceni
4.82
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak