Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Mi, deca neta

Društvo je mreža, a ne hijerarhija

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: wordpress.com

Ne osećamo religiozno strahopoštovanje prema „demokratskim institucijama“ u njihovom sadašnjem obliku, ne verujemo u njihovu aksiomatsku ulogu kao što u nju veruju oni kojima su te iste „demokratske institucije“ spomenik za sebe i po sebi. Spomenici nam ne trebaju. Ono što nam treba je sistem koji će ispunjavati naša očekivanja, sistem koji je transparentan i sposoban. I naučili smo da je promena moguća: da svaki neudobni sistem može biti i neminovno biva promenjen novim, onim koji je efikasniji, koji prepoznaje naše potrebe i pruža više mogućnosti

Verovatno nema reči koja je više zloupotrebljavana u medijima od reči “generacija”. U nekom trenutku sam pod “generacijom” smatrao prethodnih deset godina, od dobro poznatog članka o takozvanoj “generaciji ničega”; verujem da ih je bilo čak dvanaest. Imali su jednu zajedničku stvar: postojale su samo na papiru. Realnost nas nikad nije podarila jedinstvenim, materijalnim, smislenim, nezaboravnim impulsom, zajedničkim iskustvom koje bi nas zauvek odelilo od prethodne generacije. Očekivali smo da se to pojavi, ali sveobuhvatna promena je došla neprimetno, u paketu sa kablovskom televizijom, mobilnim telefonom, i najviše od svega, pristupom internetu. Tek danas u potpunosti možemo razumeti koliko se toga promenilo u prošlih deset godina.

Mi, deca neta; mi, koji smo izrasli sa netom i na netu, mi smo generacija koja menja kriterijume za izraz „generacija” na subverzivan način. Nismo iskusili impuls iz stvarnosti, već metamorfozu te iste stvarnosti. Ono što nas ujedinjuje nije jedinstven, jasan kulturni kontekst, već verovanje da je taj kontekst samodefinisan i posledica slobodnog izbora.

Dok pišem ovo, svestan sam da zloupotrebljavam zamenicu „mi”, jer naše „mi” je fluidno, isprekidano, zamućeno – prema starim merilima: privremeno. Kad kažem „mi”, to znači „mnogi od nas” ili „neki od nas”. Kada kažem „mi smo”, to znači „mi smo često”. Govorim „mi” samo zbog mogućnosti da uopšte pričam o nama.

1.
Mi smo odrasli sa netom i na netu. To nas čini drugačijim; to čini ključnu, iako iznenađujuću razliku, toliko drugačiju od vaše prespektive: mi ne “surfujemo” i za nas net nije “mesto” ili “virtuelni prostor”. Nama net nije nešto drugačije od realnosti, nego deo nje: nevidljiv, ali neprestano prisutan sloj umrežen sa fizičkim okruženjem. Mi ne koristimo net, mi živimo sa netom i uz njega. Ako bismo morali da vam ispričamo naš proces odrastanja, vama analognima, mogli bismo reći da je prirodom stvari u svakom pojedinačnom iskustvu koje nas je oblikovalo bio prisutan net. Stvarali smo prijatelje i neprijatelje onlajn, pravili puškice za onlajn testove, planirali partije i učenje onlajn, zaljubljivali se onlajn i raskidali onlajn. Net za nas nije tehnologija koju smo morali da izučimo i kojom smo morali da ovladamo. Net je proces koji se neprestano odvija i neprestano razvija pred našim očima; sa nama i putem nas. Tehnologije nastaju i nestaju, vebsajtovi nastaju, rastu i onda propadaju, ali net se nastavlja, jer mi smo net; mi, koji komuniciramo jedni sa drugima na način koji nam je potpuno prirodan, intenzivniji i efikasniji nego bilo kada u istoriji čovečanstva.

PHOTO\EPA:STR

Odrastajući na netu, mi razmišljamo drugačije. Mogućnost da pronađemo informaciju za nas je najosnovnija stvar, isto kao što je vama sposobnost da pronađete železničku stanicu ili poštu u nepoznatom gradu. Kada nešto želimo da znamo – prve simptome boginja, razloge za potapanja broda „Estonija” ili zašto račun za vodu izgleda preteran – mi preduzimamo mere sa sigurnošću vozača u satelitski navođenom vozilu. Mi znamo da pronađemo informaciju na velikom broju mesta, znamo kako da stignemo do tih mesta, znamo kako da procenimo njihovu verodostojnost. Naučili smo da prihvatimo da umesto jednog odgovora postoji mnoštvo različitih odgovora, i da od svih tih izgradimo najverovatniju verziju, a odbacimo one koje izgledaju neuverljivo. Mi odabiramo, mi filtriramo, i mi smo spremni da zamenimo naučenu informaciju novom i boljom, istog trenutka kada se pojavi.

 

Za nas, net je vrsta zajedničke spoljašnje memorije. Ne moramo pamtiti nepotrebne detalje: datume, sume, formule, uzroke, nazive ulica, precizne definicije. Dovoljno je da imamo sažetak, suštinu koja je potrebna da bi se informacija obradila i povezala sa drugim informacijama. Ako nam ikada zatrebaju detalji, pronaći ćemo ih za nekoliko sekundi. Slično tome, ne moramo da budemo stručni za sve, jer znamo gde možemo da pronađemo stručnjake za ono što ne znamo, i to one kojima možemo da verujemo. Ljude koji će svoje znanje podeliti sa nama ne zbog profita, nego zbog zajedničkog verovanja da informacija postoji samo u pokretu, da želi da bude slobodna i da svi imamo koristi od razmene informacija. Svakoga dana: učeći, radeći, baveći se svakodnevnim pitanjima. Mi znamo kako da se takmičimo i to volimo da radimo, ali naše takmičenje, naša strast da budemo drugačiji je izgrađena na znanju, na mogućnosti da prevodimo i obrađujemo informacije, a ne da ih monopolišemo.

2.
Nije nam strano učestvovanje u kulturi: globalna kultura je kamen temeljac našeg identiteta, mnogo važniji od tradicije, istorijskih narativa, društvenog statusa, predaka, čak i od jezika koji koristimo. Iz okeana kulturnih događaja biramo one koji nam najviše odgovaraju; reagujemo na njih, razmatramo ih, mišljenja o njima postavljamo na sajtove koji postoje upravo u tu svrhu, na kojima su preporuke za druge albume, filmove ili igre koje nam se mogu sviđati. Neke filmove, serije ili video spotove gledamo sa kolegama ili prijateljima širom sveta; našu naklonost prema nekima od njih delimo samo sa malom grupom ljudi koje najverovatnije nikada nećemo sresti licem u lice. Zbog toga osećamo da kultura u istom trenutku postaje globalna i individualna. Zato nam treba slobodan pristup njoj.

Photo: converanet.com

Ovo ne znači da zahtevamo da nam svi proizvodi kulture budu dostupni bez nadoknade, iako proizvode našeg stvaralaštva obično šaljemo u dalju cirkulaciju. Podrazumevamo da, uprkos povećanoj korisnosti tehnologija koje profesionalni kvalitet filmova i muzike čine dostupnim svima, stvaralaštvo zahteva trud i investiciju. Spremni smo da platimo, ali ogromna distributerska provizija nam se čini očigledno preteranom. Zašto plaćati za distribuciju informacija kada se ona može lako i savršeno kopirati bez ikakvog gubitka u odnosu na originalni kvalitet? Ako dobijamo samo informaciju, želimo da cena bude u srazmeri sa tom informacijom. Spremni smo i da platimo više, ali tada očekujemo da dobijemo nešto više: zanimljivo pakovanje, korisni uređaj, bolji kvalitet, mogućnost da je dobijemo sada i ovde, bez čekanja na primanje informacije. U mogućnosti smo da pokažemo zahvalnost, želimo da nagradimo autora (jer je novac prestao da bude u papirnom obliku od kada je postao niz brojeva na ekranu, i od tada je plaćanje postalo, na neki način, simbolički akt razmene koji bi trebalo da bude od koristi obema stranama), ali prodajni ciljevi korporacija nam nisu ni od kakave važnosti. Nije naša krivica to što je njihov posao prestao da ima smisla u tradicionalnom obliku, i niti to što su oni odlučili da brane svoje zastarele običaje, umesto prihvatanja izazova i pokušaja da nam pruže nešto više od onoga što možemo dobiti besplatno.

 

Još jedna stvar: ne želimo da plaćamo za naša sećanja. Za filmove koji nas podećaju na naše detinjstvo, za muziku koja nas je pratila pre deset godina: u spoljašnjoj memoriji mreže, to su prosto sećanja. Sećati ih se, razmenjivati ih i razvijati ih nama je isto tako prirodno kao i vaše sećanje na „Kazablanku“. Na netu pronalazimo filmove koje smo gledali kao deca, i sada želimo da ih pokažemo našoj deci, isto kao što ste nam vi pričali priče o Crvenkapi ili Pepeljugi. Da li možete da zamislite da vas neko zbog ovoga optužuje za kršenje zakona? I nama je to nezamislivo.

3.
Navikli smo da se naši računi plaćaju automatski, dokle god iznos na računu to dozvoljava; znamo da je za pravljenje bankovnog računa ili za promenu mobilne meže dovoljno popuniti jedan onlajn formular i potpisati ugovor koji dostavlja kurirska služba; znamo da za organizovanje puta na drugi kraj Evrope sa kratkom turom po gradu nije potrebno više od dva sata. Zato, budući da smo korisnici države, sve nas više nervira njen arhaični interfejs. Ne shvatamo zašto je neophodno da poreska prijava sadrži nekoliko formulara, od kojih glavni ima više od sto pitanja. Ne razumemo zašto moramo da prijavljujemo promenu prebivališta ako se preselimo, kao da lokalne vlasti ne mogu da komuniciraju međusobno i bez naše intervencije – da ne spominjemo apsurdnost potrebe da uopšte imamo stalnu adresu.

U nama nema ni traga onom poniznom prihvatanju kao kod naših roditelja koji su ubeđeni da su administrativna pitanja od vrhunske važnosti i da je interakcija sa državom nešto što bi trebalo proslavljati. Mi nemamo tog poštovanja koje bi trebalo da bude zasnovano na udaljenosti usamljenog građanina i jedva vidljive i veličanstvene visine u kojoj vladajuća klasa obitava. Naše mišljenje o tome kako bi društveni poredak trebalo da izgleda razlikuje se od vašeg: društvo je mreža, a ne hijerarhija. Navikli smo da započinjemo razgovor sa bilo kim, profesorom ili estradnom zvezdom, i nemamo potrebe za bilo kakvim posebnim kvalifikacijama povezanim sa društvenim statusom. Uspeh ove interakcije zavisi jedino od toga da li će sadržaj naše poruke biti smatran dovoljno značajnim da zaslužuje odgovor. Zahvaljujući saradnji i dugotrajnim prepirkama kroz odbranu argumenata protiv kritike, ponekad imamo osećaj da su naša mišljenja o nekim stvarima jednostavno bolja rešenja - zašto ne bismo očekivali ozbiljan dijalog sa javnom upravom?

PHOTO\EPA:STR

Ne osećamo religiozno strahopoštovanje prema „demokratskim institucijama“ u njihovom sadašnjem obliku, ne verujemo u njihovu aksiomatsku ulogu kao što u nju veruju oni kojima su te iste „demokratske institucije“ spomenik za sebe i po sebi. Spomenici nam ne trebaju. Ono što nam treba je sistem koji će ispunjavati naša očekivanja, sistem koji je transparentan i sposoban. I naučili smo da je promena moguća: da svaki neudobni sistem može biti i neminovno biva promenjen novim, onim koji je efikasniji, koji prepoznaje naše potrebe i pruža više mogućnosti.

 

Ono što najviše cenimo je sloboda: sloboda govora, sloboda pristupa informacijama i kulturi. Osećamo da je net zahvaljujući slobodi takav kakav je, i da je naša dužnost da tu slobodu odbranimo. To dugujemo budućim generacijama, isto koliko im dugujemo očuvanje životne sredine.

Možda to još nismo imenovali, možda još toga nismo u potpunosti svesni, ali čini mi se da je ono što želimo stvarna, istinska demokratija. Demokratija koja je, možda, i nešto više nego san o njoj u vašem novinarstvu.

*Preveo Dejan Dojčinović

star
Oceni
4.92
Ostali članci iz rubrike Stav
image

Poslednji pozdrav e-čitaocima: Predlog za razmišljanje

Smrt je slaba za nas

image

Šta ne poznaje nova demokratija

U Titovo doba i nepartijci su bili direktori

image

Lex specialis ili država partijskih sporazuma

Kad se u Crnoj Gori razmišljalo hladne glave?

image

O jednom naizgled neshvatljivom paradosku

Vole Srbi Rusiju, ali sebe ipak vole više

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak