Pomozite građaninu Lukoviću!

Iskreno, ni Pera ni ja vas posebno ne cenimo, kao ni Vi nas dvojicu, ali se sva trojica slažemo da samo Vi možete zaustaviti koloplet tužbi i presuda počasnom građaninu Vašeg rodnog mesta! Svekoliki kriminal ustuknuo je pred slučajem Luković, sudski pozivari napravili su dva živa lanca, jedan ka Zvezdari, gde veletuženi stanuje, drugi ka Hadži Prodanovoj gde je redakcija e-novina, kuriri i pozivari dodaju jedni drugima pozive iz ruke u ruku, kao što su u posleratnoj izgradnji bile dodavane cigle, ima li neke šanse da siđete ovde odakle vam se javljam, da ne sluša nejač šta se radi dok ste Vi na vrhuncu moći?

Držao predsednik Tadić studentima Bogoslovskog fakulteta predavanje povodom vlastitog sna koji je sam i protumačio: „Iznad savske vode sanjam dva mosta, jedan kao ovaj na Adi, drugi još moderniji, nekih dvadeset metara uzvodno; samo što smo sišli sa ovog novijeg, voda naglo pocrni i iz te tame izrone dva ružna, ofucana, manja i očevidno nesigurna mosta, koji nikad ne bi dobili atest, ali, gle, te dve naherene nakaze nasrnuše na dva divna, zdrava mosta i pojedoše ih! Naredne noći sanjam dva uzorna gradska kvarta, kad, pored njih nikoše dva divlja naselja puna lažnih azilanata, i one dve krasne četvrti budu progutane od ovih kartonskih favela. Šta znače ova dva sna? Prva dva mosta i prva dva naselja su dve godine koje su za nama, dve dobre, blagoslovene i berićetne godine, dok su dva zarđala i napukla mosta, kao i ova dva nehigijenska naselja – šta?! Naredne dve godine! Koje će biti teške i neprijatne za sve, za monahe, veroučitelje, bogomoljce, neznabošce, a nadasve za vernike kojima će i svećenje vodice biti skupo…“ Predsednik FOS-a mu poluglasno reče: „Prekinite predavanje, stigli su Boba i Brena“, predsednik pocrvene i ustade: „Pa što mi ne rekoste da ih dočekam na dverima kako Bog zapoveda, dolaze sigurno po talente za pojanje i za tenis, evo, idem, odiljem se, hitam, hitam…“

&

Ode Boris Tadić u Generalnu skupštinu, taman izreče slavnu misao kako će nezavisno od ponašanja Evropske unije pa i same svetske organizacije koje nije uvek za pohvalu Srbija davati sve od sebe da pitanje Kosova reši mirnim i štaviše kulturnim putem, i ne zato što je njoj stalo do teritorije ili što se zaintačila da bude po njenom nego zato što želi da Balkan bude oaza mira, reda i hrišćanske uljudnosti, kad mu predsedavajući reče da smesta prekine jer je na prijavnici Džoni Dep, hoće po njemu nešto da pošlje Kusturici: „Šta ja sada da radim? Ja ovde nisam domaćin…“

Gostovao tako Boris Tadić u Prinstonu, studentima filozofije držao predavanje o solipsizmu: „I ja bih o životu u Srbiji mislio rđavo da nisam upravo tamo predsednik“, to mu je bio radni naslov, ali bolji nije mogao da smisli pa je ovo prevedeno na engleski i pohranjeno za buduće naraštaje, uglavnom sred najzanimljivijeg dela, a svi su delovi bili takvi, tetkica priđe mikrofonu, iskrivi ga ka sebi, lupnu prstima po membrani i reče: „Robert de Niro poručio je šnenokle za svog srpskog prijatelja i ne bi da se sparuškaju i svenu…“ – „Imate sve ovo na internetu“ – doviknuo je Tadić publici oblačeći mantil u trku, Nebojša slegnu ramenima, htede da studentima ispriča neku armijsku priču sa svog bloga, ali se uplaši da ne izgubi podvoz te istrča za predavačem, avaj, studente je uzaman pitao kud se dede profesor klunijevske vanjštine, niko ga nije video, ali svi zatečeni u kampusu rekoše da su osetili ultrapozitivnu energiju, vibracije nade i optimizma od kojih im se ovo i inače lepo poslepodne čini kao veliki odmor u raju; posetio Boris Tadić bebe odlikovane nedavno u Skupštini zbog neprocenjivog premda nesvesnog njihovog doprinosa u reklamiranju dobrotvornih inkubatora: „Nasuprot mnogima koji vam tepaju samo zato što vam se moć govora još nije razvila, ja ću vam se obratiti kao punopravnim mojim podanicima. Možda vam je teško da zamislite, ali i ja sam bio novorođenče poput vas, sad kad vas gledam pomalo i žalim što sam bio donesena beba, što nisam stavio na kušnju našu posleratnu medicinu, kao što ste vi našu zajednicu podsetili koliko plemenita treba i može da bude…“ Glavna sestra mu oduze beli zamotuljak koji je predsednik, razdragan kao svojevremeno Vojtila, bacao sve više uvis: „Sad je dosta. Došao je Ljubomir Živkov!“ – „Ko je došao?!“ – ledenim glasom i osetno sporije nego što se obraćao ekstremno mladoj omladini upita predsednik istrgavši ponovo bebu iz babičjih ruku i bacajujući je ponovo uvis, ovaj put bez ushićenja, ali jednako visoko: „Kako možete prekinuti šefa države zbog dolaska jednog novinara?! Vama ovaj plemeniti i uzvišeni posao ne pričinjava zadovoljstvo, a?!“ Beba udari u plač te je predsednik zameni jednom koja se tek probudila: „Kako ga je obezbeđenje pustilo, je li naoružan, šta hoće?!“ – „Hoće da razgovara sa vama! O Petru Lukoviću! Kaže da Lukovića svaki drugi dan neko tuži za porugu, da se preporođeno sudstvo kompletno posvetilo ovom slučaju…“ – „Neću da bacam predsednički protokol pod noge zbog nekog Živkova! Neka ga portir išiba trostrukom šibom i neka ga otera, ili ne – imate li bejbi alarm, sestro?! Ono kad se u drugoj prostoriji čuje da li beba plače, da li je pala iz kreveca i slično, imate, e, odvedite nezvanog gosta u neku dečju sobu koja to ima pa neka mi se obrati preko tog medija, recite mu da sažme sve u tri minuta, kao kad je žario i palio na devedesetdvojci!“

Rečeno učinjeno: „Gospodine predsedniče, da li se čujemo? Testing, testing, testing, ja Vas ne čujem, ali valjda novorođenče i ne treba da sluša šta odrasli govore i šta rade, nadam se da Vi mene čujete… Iskreno, ni Pera ni ja vas posebno ne cenimo, kao ni Vi nas dvojicu, ali se sva trojica slažemo da samo Vi možete zaustaviti koloplet tužbi i presuda počasnom građaninu Vašeg rodnog mesta! Svekoliki kriminal ustuknuo je pred slučajem Luković, sudski pozivari napravili su dva živa lanca, jedan ka Zvezdari, gde veletuženi stanuje, drugi ka Hadži Prodanovoj gde je redakcija e-novina, kuriri i pozivari dodaju jedni drugima pozive iz ruke u ruku, kao što su u posleratnoj izgradnji bile dodavane cigle, ima li neke šanse da siđete ovde odakle vam se javljam, da ne sluša nejač šta se radi dok ste Vi na vrhuncu moći? Znam da nisam Novak Đoković pa da na pomen mog imena Vi i Dodik skočite kao švigarci u selu kad naiđe popa, vi ste oni Rusi o kojima govori Gogolj, znate ono, da će se Nemac i Englez i siromahu i bogatašu obraćati na bezmalo istovetan način, dok će Rus posve drukčije osloviti spahiju koji ima stotinu seljaka, a drukčije onoga koji ima dvesto pedeset seljaka; još će laskaviji i ponizniji biti ako se nađe u blizini pomeshchika koji ima četirsto duša, teraj ako hoćeš i do miliona, kaže Gogolj, za svakog će se naći nova nijansa, tako i vi, Vi i Dodik, hoću reći, navikli ste da vam se klanjaju milioni, ali ste kao sitni feudalci poskakali na nožice lagane kad se pojavio car, sultan, Sveti Nole, namah ste prežalili i napustili novinarsku sitnež, uh, zaboravite ovo o Rusima i o banjalučkom skandalu, bilo pa prošlo, ne znam da li ste još tu, ako ste tu, pomozite građaninu Lukoviću! I najbolje bi bilo da mu pomognete javno – zašto Predsednik Republike može da pomiluje teške osuđenike, a ne može da amnestira jednog neosuđenika? Podignite sebi ako ne baš pamiatnik nerukotvornyi, ono makar crkvicu kao one male po Grčkoj…

A možete pomoći i tajno: ako progon Lukovića uskoro i naprasno prestane smatraću da je otevšu se humanoj kontroli mašineriju zaustavila i obuzdala Vaša vladarska ruka, dobićete kod mene plus, grafitnom olovkom, ali plus.“

*Tekst preuzet s Peščanika uz dozvolu autora