Čekajući stid u julu

Photo: BETA/AP Amel Emrić

Šta radi taj sin, kada na istorijsku pozornicu počne neumoljivo i preteće da se pojavljuje zločin njegovog oca? Pita oca za savet. Ono što je imanentno zločinačkom umu odgovara mu: poriči, relativizuj, čuvaj obraz svoj, svoje porodice i nacije. I teši ga: „Sada je ovakvo vreme, nepovoljno za nas, ali biće bolje. Budimo spremni za to novo „naše“ vreme. Ne priznaj zločin. A, ako ga već moraš priznati i pokajnički se ponašati, odmah uperi prstom na zločin koji su drugi počinili. Samo relativizuj, sine dragi, pusti oca da umre dostojantsveno, jer tako ćeš nastaviti da živiš dostojanstveno"

Varaju se svi, pa i Srbi - da ne priznaju genocid, odnosno da je on počinjen u njihovo ime, u njihovu „čast. Oni znaju vrlo dobro da je 1995. godine u Srebrenici, za jedan dan, ubijeno više hiljada srebreničkih muslimana. Građani Srbije su, u najvećem broju slučajeva, zbog toga bili srećni i zadovoljni. A, da će biti baš takvo raspoloženje građana, u čije ime planira da počini genocid, znao je i Ratko Mladić, pa je pobednički i ponosno prionuo na izvršenje tog čina: „Srpski narode, poklanjam vam ovaj grad, ovu Srebrenicu...“, rekao je on, pre tačno 16 godina, predvodeći oružane snage na ulazu u potpuno porušen grad. Pod čijom god se komandom danas navodi da su te snage bile, one su bile srpske, odnosno predstavljale su legitimni izraz volje građana Srbije.

A volja građana Srbije bio je agresorski rat. Ne odbrambeni, već agresorski rat. Za one „osetljivije“, ili pretpostavljeno u nastanku ražalošćene, pripremane su srpske žrtve, a samim tim u zločinačke poduhvate uveden je i pojam „oslobodilački“. Od Srba koji su živeli u Bosni i Hercegovini napravilo je rukovodstvo tadašnje Srbije istinske žrtve, stavljajući ih u poziciju „Srba preko Drine“, dok se pripremaju i sprovode ratni, agresorski činovi. Ti Srbi služili su srpskom režimu kao meta osvete i budućeg izgovaranja pred međunarodnom zajednicom – odbrana nacionalnih interesa i spasavanje života.

Očevi i sinovi

Photo: John Heartfield

Činjenica je da, kako godine prolaze, sreća građana Srbije zbog genocida nad srebreničkim muslimanima, polako jenjava. A, kako i priliči takvom sledu događaja i pratećeg kolektivnog osećanja, ne negira se stanje sreće, ono se u sećanju potiskuje i preinačava, a poricanje je usmereno, pre svega, na činjenicu da je genocid uopšte počinjen. S obzirom na sve veću „nepriliku“ odbrane i od te činjenice, usled siline prolaska vremena i sve čvršćeg učvršćivanja neupitnih, dokazanih okolnisti, upinjanje je prisutno na individualnom nivou – „možda se genocid i dogodio, ali ne u moje ime“.

Da li baš tako mora biti? Da li je zaista potrebno da prođe nekoliko desetina godina od ratnih strahota, kako bi se pojavio srpski Vili Brant i poklonio nad žrtvama našeg zločina?

Da, ako se polazi iz pozicije zločinaca (kažnjenih i nekažnjenih) i njhovih sinova, koji se u traganju za sopstvenim identitetom, poistovećuju sa lažnim predstavama o grehovima svojih očeva. Ta čvsta veza, i u simboličkoj ravni – otac i sin – snažna je i preovlađujuća odlika ovdašnjeg društva. Porodica, crkva, nacija - zavesa iza kojeg su se krili nož, žica, Srebrenica – i dalje se vije kao zastava, krijući ratne strahote.

Šta radi taj sin, kada na istorijsku pozornicu počne neumoljivo i preteće da se pojavljuje zločin njegovog oca? Pita oca za savet. Ono što je imanentno zločinačkom umu odgovara mu: poriči, relativizuj, čuvaj obraz svoj, svoje porodice i nacije. I teši ga: „Sada je ovakvo vreme, nepovoljno za nas, ali biće bolje. Budimo spremni za to novo „naše“ vreme. Ne priznaj zločin. A, ako ga već moraš priznati i pokajnički se ponašati, odmah uperi prstom na zločin koji su drugi počinili. Samo relativizuj, sine dragi, pusti oca da umre dostojantsveno, jer tako ćeš nastaviti da živiš dostojanstveno.“

I po cenu da ga u takvom ophođenju prema zločinačkoj prošlosti, samo otac kao dostojanstvenog vidi. A, kada ga više ni on ne bude video, odnosno kada takav, odbranjen od odgovornosti, umre, sin će se kao senka zločina, povući pred neminovnošću vremena. Povučen za ocem u grob njegov.

Prilog:

A, za to vreme, stasaju sinovi sinova da preuzmu uloge budućih očeva. Dok im se zatiru tragovi svetle budućnosti, oni euforično đuskaju na muzičkom festivalu Egzit. Ne zamaraju se pričama o ratnoj, zločinačkoj, genocidnoj prošlosti. I, dok „s druge strane Drine“ i dalje zakopavaju kosti i njihovih vršnjaka, oni su „u fazonu“: „pusti me sad genocida...“. I to vreme održavanja festivala Egzit kao da je podešeno od strane srpskih službi bezbednosti, pa se odvija u vreme obeležavanja srebreničkog masakra. Da se slavi i dobro provodi – da se zaboravi. A, ako nije ta namera u osnovi, onda je reč o neznanju i neosetljivosti organizatora. U ovakvom vremenu, šta je gore – glupost ili prateća joj i neizostavna – loša namera.

Kada u Srbiji bude dobro, jul će biti mesec u kojem je sramota i smejati se. Vidimo se tada?