Emil Zola podržao Forum pisaca

O svim aspektima pomenute gluposti sa Ugričićem i Forumom već je rečeno manje-više sve što treba reći. Ono što je meni pomoglo da nekako preguram ludilo tih nekoliko dana jeste saznanje da nisam u toj borbi sam. Ne mislim ovde na podršku najbližih, prijatelja i kolega, nego na svetle primere iz istorije, na one koji su u borbi za uspostavljanje pravednijeg društva istrajavali uprkos svemu, na one bez čije žrtve ne bismo bili ni ovde gde jesmo, a koji su u toj borbi imali na svojoj strani samo svoje delo i svoju čast. Ništa više, ali ni ništa manje od toga. Takav je bio slučaj sa Zolom i Drajfusovom aferom. Ta istorijska drama je verovatno prvi slučaj spinovanja, jedan od prvih primera medijskog linča, ali i jedan od trenutaka kada je pravda pobedila. Ma koliko bio svestan istorijske patetike koju prizivam, takve primere treba imati na umu jer ideali pravde i slobode jesu dostižni

Kada sam te večeri shvatio da me je ministar policije ranije istog dana, zajedno sa dvadesetak prijateljica i prijatelja, koleginica i kolega, optužio za podršku terorizmu, baš nas, i među nama izdvojio Sretena Ugričića objavivši da lov može da počne, prvo sam se, zašto kriti, instinktivno uplašio, a potom, pomislio sam da sam poludeo. Znam da sam proglas/peticiju pročitao dva puta pre nego što sam je potpisao, mada se takve stvari, kako je Basara tačno primetio, uglavnom rade po inerciji. I znam da sam je potpisao isključivo iz razloga što sam je razumeo kao nekakav elementarni poziv na pristojnost, ne čak ni kao insistiranje na ljudskom pravu na slobodu mišljenja i govora, za koje sam mislio, avaj, naivno, da smo ga kao civilizacijsku tekovinu čak i mi usvojili; dakle, učinio sam to pridržavajući se principa da bi, ipak, trebalo da se zna o čemu se zaista govori, pre nego što se izriču opasne optužbe.

Ma koliko bilo naivno to što kažem, ja sam živeo u ubeđenju da preovlađujući broj ljudi koji se na bilo koji način bave poslovima od opšteg značaja – dobro zna i radi svoj posao. Uprkos korupciji, raznim pritiscima koje trpe, blamiranju kojem ih izlažu resorni ministri – ljudi u institucijama, pa tako i u policiji, znaju svoj posao. Konačno, da nije tako, država bi se raspala u anarhiji i divljaštvu. Utoliko mi je bilo još neverovatnije da sam, preko Sretena kojem su medijsko-politički psi već uveliko bili za petama, posredno optužen za podršku terorizmu. Siguran sam i sada, uprkos svemu, da ljudi iz policije, koji se bave protivterorističkim poslovima i zaista štite državu, te budalaste Dačićeve optužbe nisu mogli drugačije da razumeju nego kao najobičniju sprdnju sa poslom kojim se bave. Ali tada, u vrtlogu medijsko-političkog ludila u koji sam bio upao, pomišljao sam, recimo, i to da je Ivica Dačić naprasno postao egzistencijalista-hajdegerijanac. U izvesnom smislu, svaki tekst jeste teroristički napad, on upada u svet i ruši dotadašnji misaono-simbolički poredak, mada za takve napade se ne ide u zatvor, naprotiv, pisac/terorista postaje onaj ko uspostavlja novi misaoni koordinatni sistem.

Odgovor je morao biti mnogo jednostavniji: Dačić je glup. U stvari, sve za šta se Forum pisaca zalagao u svojoj peticiji jeste pravo da se javno kaže, na primer: „ministar policije (Dačić) je glup“, i da se za to, za rečenicu „Dačić je glup“ ne snose posledice, budući da je to moj utisak, ili mišljenje, ili fantazija, ili moj uvid u stanje stvari. Da ne bude zabune, ja ovim „Dačić je glup“ ne želim da kažem da je Dačić glup, mada mislim da je ipak gluplji nego što misli, nego samo insistriram na svom pravu da, ako zaista mislim i slutim da je Dačić glup, iskoristim pravo da kažem „Dačić je glup“ i da za to što izgovaram „Dačić je glup“, budući da se to, ta glupost odnosi na njegovo delovanje u stvarima od javnog interesa, dakle, i mog interesa, da zbog toga ne snosim posledice, jer time, ponavljam, koristim svoje ljudsko i ustavno pravo. Naravno, u praksi sve to nije tako jednostavno. Neko pomisli da bi mogao biti pametan, iako na kraju ispada glup, samo što se ta glupost obija preko tuđih, u ovom slučaju Sretenovih i naših leđa.

Treba biti sasvim otvoren: politički i medijski vrh ove zemlje o savremenoj srpskoj književnosti nema blagog pojma, iako ih je Sreten sve pre izvesnog vremena besplatno učlanio u biblioteku. Ukoliko su stariji članovi Foruma i poznati široj javnosti, oni to nisu zahvaljujući svojim umetničkim opusima, nego zbog toga što su stalno zakerali, potpisivali nekakve proglase, bunili se protiv, i time kvarili seosku idilu domaćinske srpske politike, čiji plodovi su poslednjih dvadesetak godina hiljade mrtvih ljudi, gradova i fabrika. Ali više od polovine članova Foruma i potpisnika proglasa jesu pisci nove generacije, o kojima i upućeniji, a kamoli šira javnost, nažalost, ne znaju ni toliko. Kojima, međutim, svaki antologijski i reprezentacijski izbor savremene književnosti daje najviše prostora, kada je reč o novoj generaciji. Dakle, to jeste zbilja najvrednije, zajedno sa još nekim jednako vrednim imenima, po nekakvim, najmanje lošim kriterijumima, što srpska književnost ima. I tu je, zapravo, ključna tačka sukoba: modernizacija srpskog društva, o kojoj svi pričaju deceniju unazad, mora na prvom mestu podrazumevati modernizaciju duha i ukusa. To znači da se, da bi se razumela naša epoha, moraju poznavati i čitati ne samo Sreten Ugričić, nego i Dragana Mladenović, Petar Matović ili Siniša Tucić. Drugim rečima, džaba savremena tehnologija, ako su Bećković, Nogo i Ćosić (Dobrica) vrhunske kulturne vrednosti. Nijedna vlada, koja u punom sastavu, ekskurzijski, sa pevanjem i pocikivanjem, hodočasti u Guču, a ne zna da u zemlji kojom upravlja postoje Svetski dan poezije, „Krokodil“ ili Bitef, a kamoli da ih posećuje, čak bi tu vrstu aktivnosti čvorovićevski smatrala za ozbiljnu uvredu, ne može da uvede Srbiju u svet evropskih vrednosti. Pre ili kasnije mora doći do „proklizavanja subjekta“.

***

O svim aspektima pomenute gluposti sa Ugričićem i Forumom već je rečeno manje-više sve što treba reći. Ono što je meni pomoglo da nekako preguram ludilo tih nekoliko dana jeste saznanje da nisam u toj borbi sam. Ne mislim ovde na podršku najbližih, prijatelja i kolega, nego na svetle primere iz istorije, na one koji su u borbi za uspostavljanje pravednijeg društva istrajavali uprkos svemu, na one bez čije žrtve ne bismo bili ni ovde gde jesmo, a koji su u toj borbi imali na svojoj strani samo svoje delo i svoju čast. Ništa više, ali ni ništa manje od toga.

Takav je bio slučaj sa Zolom i Drajfusovom aferom. Ta istorijska drama je verovatno prvi slučaj spinovanja, jedan od prvih primera medijskog linča, ali i jedan od trenutaka kada je pravda pobedila. Ma koliko bio svestan istorijske patetike koju prizivam, takve primere treba imati na umu jer ideali pravde i slobode jesu dostižni.

Razume se, Francusku sa kraja devetnaestog veka i Srbiju na početku dvedesetprvog nije moguće porediti, ali matrice odnosa sistema i pojedinca, moći i njene kontrole, konačno, matrice ljudskog ponašanja uvek se, uz izvesne varijacije i istorijsko-političku kozmetiku, ponavljaju. Uz nužno svođenje na najvažnije, kontekst u kojem je Zola izgovorio reči, čiji je odjek i danas moguće čuti, izgledao bi otprilike ovako:

Francuska je na kraju tog veka zemlja frustrirana izgubljenim ratom i teritorijama, a posle pada Komune uspostavljena republika sporo i teško je gradila novi poredak. Konzervativne snage potpomognute crkvenim krugovima su veoma jake, antisemitizam izražen, radnički pokret tek je u povoju. Sa druge strane, reč je o epohi kada stav i mišljenje ustupaju pred bezličnošću informacije, kada novine, svesne svoje moći da oblikuju um tren pre toga opismenjenih narodnih masa, počinju tu moć da zloupotrebljavaju.

To je okvir u kojem 1894. oficir francuske vojne bezbednosti presreće poruku, koja je poslata nemačkom ambasadoru o nekim planovima francuske vojske. Nakon upoređivanja rukopisa, grafolozi utvrđuju da je reč o rukopisu Alfreda Drajfusa, prvog Jevrejina-oficira, koji je ušao u generalštab francuske vojske, ali i čoveka ne tako omiljenog među svojim kolegama. Major Anri, koji vodi istragu, ima sve razloge da Drajfus bude osuđen, i on to i biva, nakon nameštenog suđenja, a potom poslat u pakao Đavoljeg ostrva blizu Gvajane. Vojni krugovi su zadovoljni, pošto je vojska sačuvala svoj ogroman ugled koji je imala u narodu.

Dve godine kasnije na čelo tog odeljenja pukovnik Pikar, čije je ime, uz Zolino, neraskidivo vezano za ovu aferu, kao svetao istorijski primer istrajavanja na principima pravde bez obzira na posledice. A posledice koje je pukovnik Pikar snosio bile su strašne.

Kada je, nakon strpljivog istraživanja, utvrdio da obaveštajna dokumenta i dalje nestaju i da je za to kriv major Esterhazi, Pikar je to predočio vojnom vrhu, koji je nalaze njegove istrage prihvatio, ali je, zbog famoznog ugleda vojske, odbio obnovu procesa. Slučaj je tada već izbio u javnost, a protiv Pikara su krenule silne spletke najviših zvaničnika i zataškavanje slučaja. Za Drajfusa se tada zainteresovao i Zola, koji u to vreme uživa slavu živog klasika francuske književnosti. Već od 1898. Zola je praktično preuzeo štafetu borbe za istinu o Drajfusu. Kao i danas, i tadašnja vlast nesposobna da se suoči sa sopstvenim greškama, trovala je javno mnjenje protiv Zole, Pikara i drugih koji su bili na strani Drajfusa. Od Zole su okrenuli leđa mnogi njegovi najbliži prijatelji. Januara 1898. Zola je u listu Oror, kojeg je izdavao Žorž Klemanso, (jedan od retkih na strani pravde, a koji će kasnije, u sudbinski važnim trenucima Prvog rata postati predsednik francuske vlade) objavio otvoreno pismo predsedniku Francuske Feliksu Foru. Pismo je štampano pod naslovom „Optužujem“ i pod tim imenom će i postati nezaobilazni trenutak društveno-političke istorije Francuske i Evrope. Vlada je reagovala, kao i danas, munjevito, pa je samo nekoliko dana kasnije tužila Zolu za nepoštovanje sudija ratnog suda. Kada je Zola dolazio u sud, pred zgradom je bila okupljena masa, duhovni preci današnjih anonimnih komentatora, i tražila smrt, ili nešto u tom smislu. Na tom suđenju je Zola održao govor, čiji završetak može i danas mnogo da kaže: „Drajfusova afera, ah, gospodo, postala je vrlo mala u sadašnjem času. Ona je odbačena daleko pred užasnim pitanjima koja je izazvala. Nema više Drajfusove afere. Ubuduće će se raditi o tome da se zna da li je Francuska još Francuska prava čoveka, ona Francuska koja je svetu dala slobodu i koja treba da mu da pravdu. Jesmo li još narod najplemenitiji, najbratskiji i najvelikodušniji? Hoćemo li u Evropi zadržati naš glas pravičnosti i čovečnosti? Zatim, nisu li sva ta naša dostignuća dovedena u pitanje? Otvorite oči i shvatite da je francuska duša do svojih intimnih dubina morala biti uzbuđena kad se našla pred ovako strašnom opasnošću. Jedan narod ne može biti uzrujan do te mere a da i sam njegov moralni život ne bude u opasnosti. Trenutak je izuzetno kritičan. Radi se o spasu nacije.

I kada budete razumeli ovo, gospodo, osetićete da postoji samo jedan mogući lek: kazati istinu, ostvariti pravdu. Sve što zadržava svetlost, sve što povećava neznanje, samo će doprineti produžavanju i zaoštravanju krize. Uloga dobrih građana, onih koji osećaju neodoljivu potrebu da ovo jednom prestane, jeste da zahtevaju potpunu istinu. Već nas je mnogo koji na nju mislimo. Ljudi iz književnosti, filozofije i nauke sa svih strana se dižu u ime inteligencije i razuma.

Ne govorim vam o inostranstvu, o drhtaju koji je obuzeo celu Evropu. Ipak inostranstvo nije neizbežno naš neprijatelj. Ne govorimo o državama koje nam sutra mogu biti protivnici. Ali zašto je srce prepuno bola i bratske patnje velikoj Rusiji, našem savezniku, pa maloj i plemenitoj Holandiji, svim simpatičnim narodima sa severa, zemljama francuskog jezika – Švajcarskoj i Belgiji? Žudite li za Francuskom usamljenom u svetu? Želite li da, kada pređete granicu, ne budu više naklonjeni vašem legendarnom dobrom glasu pravičnosti i čovečnosti?

Avaj, gospodo, kao i toliki drugi i vi možda očekujete dokaz o Drajfusovoj nevinosti kao grom iz vedra neba. A istina obično nikad tako ne postupa. Ona traži istraživanja, moć shvatanja. Dokaz! Mi dobro znamo gde bismo ga mogli naći. Ali mi na to mislimo samo u dubini naših duša, a naša je patriotska zebnja da ćemo se jednog dana izložiti šamarima ovog dokaza, pošto smo čast vojske upleli u laž. Hoću da otvoreno izjavim da, iako smo kao svedoke predložili neke članove stranih ambasada, nikad nismo ni bili voljni da ih privedemo sudu. Smejali su se našoj smelosti. Ali ne verujem da su se zbog toga smejali i u Ministarstvu inostranih poslova jer su tamo morali sve dobro razumeti. Hteli smo samo da onima koji znaju celu istinu kažemo da je istina i nama poznata. Po ambasadama se već o njoj priča, a sutra će je znati ceo svet. I nama je od danas još nemoguće da je tražimo tamo gde se ona nalazi, jer je ona zaštićena nesavladljivim formalnostima. Vlada koja sve zna, a uverena je kao i mi u Drajfusovu nevinost, moći će da nađe svedoke kad zaželi, i to bez opasnosti, koji će najzad rasvetliti stvar.

Drajfus je nevin, ja se na to zaklinjem. Ja za to dajem u zalogu svoj život, dajem za to u zalogu svoju čast. U ovom ozbiljnom trenutku, pred ovim sudom koji predstavlja ljudsku pravdu, pred vama, gospodo porotnici, koji ste samo ispoljavanje nacije, pred celom Francuskom, pred celim svetom, ja se zaklinjem da je Drajfus nevin. I sa svojih četrdeset godina rada, s autoritetom koji mi je mogao dati tako veliki napor, zaklinjem se da je Drajfus nevin. I svojim delima koja su pomogla širenju francuske književnosti, zaklinjem se da je Drajfus nevin. Neka se sve to sruši, neka moja dela propadnu ako Drajfus nije nevin. On je nevin.

Sve izgleda da je protiv mene: oba doma Skupštine, građanska vlast, listovi s velikim brojem primeraka, javno mnjenje koje su listovi otrovali. Imam sa sobom samo ideju, ideal istine i pravičnosti. I ja sam vrlo miran. Ja ću pobediti.

Nisam želeo da moja zemlja ostane u laži i u nepravdi. Mogu me ovde i osuditi. Ali će mi Francuska jednoga dana biti blagodarna što sam pomogao da se spase njena čast.“

***

Tako je govorio Zola. Redak pravednik među narodima.

Naša pametna i cinična epoha, naravno, uglavnom je izgubila sluh za ovakvu patetiku. U tom smislu, bilo bi neuputno porediti bilo koga iz ovdašnje skromne realnosti sa učesnicima te velike borbe, ali dobro je znati da je moguće i pobediti.

Kutija olovnih slova, a to nije mnogo, kao što je rekao Krleža, ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa.