Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (47)

Povodom "Politikinog" napada na Dašu Drndić

Crna Radmila i još crnji Beograd

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Fadil Šarki

"Daša Drndić je radila u Dramskom programu Radio Beograda, bila je urednica i autorka, nagrađena nizom međunarodnih priznanja. Jednog dana, na spisku zaposlenih pored njenog imena i imena još jedne koleginice, sada Kanađanke, osvanulo je napisano hemijskom olovkom: Tuđmanova kurva. Posle toga – čega pozitivnog o Beogradu treba da se seća Daša Drndić i zašto da prašta?", navodi Goran Cvetković u reakciji na nedavni istup Radmile Lazić u državotvornoj "Politici". Pročitajte pismo koje ovaj list nije hteo da objavi

Žalosna ženo, crna Radmila, pišem ti ovo sve teška srca, ali morao sam, samo nekoliko crtica – samo da te ukratko podsetim na ono što si namerno ili slučajno zaboravila, ili se praviš da nikad nisi ni znala. Zašto to radiš, to samo ti znaš.

Koji je to Beograd koji ti braniš od Daše Drndić, i šta ti njoj zameraš – tako ljutito i vatreno?

Je li to onaj Beograd koji je dočekao majke vojnika na odsluženju JNA iz Bosne i Hrvatske, koje su krenule da mole Generalštab da im vrati sinove da više ne raketiraju višecevnim kaćušama svoje kuće u Vukovaru i Osijeku; koje su došle u stotinak autobusa, pa ih jedva pustili kod Šida da uđu u Srbiju – skinuli ih sa autobusa, a one krenule peške. Zatim su ih ipak ukrcali u te nesrećne autobuse i dovezli ih, pod policijskom pratnjom, do Mostarske petlje, skrenuli ih i parkirali autobuse pored Sajma, u neprkinutom nizu, do tadašnjeg nadvožnjka. Tu su im naredili da stanu i ni makac. Nas nekoliko aktivista sa, kasnije toga dana uhapšenim Pavluškom Imširovićem, čekali smo ih ispred Generalštaba u Nemanjinoj ulici – zgrada je još bila cela, poznata Dobrovićeva Sutjeska; nismo ih tu dočekali, nisu ih pustili u centar prestonice.

Photo: Fadil Šarki

Kad su te majke i očevi izašli i stali ispred i pored svojih autobusa, blokirali su saobraćaj – Beogarađani su nervozno trubili, žurili su na posao. A na zgradi BIGZ-a, koji je tada još radio punom parom, spontano su se pojavili plakati, rukom krupno ispisani, spušteni sa mnogobrojnih prozora, bar desetak ih je bilo, sa porukama: idite kod Tuđmana, ustaške kurve, ko vas je poslao. Tako radnici – radnicima, tako roditelji – roditeljima. Tako Beograđani.

Da li to braniš onaj Beograd koji je bacao karanfile na tenkove koji su 27. juna, posle kratkog rata za granice u Sloveniji i pokušaja okupacije Ljubljane, krenuli na Vukovar - one noći posle poslednjeg sastanka UJDI-ja u Radoviću, one noći kad je Ljubljana strepela od aviona i helikoptera JNA, pod sirenama i u podrumima, a Šerbedžija sa Ljubom Tadićem, pred nekolicionom UJDI-evaca, gostiju iz Zagreba i Sarajeva (Alija Hodzić, koji je tek dvadeset gdina kasnije prvi put došao u Beograd, gde je bio jedan od junaka pokreta, 68. kao student filozofije i urednik Studenta, i Gajo Sekulić) i nas trojice iz Beograda – kad su raspredali priču o jedinom integrativnom faktoru Jugoslavije – toj udarnoj pesnici, JNA!? Ti tome, naravno, nisi prisusutvovala pa se, prema tvojoj isključivoj loigici, to nije ni desilo!

Da li ti braniš onaj Beograd koji je imao Centar za obuku paravojnih jedinica u vojnoj bazi u Bubanj Potoku, centar u kome su stotine dobrovoljaca podučavani za vikend ratovanje u Hrvatskoj i kasnije u Bosni? U toj vojnoj bazi jedan od učitelja vojnih veština novopečenih regruta i dobrovoljaca bio je i glumac Danilo Lazović, i odatle je uredno dolazio na svaku svoju predstavu u Narodno pozorište u Beogradu – u uniformi koju nije imao vremena ni želje da skida. Na jednoj takvoj predstavi sukobio se sa Jelenom Šantić - balerinom, antiratnom aktivistkinjom, partnerkom u komadu koji su te večeri igrali; ispsovao je i opalio joj takvu mušku šamarčiunu da je pala, krvavog lica, i nikad više nije stala na tu scenu do kraja svog časnog života.

Da li ti braniš onaj Beograd koji je hodao pored upaljenih sveća na platou između dva Dvora, Gradske Skupštine i Predsedništva Srbije, i nije se ni osvrtao na upaljene sveće. Psovkama nam se više puta taj Beograd obraćao, nama koji smo palili te sveće svako veče, a bilo nas je vrlo retko više od 50 ljudi; pa se rasporedimo u krug, da izgleda, o sramote, da nas ima više. Iz Skupštine Srbije, prekoputa, tada su izlazili ponosni poslanici da se pohvale svaki put kako su odbili koji Vansov plan o prekidu rata u Hrvatskoj i pomirenju.

Photo: Fadil Šarki

Da, ulična akcija Crni flor, protiv rata u Sarajevu, jeste bila masovna. Posle skoro jednomesečnog dogovora sa strankama i liderima naša mala grupa akativista uličnog protesta – Civilni Pokret Otpora – sa Biljanom Jovanović i nas nekoliko osnivača i članova, uspela je da dobije javnu podršku jedino od Vuka Draškovića i njegovog mnogobrojnog članstva. Ostali lideri stranaka su došli da ponesu crni flor i da se slikaju za medije, ali nisu pozvali svoje članstvo da se priključi. Početak je izgledao sablasno. Gomile crnog papira za crni flor stajale su na raskrsnicama duž ulice Terazije i Maršala Tita, od Albanije do Slavije, i tek po koji slučajni prolaznik da trkom pretrči ulicu i žurno nestane. Tek kasnije se, posle mnogih poziva megafonima i ozvučenjem montiranom na kombiju, sakupilo naroda da skoro sastavi taj Crni flor – tih kilometar ulice.

Koji Beograd braniš? Onaj koji je u liku desetak kompozitora klečao u Pionirskom parku i molio Miloševića da preda vlast, dok se ovaj kikotao u zdanju na Andrićevom vencu i nazdravljao svojim čaušima uz viski? Beograd jeste osnovao nezavisni klub intelektualaca za vreme dok se po Hrvatskoj i Bosni ginulo, a oružje je kupovano od para koje su Beograđani i ostali davali Dafini na čuvanje, uz oblapornu kamatu. Je li to taj Beograd koji braniš, oni redovi pred Dafininom banknom, iako su svi znali da se tako finansira rat!?

Da li je to taj Beograd koji ti braniš, onaj koji je uparađen kao nikad dotle dočekao Aleksandra Karađorđevića, samozvanog prestolonaslednika, dok su horde huligana išle pored kolone slavljenika njegovog povratka i mlatile demonstrante na Terazijama za vreme protesta "TV dnevnik na česmi"?

Koliko ljudi je iz tog Beograda slalo pakete u okupirano Sarajevo, prijateljima, poznanicima, rođacima? A koliko ih je slalo te pakete bez obzira na to imaju li koga lično u Sarajevu pod granatama? I kome su prvo išli ti paketi? Sve je bilo tako organizovano da Karadžićevci dobijaju te pakete, skladište ih, proveravaju (?!) pa šalju ono što ostane posle te provere u Sarajevo, između dva bombardovanja, preko Crvenog krsta.

Da li to braniš Beograd koji je mirno pratio skupštinske sednice na kojima se Berček iživljavao sa predlozima da se po kratkom postupku, primenom ratnog zakona, znači streljanjem - država obračuna sa dezerterima – mladićima koji su pobegli od bratoubilačkog rata!? Mnogi se još nisu vratili, nije jasno da li ih taj zakon još kači ili ne. Koliko se od njih nikad neće ni vratiti iz hrvatskih sela, u koje su ispraćeni karanfilima bačenim na tenkove?

Da li je Beograd koji ti braniš – Beograd nikad ukinute UDB-e, koja je organizovala i vodila i rat i televiziju istovremeno? Zašto u tom Beogradu nikad nije sprovedena lustracija? Da li je 5. oktobar bio revolucija ili dogovor opozicije i tajne policije, konačno spremne da pusti Miloševića niz vodu – ne zato što je vodio ratove nego zato što ih je izgubio!? Kolike su bile snage antiratnog Beograda? Konkretno, kolika je bila naša moć? Iskreno - minimalna, nevidljiva, neobavezujuća! Da je imao petlje, Milošević bi s jednim omanjim zatvorom-logorom rešio sve probleme antiratnih aktivnosti i imao bi veliku podršku u narodu.

Pa koga taj Beograd ne bi razočarao!? Ko se ne bi osetio izdan od tog, nekad jugoslovenskog grada, koji je naprasno postao jadan, nacionalistički Crnograd? Grada u kome se i danas pale strane ambasade kao protest protiv samostalnosti Kosova?

Kažeš, ko je u Hrvatskoj ili u Bosni dizao glavu u antiratnim akcijama, bar koliko mi u Beogradu? Beograd je bio organizator okupacija i napada – a Hrvatska i Bosna su se branile. Rat se vodio na tim tertitorijama. Pa kako bi izgledalo da se u okviru odbrane zemlje – organizuju antiratni skupovi!? To se zove veleizdaja i kolaboracija, ono što je radio Nedić i ostali izdajnici za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji pod nemačkom okupacijom. To se ne može uporediti sa potrebom antiratnih akcija u okviru grada u kome se kroji ratno-huškačka kapa za ceo region.

Kako su u tom Beogradu izgledale najčitanije novine, Politika, Večernje novosti? Kako je izgledala televizija pod Vučelićem i ostalima? Ko je smeo da kupi Našu borbu i da je pronese kroz komšiluk a da ne dobije bar neku psovku i opasku o izdaji!?

Daša Drndić je radila u Dramskom programu Radio Beograda, bila je urednica i autorka, nagrađena nizom međunarodnih priznanja. Jednog dana, na spisku zaposlenih pored njenog imena i imena još jedne koleginice, sada Kanađanke, osvanulo je napisano hemijskom olovkom: Tuđmanova kurva. Posle toga – čega pozitivnog o Beogradu treba da se seća Daša Drndić i zašto da prašta?

A posle tvog teksta - šta bi ti rekla Biljana Jovanović, crna Radmila?

 

* Autor je pozorišni reditelj i urednik na Drugom programu Radio Beograda

 

star
Oceni
4.75
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak